Пише: Драган Марковина
Управо завршени избори у Хрватској, са пребројаним службеним резултатима скоро до краја и ажурираним и објављени на сајту Државне изборне комисије, који су барем у погледу информисаности јавности и ажурности обраде података на нивоу озбиљне земље, нема сумње. Имамо чисту и неупитну победу деснице. Што не значи да имамо тако јасну будућу владу, иако садашњег премијера и предсједника ХДЗ-а Андреја Пленковића милиметри дијеле од трећег узастопног мандата. А сада можемо говорити о бизарном и суштински непромијењеном изборном систему који су Владимир Шекс и ХДЗ скројили прије Туђманове смрти и јасно најављеног пораза, како би тај пораз минимизирали, па захваљујући њему имамо чињеницу да љевица Можемо са више од 1% или више од 21 хиљаде гласова више, у односу на десни Мост, има један мандат мање освојен, што се најбоље види у десетој изборној јединици у Далмацији, где је захваљујући Д’Хондту чак и значајно прелазак цензуса од 5,26% гласова није било довољно да Моче преузме мандат. Но, без обзира на то што је то проблем који треба што прије ријешити, чињеница је да је, када се све сабере, око 60% грађана Хрватске јасно подржало десницу, а око 40% љевицу или једна од либералних опција, са поприличном излазношћу од преко 62%, што је реално много више, с обзиром на то да бирачки списак није био озбиљно дорађен, нити је пратио миграционе демографске трендове. Ту нису обухваћене мањине, међу којима значајан проценат становништва има само српска, која је номинално и садржајно у великој већини подржавала Пуповчев левичарски СДСС, али која је, међутим, увек у коалицији са ХДЗ-ом.
Сада када имамо ове информације о идеолошким преференцијама хрватских грађана, које су мање-више континуиране, јер чак и на преломним изборима у јануару 2000. године, када је ХДЗ пометен на изборима, солидан проценат гласова за тзв. зове од шесторице је био десничар, а то су сигурно били скоро сви гласови које је ХСС тада добио и солидан део гласова ХСЛС-а, идеолошки однос је био исти, може се говорити шта будућност доноси конкретно у политичком смислу .
Прво, избори су показали кључни проблем Милановићевог јавног пуча и формално непроглашене, а заправо активне кандидатуре за будућег премијера. Наиме, пошто није био ни на једној листи, а и да јесте, с обзиром на изборни систем, могао је да носи листу само у једној изборној јединици, тако да је тешко могао нешто конкретно да промени на тај начин.
Милановићева квака 22: Политичко-правни парадокси пред изборе у Хрватској
И то не само због психолошког момента његовог присуства на листи и у кампањи, већ зато што је његово евидентно и вишегодишње идеолошко окретање ка најтврђој туђманистичкој десници било једноставно пребрзо за статично хрватско друштво, због чега је његов главни гласачку базу и даље представљају љевичарски бирачи склони СДП-у. Која је, опет, тако потрошена, безидејно и са напредним ветеранским кандидатима, ипак добро прошла са 25,5% освојених гласова, али која има своје границе преко којих не може, чак и ако се појавила потпуно ребрендирана. А не може јер потенцијални простор за проширење није на десници, већ на левој страни коју је Моземо већ заузео са својих нешто више од 9% гласова. Опет, чак и када би гласови левице били различито подељени, Милановић би се поново суочио са истим проблемом што је по садржају десничарски кандидат, делујући као прикривени лидер левице.
И да, постоји минимална могућност да коалиција свих осталих, која укључује левичарски СДП и Моземо и радикално и клерикално десничарски Завичајни покрет и Мост, као и мале регионалне и либералне странке које су прешле цензус, чак и без подршке мањина, на таласу рушења ХДЗ-а као јединог заједничког циља, формирати већину и тако спречити Пленковићу трећи премијерски мандат заредом.
Међутим, овакву коалицију толиког броја, не само различитих, већ и садржајно потпуно супротстављених партија, тешко је замислити. Посебно на челу са Зораном Милановићем као премијером, који би могао бити једини консензус кандидат од свега наведеног, али који је све само не човек компромиса, стрпљења и преговарачке вештине. Дакле, иако ову могућност, која и да се догоди, никако не би била дуговечна, не треба у старту отписивати, њени изгледи су минимални.
И какав год Зоран Милановић био и ма какви били крајњи циљеви на овим изборима, неће имати много избора него да Андреју Пленковићу да прву шансу да формира већину као председник државе. Јер, без обзира на то што је ХДЗ прошао нешто лошије од очекиваног, ипак је то листа која је освојила 60 мандата, док је прва сљедећа листа СДП-а, односно њена коалиција ‘Ријека правде’, узела читавих 18 мандата мање, тј. 42. А сада долазимо до математике и нагађања. ХДЗ има елегантну могућност да коалира са радикално десничарским Завичајним покретом, чији су чланови ионако бивши хадезеовци, који су од ХДЗ-а отпали углавном због радикалне националистичке искључивости према Србима и због коалиције са СДСС-ом. Тој коалицији недостајала би два мандата за већину, што би Пленковић лако пронашао било где, па и можда прво на некој од мањинских листа које нису листе српске заједнице. Међутим, тешко је поверовати да би се Андреј Пленковић у таквој ситуацији осећао пријатно, што би додатно запалило политичку и друштвену атмосферу. Пленковић, који воли стабилност и који је осигурао одсуство емоција из политичке борбе и релативно добру друштвену и економску ситуацију, што му је значајно помогло на изборима, уз огромну корупцију, наравно, тешко да може одговорити на то.
Друга, односно трећа опција, ако рачунамо прву о општој антихадезеовској коалицији, јесте да Пленковићев ХДЗ, опет са свим мањинама и суштинском улогом Пуповчевог СДСС-а, формира коалицију којој би тада недостајало осам мандата. да постигне већину у парламенту. Андреј Пленковић би тих осам мандата могао да нађе у регионалном ИДС-у и регионалној странци жупана Матије Посавца, где би му опет недостајала два-три мандата.
Што се може добити потенцијалном коалицијом са либералима из коалиције Фокус и Ванделске републике, а можда и понеким пребегом из Отаџбина. Мени лично овакав исход делује најреалније. Сигурно реалније од немогуће коалиције ХДЗ-а, Домовинског покрета и мањина предвођених СДСС-ом. Што значи да ће то, колоквијално речено, бити или екстремна десница или Срби, а вероватније је да ће то бити екстремна десница којој још један солидан резултат неће бити довољан да буде одлучујући фактор. Постоји, наравно, могућност да Пленковић изненади и састави искључиво идеолошки набијену коалицију, тј. одлучује се за другу опцију, али ја јако сумњам у такав исход.
Извор: Пешчаник
