Piše: Dr Vladan S. Bojić, advokat
Vlast je stara koliko i organizovano ljudsko društvo. Menjala je imena, oblike, izvore legitimiteta i simbole, bila je božanska i nasledna, bila je osvajačka, okupatorska i revolucionarna, ponekad pomalo demokratska, najčešće autoritarna, ustavna a umela je da bude samoproglašena. Ali ovde nije tema vlast. O njoj su napisane čitave biblioteke. Tema je nešto uža, ali dublja i suštinskija: čovek koji drži vlast —Vlastodržac.
To nije titular vlasti ni njen izabrani predstavnik, takođe ni funkcioner, budući da te reči pripadaju jeziku prava i institucija. Dok, vlastodržac pripada jednom drugom rečniku, antropologiji moći. Jer nije vlastodržac svako ko vrši vlast. Vlastodržac nastaje tek — kada se između čoveka i funkcije izgubi granica a povereno ovlašćenje prestane da bude nešto što čovek privremeno ima, i postane nešto što misli da jeste.
Vlast je funkcija a vlastodržac je stanje čoveka
Zato me nikada nije naročito zanimalo šta čovek radi s vlašću. Mnogo više me zanima šta vlast radi s njim. Viđao sam ljude pre vlasti i posle nje. Poznavao ih kao prijatelje, poznanike, kolege, obične ljude s kojima se razgovaralo, i bez protokola i posrednika.
Potom bi došli do vlasti, ne nužno velike i, nešto bi počelo da se menja. Ne odjednom, i ne toliko da biste mogli pokazati prstom na dan kada je jedan čovek prestao da bude onaj koga ste poznavali. Promena je gotovo neprimetna ali duboka. U početku čovek vrši vlast a onda vlast počinje da vrši njega. Na kraju on više ne zna gde prestaje on, a gde počinje funkcija. Ne mora se u njemu dogoditi naglo zlo.
Dovoljno je da se promeni svet oko njega. Telefon mu se odjednom javlja brže. Vrata se otvaraju pre nego što ih dotakne. Ljudi ga pažljivije slušaju. Ređe protivreče. Njegove šale postaju smešnije, rečenice mudrije, ideje velike. Ljudi koji ga juče nisu primećivali sad mu prilaze. Oni koji su ga prekidali sada čekaju da završi. Oni koji su mu govorili da greši počinju da nalaze dublji smisao njegovih grešaka. I čovek se navikne. To je prva velika opasnost vlasti: ona čoveku promeni ogledalo.
Jer vlastodržac posle izvesnog vremena više ne može znati koliko od onoga što mu se događa pripada njemu, a koliko funkciji. Ne zna da li ga slušaju zato što ima šta da kaže ili zato što ima šta da dâ. Ne zna da li mu se smeju jer je duhovit ili što može da odluči. Ne zna da li ga vole i poštuju, trpe ili čekaju.
Najopasnije je što posle izvesnog vremena prestane i da se pita. Tako tuđu pokornost počinje da doživljava kao dokaz sopstvene vrednosti. Tada je vlastodržac rođen. Ali nijedan vlastodržac ne nastaje sam. Oko njega je potrebno izgraditi čitav mali svet, njegovu elitu. Krug ljudi koji će ga postepeno osloboditi neprijatnosti stvarnosti.
To nisu nužno primitivni laskavci. Savremena elita je mnogo sofisticiranija, jer zna kada treba ćutati, šta treba prećutati, koje informacije ne treba doneti, koju rečenicu treba pohvaliti, koju sumnju odbaciti, koju grešku proglasiti vizijom. Ona vremenom nauči da vlastodršcu ne govori ono što jeste, nego ono s čim on može nastaviti da bude ono što je postao. Tako njegova moć postaje mudrost, samovolja postaje odlučnost, sujeta postaje dostojanstvo, dok nestrpljenje postaje energičnost. A strah od gubitka vlasti proglašava se nacionalnom odgovornošću, odgovornošću prema državi, prema narodu. Zato — prva žrtva vlasti možda nije istina koju vlastodržac izgovara drugima.
