Piše: Dragan Jovićević
Iza nje je 60 filmova, dugogodišnja borba za prava životinja i vrlo buran život, koji je u svojim memoarima opisivala onako kako je osećala da treba.
„Bilo je 13 časova i 20 minuta. Rođena sam u znaku Vage sa podznakom Strelca. Mama je mnogo propatila da me donese na svet, a onda se mučila da me na njemu sačuva. Naravno, očekivali su sina. Nadali su se Šarlu, a dobili Brižit!“
Ovo je prvi citat u obimnoj autobiografiji legendarne francuske ikone 20. veka Brižit Bardo, objavljene pre gotovo 30 godina i na srpskom jeziku (izdanje Komuna i Oktoih, u prevodu Milene Milanović), naslovljene Inicijali B. B., u kojoj na 500 strana čuvena lepotica iznosi svoj životopis, ukrašavajući ga na mestima gde je osetila da treba da bude nežna, a ogoljavajući ga tamo gde je svet oko sebe smatrala surovim i netrpeljivim prema ženama, posebno njenog ranga. Podsećanja radi, ta biografija svojevremeno je izazvala lavinu reakcija u javnosti, čak i dovela samu glumicu do sudskog procesa sa sinom Nikolom, koji ju je tužio za nedolično predstavljanje njega samog, što je okončano u njegovu korist. S druge strane, njeno prikazivanje filmske scene i ljudi koji se bave sedmom umetnošću čini se da je prvi put tada bilo predstavljeno kao mesto gde je lepoj i zgodnoj ženi baršunastog glasa i neosporno izazovne spoljašnjosti, uskraćena svaka mogućnost da bude tretirana i kao ozbiljna umetnica.
A da je bila više od rasne lepotice, u to nema sumnje. Mnogo pre interneta i uticaja vizuelnog sadržaja društvenih mreža, propagande lažnog i nepostojećeg sjaja, Brižit Bardo smatrana je najlepšom ženom velikog platna koju je evropski film imao. Počela je da radi vrlo rano, i do svoje 39. godine snimila je čak 60 naslova u raznim produkcijama. Oko nje su se otimala najveća imena tadašnjeg evropskog filma, pa je tako neke od uspešnih uloga ostvarila kod reditelja kao što su Steno, Rene Kler, Mišel Buaron, Rože Vadim, Luj Mal, Anri-Žorž Kluzo, Žan-Lik Godar. Od prvog filma Normandijska grupa iz 1952. do poslednjeg Zavodnik Kolino iz 1973. njenu filmografiju čine danas kultni naslovi I Bog stvori ženu – zahvaljujući kome stiče i svetsku slavu 1956. godine – Vragolanka, Nevesta je suviše lepa, Veza za jednu noć, Bebet ide u rat, Privatan život, Prezir, Viva Maria – kojim konačno dobija status i ozbiljne glumice, a ne samo lepe plavuše, što je bilo krunisano i nominacijom za nagradu Bafta, britanske filmske akademije – te Muški rod – ženski rod, Žene, Don Žuan je bila žena…
Po sopstvenom priznanju, filmski svet je bio previše okrutan, a ona sama nesnađena između uloga koje je dobijala i muškaraca koji su je okruživali. Brojne veze koje opisuje, te četiri braka iza nje potvrđuju buran život koji dolazi do vrhunca kada iznenada odlučuje da prekine karijeru. „Završna scena u mom poslednjem filmu Zavodnik Kolino simbolizuje moj budući život posvećen životinjama. Zbogom filmovi!“, napisala je ispod crno-bele fotografije na kojoj je sa pticom u ruci.
Taj simboličan kraj ujedno je bio i početak nove karijere, gde je postala glasnogovornik za borbu za prava životinja. Interesantno je da je zadržala status ikone iako je više od 50 godina bila van svetlosti i mraka filma. Pažnju javnosti izazivala je svojim izjavama u kojima nije žalila reči protiv svojih koleginica zbog nošenja krzna na sebi, ili podrškom desno orijentisanoj partiji Žan-Mari le Pena. Uz to, preživela je kancer i nekoliko pokušaja samoubistva i do kraja je otvoreno govorila protiv nezavidnog statusa žena u filmskoj industriji. I da su njene reči ozbiljno shvatane, „Me too“ pokret mogao je da otpočne mnogo ranije. Naravno, najčešće su bile citirane izjave kojima je potvrđivala da joj godine nisu uskraćivale užitke. „Uvek sam obožavala mlade zgodne muškarce. To što sam ostarila, ne znači da se moj ukus promenio. Ako i dalje mogu da ih osvojim, zašto da ne?“
Kažu da je bila lepa do poslednjeg trenutka.
Izvor: Radar
