Пише: доц. др Радослав Т. Станишић
Олуја. Храм Кјото. Тројица путника намјерника – свештеник, дрвосјеча и скитница.
Заплет филма чине супротстављена гледишта у флеш-бек стилу. Уоквирен покретном камером и снимљен под кишним освјетљењем, Рашомон анализира непоузданост перспектива, а скитница мудро примјећује да је људима у природи да лажу, али исто тако вели да га не занима да ли је прича лаж или истина док год је занимљива. Рашомон је Куросави донио свјетску славу, отворио врата широм свијета јапанском филму. Свако ново гледање овог филма потврђује прве утиске да је то необично, драмски снажно, надахнуто и оригинално филмско дјело, по мотивима из приче
»У шумарку« Рјуносуке Акутагаве, смјештене у вријеме осмог вијека. Куросава се потрудио да избјегне сваку предвидљивост током нарације и да драматуршким обртом замрси причу до краја тако остављајући отворен крај, препуштајући гледаоцу да изведе свој закључак и да прихвати неку од ових четири истине.
Масако, лијепа жена изузетне њежности, благог покрета и загонетног погледа, покушава да увјери како је била срећна са својим самурајем, како су тихо и ненаметљиво путовали, били пресретнути у шуми и стравично понижени — разбојник је успио да савлада њеног мужа, да га веже и да је на његове очи силује. Коме повјеровати и гдје тражити стварност?
Куросава не жури са закључком и свакој причи додаје понешто од маште оног који је измишља, како би она била што пластичнија. Жена свједочи да је њен муж на превару завезан и да се на јуначки начин борио да се одвеже усијецајући тако конопце којима је био везан у своје тијело али безуспјешно, преставља га као великог човјека и јунака зато и није могао да поднесе нанесену срамоту. Она плаче и преклиње га да одустане, али безуспјешно, самурај харакиријем спира нанешену увреду части! Сцена која на кратко прекида причу из флеш-бека и враће је у разрушени храм, гдје скитница филозофски поставља свештенику питање, али зашто жене тако користе сузе да би слагале цио свијет!? Разбојник Тајомара (Тоширо Мифуне) прича своју верзију да је тога дана дријемао испод дрвета када су наишли самурај и негова жена, и вјетар је крив за све! Каже да му је донио мирис жене, откривајући вео са њеног лица. Била је то кап у препуној чаши која је изазвала Тајаморину емотивну ерупцију.Тај тренутак он описује као да је видио богињу. Зато их напада, жели да има само жену, али без намјере да убије мужа ако не буде приморан. Пожуда помрачује мозак. Успио је да на превару савлада мужа и да га тако понизи пред његовом женом. Мјеђутим, жена вади бодеж и у бијесу и плачу безуспјешно јури да га прободе. Тајамора је хвата и страсно пољуби, бодеж испада из руке забадајући се у земљу. Тако је по његовој верзији приче пристала да са њим води љубав. Жена је тражила за мужа шансу да се бори с њим, јер му јер нанио велику срамоту.
Тајамора пристаје и јуначки укрштавају мачеве 23 пута, прије него што га убије, поносно истиче да с њим досада нико у борби није укрстио мач више од двадесет пута и тако самурају одаје почаст за јуначку борбу. По разбојниковој причи самурајев мач је трампио за алкохол и напио се. Свешетник каже да муж има своју истину приче.
Говорио је кроз духа-посредника. Такехиро, који се обраћа путем медијатора, каже да је његова жена узвратила на Тајаморуову страст прије него што је тражила од разбојника да убије Такехира. Она није могла да поднесе мужевљеву пасивност па је наговорила разбојника да то учини.
Не налазећи рјешење у убиству, Тајамора бјежи, а потом и Масако. Остављајући самураја да почини харакири. Самурај проклиње оног који га баци у таму и пакао.
Др. Радослав Т. Станишић: Филмска критика – Пепео и дијамант
По његовој верзији, жена је својим лукавством омамила разбојника и тражила је од њега да га убије и баци у тамне дубине. Тајамора пита самураја шта да ради с њом, њему није важно. Док се они расправљају жена успијева да побјегне. Тајамора одустаје и одлази. Самурај остаје сам и жениним бодежом који је остао забоден у земји извршава хараки. Дрвосјеча у чуђењу истиче кукавичлук и хистерију која је подједнако захватила самураја, његову жену и разбојника. Скитница и ту причу доводи у сумњу, јер подсјећа да је дух мртвог самураја свједочио да је неко извукао сабљу из његових груди.
Зар она није код разбојника? Тиме се круг ових варијација затвара, а сама фабула губи за Куросаву сваку важност — она је потпуно немоћна да оваквом филму обезбиједи пуну вјеродостојност. Овај драматичан и истовремено лијеп и избудљив филм преноси нас у свијет илузија и сугерише потребу да у њеним оквирима нађемо ту апсурдност смисла, на тај начин дајући филму нову драматуршку свјежину. И док троје путника намјерника довршавају своја сјећања и у исчекивању затечена у разрушеном храму чекајући да коначно стане пљусак, из сусједне просторије чује се танушни плач новорођенчета. Сва тројица потрче и тамо затичу напуштено бебу. Скитница први дотрчава, пљачка је скидајући кимоно са ње, правдајући своју срамну намјеру примједбом: »Данас је немогуће да човјек опстане, ако не паступа себично«. Дрвосјеча га одгуне и каже му да је то велико зло да тако пљачка беспомоћне. Али овај не одустаје добацујући; ‘’Псима је боље у овом свијету и ако нијеси себичан не можеш ни да преживиш! Ти си можда преварио суд али мене нећеш’’. Превијани скитница и лупеж пита га а гдје је онај позлаћени женин бодеж, који нијеси пријавио, продао си га себично..?
У том престаје и олуја и сва тројица одлазе својим путем .
»Природно је што данас сумњамо у људе«, каже скитница, а Свештеник закључује, ако људи не вјерују један другоме онда је овај наш свијет пакао! Очигледно је да је Куросава желио да овим филмом изрази своје филозофско признање и саосјећање упућено слабости човјека, као што је желио и да потврди поимање да је стварност само оно што сваки појединац, човјек види у њој. Куросава завршава ову мрачну причу идејом људске доброте. Дрвосјеча потиштен одустаје од свађе и тражи од свештеника дијете, каже да ће преузети бебу и старати се о њој, премда код куће има још шесторо седмо неће правити велику разлику. Свештеник му озарен каже, захваљујући теби задржавам своју вјеру у људе. Дрвосјеча одлази са бебом у наручју док се зрачак сунца и наде појављује на небу, остављајући иза себе туробно и тмурно вријеме и порушени храм.
Извор: РТЦГ