Prva žrtva je — istina koju više niko ne govori vlastodršcu
Posle nekog vremena više nije potrebno ni skrivati istinu. Elita je zaboravi jer i ona živi od istog takvoga poretka. Njen položaj zavisi od njegovog položaja, a važnost od njegove važnosti, dok njen pristup zavisi od njegove moći. Vlastodržac tako dobija kolektivno ogledalo u kojem, kuda god se okrene, vidi samo uvećanog sebe. Ali ima druga strana tog odnosa, naime, vlastodržac ne vlada samo naredbom, vlada i „činjenjem“, „učinjen je“. Srpski jezik je tu čudesno precizan i bogat: „Učinio mi je.“
„Valjao mi je.“ „Završio mi je.“ „Pozvao je.“ „Sredio je.“ „Našao mi se.“ Iza tih naizgled toplih reči se krije u stvari čitav paralelni poredak. U pravnoj državi čovek ima pravo. Ako ispunjava uslove, pripada mu. Službenik koji mu prizna pravo nije mu ništa učinio. već izvršio svoju dužnost. Ministar koji postupa po zakonu nije dobrotvor kao što to nije predsednik opštine koji radi ono za šta je izabran nije nikome ništa poklonio. Država koja građaninu daje ono što mu pripada ne proizvodi dužnika. Ali u tome svetu vlastodršca pravo je pretvoreno u uslugu i nastaje dug. Novčani dug je, u tom smislu, pošten, ima iznos, rok. Platite ga i više niste dužnik. Činjenje nema tarifu. Koliko košta: „ja sam te zaposlio“? Koliko „ja sam ti završio“? Koliko „da nije bilo mene“? Koliko godina zahvalnosti? Koliko telefonskih poziva? Koliko glasova? Koliko ćutanja? Koliko puta čovek mora da se seti da mu je neko nešto nekada učinio pre nego što dug prestane? Postoji stara priča o čoveku koji je drugome spasao život. Učinio je veliko delo. Ali je posle godinama, pri gotovo svakom susretu, ponavljao: sećaš li se kada sam te spasao; da nije bilo mene, tebe danas ne bi bilo.
Dok mu ovaj jednom nije odgovorio: Kaži mi koliko košta taj život koji si mi spasio. Da ti ga platim, pa da ono što mi od njega ostane ponovo bude moje. U toj rečenici ima više političke filozofije nego što na prvi pogled izgleda. Jer postoje činjenja koja oslobađaju čoveka i činjenja koja ga vezuju. Postoji dobrota koja zaboravlja šta je dala i „dobrota“ koja vodi knjigovodstvo tuđe zahvalnosti. Postoji kovanica: Nije pametno činjenje, ako ti se bar duplo ne isplati. A neke usluge se ne čine da bi bile vraćene, nego da nikada ne bi mogle biti vraćene. Tako vlastodržac ne proizvodi samo pristalice, već dužnike, jer dužnikom se lakše vlada nego podanikom.
Tu se vlastodržac i narod nalaze jedan pred drugim u neobičnoj razmeni. Nije zato ova pojava, balkanska, istočna ili zapadna, nego ljudska. Razlikuju se samo društva prema tome koliko su institucijama uspela da je obuzdaju. Jer i narod nekad voli vlastodršca zato što ne želi bezličnu instituciju. Institucija ne poznaje kuma, zakon ne zna čiji ste, procedura nema prijatelje, a pravo, ako je pravo, mora biti jednako dosadno prema svima. Vlastodržac je nešto drugo. On može da „valja“. I tako nastaje prećutni ugovor: ja tebi lojalnost, ti meni pristup. Ja tebi podršku, ti meni činjenje.
Ja tebi ćutanje, ti meni sinekuru. Ja tebi glas, ti meni posao. Ja ću tvoju funkciju tretirati kao tvoju ličnu moć, a ti ćeš moje pravo tretirati kao svoju ličnu milost. I obe strane izvesno vreme mogu biti zadovoljne — samo države više nema. Ostaju neki ljudi, veze, telefoni, posrednici, zahvalnosti i neki dugovi. Građanin postaje redovan klijent, pravo se preobražava u uslugu a institucija u čoveka. Ovlašćenje postaje ključna moć, a zahvalnost biva dug a sloboda se pretvara u lojalnost. Kada se to dovoljno puta tako ponovi— vlastodržac više nije devijacija sistema.
