Пише: Јанис Варуфакис
Баук прети западу – баук радничке класе која је остала без политичког представника. Заведене песмом сирена „трећег пута“ – Била Клинтона, Тонија Блера и Герхарда Шродера – снаге левог центра се већ деценијама одричу језика класне борбе.
У жељи да се прикажу као поуздани, ефикасни и одмерени менаџери капиталистичког система, одустали су од говора о израбљивању и занемарили инхерентни антагонизам – чак и насиље – у односима капитала и рада. Протерали су из политичког дискурса раднички језик, маниризме света рада, раднички начин живота и њихове тежње, без остатка. А онда су своје некадашње бираче прогласили за „гомилу бедника“.
Када друштвена покретљивост искључиво наниже и сиромаштво завладају регионима у којима се некада поносна радничка класа данас осећа одбачено, што етаблиране странке одбијају да примете, рађа се жудња за новим пројектом обнове достојанства – за наративом који ће колективно „ми“ супротставити моћи којом располажу „они“. Тако смо од пре десетак година добили успон ксенофобичне радикалне деснице.
Лидери и покрети које центристи неспретно називају „популистичким“ нису изазвали потребу за собом, али је користе са цинизмом искусног монополисте који је уочио неискоришћену прилику на тржишту. Од радничких делова јужног Пиреја, недалеко од места где ово пишем, до некадашњих „црвених“ предграђа Париза или Марсеља, видимо како велики бирачки блокови одбацују комунистичке и социјалдемократске странке и окрећу се странкама политичких следбеника Мусолинија и Хитлера. Као и њихови претходници, ти политички камелеони се представљају као заштитници обесправљеног радништва. У међувремену, у Сједињеним Државама, бели супрематисти, хришћански фундаменталисти, технофеудалци и разочарани демократски гласачи страсно су се сјединили у коалицију која је два пута освојила Белу кућу.
Честа поређења с међуратним периодом могу завести на погрешан пут, али свакако нису неумесна. Склоност левице да све конзервативне и центристичке опоненте проглашава за фашисте је недопустива, али нема сумње да се фашизам данас осећа у ваздуху. Како би могло бити другачије? Када су припадници радничке класе широм запада препуштени сами себи није тешко пробудити њихове наде и придобити их обећањима националног препорода и митовима о златном добу.
Када једном прогутају мамац следећи корак је преусмеравање беса са друштвено-економских сила које су их гурнуле у беду на неку нејасно одређену заверу „глобалиста“ или „дубоке државе“ или Џорџа Сороша који је одлучио да их „замени“ неким другим становништвом у њиховој сопственој земљи. Јашући на таласу тако призваних страсти, ултрадесничарски политичари нападају либералне елите, банкаре, богате странце у иностранству и убоге мигранте код куће – све оне које могу приказати као крадљивце златног доба и препреку националном препороду.
Онда (и тек онда) наступа одбацивање класне борбе, укидање политичког представљања економских интереса радничке класе. Бес на америчке власнике који су затворили локалне фабрике и преселили их у Вијетнам преусмерава се на кинеске раднике. Бес на банку која је запленила породичну кућу претвара се у мржњу према јеврејским адвокатима, муслиманским лекарима и мексичким надничарима. Свако ко их подсећа на то како се капитал акумулира преузимањем, измештањем и најзад одбацивањем њиховог рада постаје издајник.
Двадесетих година овог века, као и 20-их година прошлог века, ултрадесничари се уздижу захваљујући описаним процесима. То се не догађа преко ноћи. Процес губљења радничке класе, прво у безнађу, а на крају у фашизму, почиње сломом Бретон Вудса 1971. године. Али шта је покренуло ту трансформацију крајње деснице из милитантног крила конзервативне политике у аутономну силу која преузима власт, бесрамно разара буржоаске либералне институције и покреће пројекат рушења „културног бољшевизма“ – што је фраза која би се допала Јосефу Гебелсу?
Ту се истичу два догађаја. Први је глобална финансијска криза 2008 – што је еквивалент 1929. за нашу генерацију – која је центристе на власти инспирисала да радничкој класи наметну оштре мере штедње, док су „социјалистичку“, државно спонзорисану солидарност резервисали за велики бизнис. Друго, исто као 20-их и 30-их година 20. века, центристи и не-фашистички конзервативци више страхују од демократске левице него од ауторитарне деснице.
Поуке за левицу мучно су јасне. Искључиво фокусирање на идентитет – на расу и род, уз занемаривање материјалне стварности класе – било је катастрофална стратешка грешка. Тако смо практично положили оружје пред противником који користи управо причу које су се странке левог центра одрекле.
Наш задатак је интеграција витално важне борбе против расизма и патријархата у обновљену и оснажену критику класне моћи. Морамо повратити језик солидарности против израбљивања, показати да непријатељи радника нису мигранти, већ рентијери, технофеудалаци, монопсонистички послодавци (монополски купци) и финансијери који будућност радничке класе третирају као финансијски дериват којим се може спекулисати. Нови лидери, попут кандидата за градоначелника Њујорка, Зохрана Мамданија, морају помоћи у проналажењу синтезе која се обраћа целом човеку.
Друга могућност је да останемо неми сведоци сопствене политичке трагедије, да посматрамо како се људи на које је левица заборавила постројавају за борбу инспирисану десничарским фантазијама о чистој нацији. Радничка класа је важна. Време је да почнемо да се понашамо у складу са тим сазнањем.
Извор: Пешчаник