Vlastodržac postaje sistem
Ništa od ovog naravno, nije sasvim novo, ali jesu „nova ruha“ vlastodršca. Makijaveli je proučavao vladara i mehanizme sticanja i očuvanja moći.
La Boesi je mnogo ranije postavio jedno od najneprijatnijih pitanja političke misli: kako je moguće da se mnoštvo pokorava jednome i koliko u trajanju gospodara učestvuje poslušnost onih kojima gospodari. Veber je razdvojio tipove legitimne vlasti i pokazao koliko se lako javna funkcija prepliće sa ličnom odanošću. Mihels je uočio gotovo neumoljivu težnju organizacija ka oligarhiji.
Kaneti je moć posmatrao dublje, gotovo telesno i antropološki, u njenom odnosu prema čoveku i masi. Ali vlastodržac o kome ovde sada govorim nije samo vladar, nije ni oligarh, birokrata ili politički vođa. On može biti predsednik države, ali i predsednik male opštine, ministar, ali i direktor. Može vladati milionima, a može vladati s tri zaposlena i jednim službenim automobilom. Količina vlasti nije presudna. Presudan je odnos čoveka prema vlasti koju je dobio.
Tu leži najdublja razlika između titulara vlasti i vlastodršca. Titular vlasti zna da je funkcija veća od njega vlastodržac postepeno poveruje da je on veći od funkcije. I počinje opasna konverzija: Imam funkciju, predstavljam funkciju, ja sam funkcija, kritika moje odluke jeste napad na mene, napad na mene je napad na instituciju a napad na instituciju napad je na državu. Od jednog običnog „ja“ za nekoliko koraka nastane država i tada vlast više nije uopšte sredstvo da se nešto uradi, nego neraskidiv uslov sopstvenog identiteta. Čovek je mora zadržati zato što više ne zna ko je bez nje. Zato je najzanimljiviji trenutak silaska s vlasti. Kako silazi sa vlasti? Ako ju je zaista razumeo kao poverenu funkciju, predaće je drugom i poneti sa sobom ono što je na vlast doneo: sebe. Ali ako se s njom sjedinio, gubitak vlasti više nije promena radnog mesta, to je: amputacija identiteta. Odjednom telefoni ređe zvone, vrata se ne otvaraju sama. ljudi više ne čekaju, neke šale prestanu da budu smešne, nekadašnji prijatelji žure.
Elita pronalazi novo središte gravitacije i čovek prvi put posle dugo vremena ostaje sam sa sobom. Mislim da se zato vlastodršci toliko grčevito drže vlasti. Ne brane oni ideologiju, program, partiju, državu i narod, ma koliko to govorili, brane samo sebe od povratka u običnost, jer običnost je za njih strašna. Treba ponovo čekati. i biti jedan od mnogih i prihvatiti da neki telefon neće biti podignut i živeti u svetu koji više ne potvrđuje svakog jutra važnost. Silazak je najveći moralni ispit vlasti. Ne koliko ste ljudi mogli da pozovete dok ste je imali, nego koliko će vas pozvati kada je nemate.
dr Vladan S. Bojić: Kada arbitrarnost zameni slobodno sudijsko uverenje — odgovornost je u bekstvu
Nebitno je koliko su vam aplaudirali, nego ko će vam protivrečiti dok još možete da ga kaznite, nevažno je koliko ste usluga činili, već samo koliko ste ljudi oslobodili potrebe da vam budu zahvalni. U tome se ne meri koliko ste vlasti imali, nego koliko je vlast imala vas. Jer vlastodržac se najpre navikne da ga slušaju, potom da mu veruju, pa da mu se zahvaljuju, na kraju poveruje da mu sve to pripada. I tu se krug zatvara. Čovek je dobio vlast da bi nešto učinio, pa je počeo da čini da bi vlast zadržao, na kraju vlast drži da bi ostao ono što misli da jeste, a tada on ne drži vlast.
Vlast drži vlastodršca
Čoveka na vlasti ne treba meriti onim što je postao dok su pred njim ustajali nego ga videti kada ponovo sedne među ostale, jer vlast je privremena čak i kada vlastodržac u to prestane da veruje. Sve funkcije prolaze, kabineti dobijaju druge stanare, službeni automobili druge putnike, a njegova elita, sa zadivljujućim instinktom preživljavanja, pronalazi druga vrata pred kojim će čekati. Ostaje samo čovek, što je vlastodršcu malo. I tad se prvi put može pouzdano izmeriti šta je vlast od njega napravila, jer najveći ispit vlasti nije kako je čovek drži, već koliko čoveka u njemu ostane kad je pusti.
Vlastodržac ne napušta uvek stare prijatelje zato što ih je prestao voleti. Ponekad ih više jednostavno ne vidi s visine na koju je ko pero uzdigao samoga sebe. Čovek kaže: „Funkcija mene nikada neće odvojiti od prijatelja.“ On to možda u tom trenutku, čak i iskreno misli. I onda prođu dve godine. Ne pozove. Ne nužno što je postao zao, to je i suptilnije i strašnije, njegov svet se promenio, a s njime i hijerarhija ljudi u tom svetu. Nekadašnji prijatelj više nije samo prijatelj, nego je to čovek koji „nije iz tog kruga“.
Neko drugi je sada bliži, jer je — funkcionalno potrebniji. Treći politički važniji, četvrti otvara neka vrata, peti pripada novom ceremonijalu. Tako vlast ne mora čoveku narediti: „zaboravi stare prijatelje“, dovoljno je da mu samo preuredi svet. Vlastodržac nije posebna vrsta čoveka. I vlastodršci nisu ljudi rođeni s nekakvim posebnim genom za vlast. To su zapravo ljudi oko nas, do juče čekali u redu, žalili se na bahatost vlasti, prezirali privilegije, govorili o pravdi, o skromnosti, i o meri. Zato je pojava vlastodršca toliko uznemirujuća, jer ukoliko bismo vlastodršca mogli prepoznati unapred kao poseban karakter, problem bi bio veoma jednostavan: ne dati mu vlast. A to ne možemo. Ponekad čovek za koga bismo se zakleli da je skroman, odmeren i nenametljiv pokaže sasvim drugo lice, tek kada mu se promeni svet koji mu odgovara.
Nije pitanje samo šta vlast radi čoveku, nego šta čovek otkrije o sebi tek kada dobije vlast. Možda vlast ne kvari uvek čoveka , nego ga otkriva., katkad pojačava nešto što je već bilo u njemu, ali nije imalo uslove da se pokaže. Sujeta bez vlasti mora da trpi, sujeta s vlašću dobija protokol. Narcizam bez vlasti mora da moli za pažnju, narcizam s vlašću ima publiku. Pohlepa bez vlasti traži priliku a pohlepa s vlašću dobija sistem. Vlast je jedina zavisnost čiji predmet zavisniku svakoga dana govori da nije zavisan, nego važan.
Alkoholičar ponekad zna da ga alkohol uništava, kockar vidi gubitak a kod vlasti je mehanizam mnogo perfidniji: zavisnost neprestano isporučuje vlastodršcu dokaze njegove navodne veličine. I kako onda da razlikuje: vole li mene, ili položaj na kojem sedim? To je ta linija: čovek, vlast, navika, zavisnost, srastanje, strah od gubitka, nemogućnost puštanja. Vlastodršci drže vlast — dok vlast ne počne da drži njih. a kada više niko ne zna ko koga drži, vlastodržac je dovršen. Postoji još jedna zabluda vlastodršca: veruje da vlast koju drži pripada njemu. A vlast ima strogu hijerarhiju, i spratove, i centre gravitacije, dok čovek može biti svemoćan prema onima ispod sebe, a potpuno nemoćan pred onima iznad sebe. Može zapošljavati, smenjivati, naređivati, otvarati i zatvarati vrata, proizvoditi zahvalnost i strah, pa otkriti da je i sâm bio samo jedno od sredstava u rukama veće moći. Tada nastaje ona stara izlizana, a ipak strašno precizna rečenica: „Pustili su me niz vodu.“ Dok je bio potreban, držali su ga, a kada im je postao teret — pustili su ga. I tek tada čovek ponekad ugleda ljude koje dok je bio na vlasti nije video. Seti se starog prijatelja, starog telefona, vrata na koja se nekada ulazilo bez najave.
Dr Vladan S. Bojić: O jedinstvu građanskog i nacionalnog u doba histrionizma
Ne dolazi više kao vlastodržac, nego kao čovek kome je potreban čovek. Ali tu se otkriva nešto dublje i tužnije. Ako opasnost prođe i položaj sačuva, ako ga vlast ponovo primi pod svoje skute, on se neretko vrati istome svetu iz kojeg je ispao. I ponovo zaboravi onoga koga se setio kada je ostao sam. Nije to nezahvalnost, već nešto dublje, vlast mu uspostavi staro ogledalo, hijerarhiju važnosti, stare ljude i staru predstavu o sebi. Čovek koji je nakratko ostao bez vlasti imao je priliku da se vrati sebi.
Ali čim mu je vlast vraćena, vratio se njoj. I tu zavisnost od vlasti pokazuje možda svoje najčistije lice: čovek je jednom već video da ga vlast ne voli. Video je da će ga upotrebiti i ostaviti ako joj zatreba. I ipak joj se vraća. Zato odnos vlastodršca i vlasti nije jednosmeran. On drži one ispod sebe, njega drže oni iznad njega a sve njih zajedno drži vlast. Evidentno reč „vlastodržac“ krije jednu čudnu dvosmislenost. Kaže nam ko drži vlast, ali prećutkuje koga vlast drži. U početku čovek drži vlast. Potom se drži za rub vlasti, na kraju vlast drži njega. I tada više nije lako reći — ko je čiji gospodar.
Prepariranje vlastodršca
Postoji i jedna komična a tužna strana preobražaja vlastodršca. Vlast vremenom ne menja samo njegov odnos prema ljudima, nego menja i njegov odnos prema sopstvenoj pojavi. Gledao sam ljude pre vlasti i posle nje. Ne mislim ovde na lepotu, godine, odeću ili bilo čiji fizički izgled. Mislim na nešto drugo: na postepeno stvaranje predstave o tome kako čovek na vlasti treba da izgleda. Do juče je bio čovek u džemperu, košulji ili majici, nespretan s kravatom koju gotovo nikada nije nosio, prirodnog držanja i govora. A onda funkcija dobije kostimografa. Pojavljuju se odelo, kravata, drugačije naočare, frizura, drugačije držanje tela, pažljiviji pokreti, uvežbana ozbiljnost lica. Nekada se menja i samo lice a sve da saopšti: ovo više nije onaj čovek koga ste poznavali. Kao da nije dovoljno vršiti vlast, treba i izgledati kao neko ko je vrši.
Tu ponekad nastaje neobična granica između tragedije i komedije, čovek obuče odelo koji mu ne pripada prirodno, ali ga više ne sme skinuti, kravata ga steže, ali je ne popušta, poza mu nije udobna, ali je zadržava, govor mu više nije razgovor, nego nastup, pokret nije spontan, nego snimljiv, lice nije tek lice nego javna površina koju treba pripremiti za kameru. Vlastodržac se preparira. Ne nužno zato što mu je neko naredio. Sistem retko mora tako nešto da naređuje, ali čovek oseti šta se od njega očekuje i počinje da proizvodi lik za koji veruje da odgovara funkciji. I što je manje siguran u novi lik, to ga ponekad više naglašava, otuda preterivanje, otuda poza, otuda ona neobična ukočenost čoveka koji više ne zna kako da bude prirodan, jer je neprestano svestan da je viđen.
A naše doba je tome dalo nešto što raniji vlastodršci nisu imali: neprekidnu pozornicu. Nekada je vladar imao balkon, govornicu, svečanost i portret. Današnji vlastodržac ima kameru u svakom trenutku i društvene mreže koje pozornicu nikada ne zatvaraju. Zato više nije dovoljno vladati. Treba neprestano proizvoditi sliku vladanja, govor se tako pretvara u monolog, rasprava je opasna jer u njoj postoji drugi čovek, monolog je siguran, u njemu vlastodržac sam određuje pitanje, odgovor, ritam i zaključak a kada rasprave ipak bude, iz nje će se kasnije iseći onaj trenutak koji može da nastavi život kao dokaz pobede, ne prikazuje se razgovor, pravi se isečak. ne prenosi se stvarnost, montira se utisak i vlastodržac više ne upravlja samo institucijom, već sopstvenom predstavom u etru.
Populizam prestaje biti politička tehnika već način postojanja. Vlastodržac mora biti istovremeno iznad običnih ljudi i neprestano jedan od njih, pokazivati moć i glumiti neposrednost, okružiti se protokolom, a onda pred kamerom dokazivati koliko je „običan“. Više ne živi samo svoj život, već igra samoga sebe. Zato je toliko teško utvrditi gde u jednom trenutku prestaje čovek a gde počinje njegova javna slika.
Tu je vlastodržac najtužniji i deluje najkomičnije jer ispod kamere, monologa, i pažljivo odabranog kadra i proizvodnje sopstvene važnosti i dalje stoji isti običan čovek koji je nekada hodao ulicom ne pitajući se kako izgleda dok hoda a sada toliko dugo predstavljan kao vlast da više ni sam ne zna kako izgleda bez nje. Vlastodršci su, posve obični ljudi. Samo što ih vlast vremenom preparira za sopstvenu predstavu.
Da smo bolji, bolje bi nam bilo
Na kraju muči pitanje koje je lakše prećutati no postaviti: odakle nam vlastodršci?
Ne govorim o okupacijama, revolucijama, ratovima i vlasti nametnutoj silom. Govorim o društvima koja, bar formalno, biraju. Možemo posle raspravljati koliko su izbori bili slobodni, pošteni, koliko je bilo pritisaka, novca, uticaja, straha, obećanja i kupljenih glasova. Ali nijedno od tih pitanja ne oslobađa nas jednog drugog pitanja: Šta je do nas? Jer vlastodržac ne može dugo postojati sam. Potreban mu je onaj koji će mu aplaudirati i koji će od njega tražiti ono što bi trebalo da traži od institucije i koji će svoje pravo zameniti za uslugu, svoj glas za obećanje, ćutanje za sitnu korist. Potreban mu je onaj koji će reći: znam da nije dobro, ali meni je valjao.
I tu me nešto brine više od vlastodržaca. Brine me to da smo mi najbolja sredina u kojoj uspevaju. Jer vlast nije samo ogledalo čoveka koji je vrši. Možda je vlast, bar donekle, i ogledalo društva koje je trpi, hrani, opravdava i iznova proizvodi. Da smo bolji, možda bi nam bilo bolje. Ne mislim bogatiji, obrazovaniji, moderniji, uspešniji. Mislim bolji u onom starom, zaboravljenom značenju: manje spremni da prodamo ono što ne bi smelo da ima cenu, manje voljni da tuđe pravo pretvaramo u svoju korist, manje oduševljeni moćnima jer su moćni; manje spremni da tražimo vlastodršca koji će „nam valjati“, a više spremni da tražimo instituciju koja nikome ne valja i nikome ne odmaže, nego svakome jednako služi.
Da smo bolji, imali bismo bolje vlastodršce. A da smo zaista znatno bolji, vlastodržaca više ne bismo ni imali, već ljude kojima je na određeno vreme poverena vlast. Koji su dobili poverenje, funkciju, onda poverenje izgubili, pa su ga drugi dobili, i to bi bilo sve. Bez drame spasavanja države od sopstvenog odlaska, bez nezamenljivih i doživotne zahvalnosti i „ja sam ti učinio“. Bez elite koja se seli od jednih vrata do drugih i čoveka koji od funkcije napravi sebe i naroda koji od čoveka napravi funkciju.
Tada bi i reč „vlastodržac“ mogla da ode gde joj je mesto, u istoriju. A ona, umesto toga, kao da postaje sve življa. Zato možda poslednje pitanje uopšte nije za vlastodršce. Za nas je. Kakvi smo mi ako su nam oni takvi? I ne znam odgovor. Ali znam jedno što svi uviđamo neosporivim ali ćutimo: Da smo bolji, bolje bi nam bilo.
Podgorica, 5. jul 2026.
