Пише: др Владан С. Бојић
Народ који је умео да страда — и заборавио да траје
„У Плавој гробници умирали су људи да би живели народ и држава. У Трећој гробници нестају и народ и држава.“
У Плавој гробници почивају они који су знали ко су. Знали су име и крст народа којем припадају, завичајну напуштену земљу из које су кренули и разлог због којег су прихватили највећу људску жртву. Њихова трагедија није била никада нипошто бесмислена: појединци су тако редом нестајали да би народ преживео, а држава се вратила. Из мора је, после свега, изашла свест да жртва има смисао само ако иза ње остане неко ко памти и нешто што траје.
Трећа гробница је њена сушта супротност. Она не тражи хероје, не чује топове и не отвара се у једном дану. У њој не нестају само људи него, заједно с њима, народ и држава, памћење и сврха, име и воља за продужетком. Плава гробница била је трагедија народа који је знао ко је. Трећа је нестанак народа који више не зна шта губи. Нас неће морати да носе далеко да би нас сахранили. Места ће бити довољно, јер нас неће бити довољно. Најдубљи знак Треће гробнице није нова граница, туђа застава или промена устава. Њен знак је празна колевка. Она није место на којем ћемо једном почивати, већ простор у којем ћемо престати да се рађамо. Ово није оптужница против других народа. Није ни позив на нову мржњу, јер смо се мржње и братских обрачуна већ нагледали више него што један народ може да поднесе. Ово је покушај да се разуме како је један народ дубоке историјске свести, велике државотворне снаге и огромних жртава стигао до тачке у којој се више не пита хоће ли изгубити још једну државу, него хоће ли остати неко ко ће знати да је икада и имао државу.
I — Народ великих идеја
Српски народ није био велики зато што је био безгрешан. Ниједан народ то није. Био је велики јер је после векова туђе власти умео да обнови државу, да из устанка створи институције, из расутог памћења политичку вољу, а из пораза нови почетак. Имао је своје темеље, зидове и кров: средњовековну државност, духовну традицију, устаничку обнову, правни поредак и свест да слобода није поклон. У двадесетом веку три пута се супротставио силама несразмерно већим од себе: царствима у Првом светском рату, окупацији у Другом и војној сили НАТО-а на крају века. О последицама, одговорностима и грешкама сваког од тих времена може се расправљати; не може се порећи навика да се историји излази на црту онда када би опрезнији народ покушао да јој се склони с пута. Страдање је тако постало не само судбина него и образац самопознавања. Али у тој снази налазила се и слабост. Српски народ има лош обичај да лако поверује великим идејама. Не малим, трговачким погодбама, него замислима које обећавају нови свет: заједницу сродних душа, једнакост, континент без граница и ратова. Нису им прилазили зато што су биле ружне, већ лепе. Трагедија није била мањак идеала, већ неспособност да се у великом идеалу очува сопствено име, мера, интерес.
Три гробнице зато нису никако три истоветна историјска догађаја. Оне су три тренутка у којима је сопствено трајање подређено обећању нечег бољег. Прва је узела победничку државу. Друга је узела име, жртве и слободу памћења, усред већ започетог братоубилачког раздвајања. Трећа сада прети да узме оно последње: народ који би могао поново да се сабере.
II — Прва гробница: држава принесена идеји
Југословенство је било велика и суштински племенита идеја, замисао пута ка бољем и ка братском, јединственом и моћном заједницом. Није настало у једној канцеларији, није било превара. Живело је снажно у књижевности, политици и култури јужних Словена много пре заједничке државе. Обећавало је ослобођење, сабирање сродних народа тако да мале земље неће бити плен великих, али је зато могло да понесе оне који су у њега уносили— све.
Србија је у ту заједницу ушла као међународно призната држава и победница, после жртава које су захватиле готово сваку породицу. Уместо да победу претвори у учвршћивање сопствене државе, понела је на олтар шире заједнице. Краљ Александар није био заљубљен у погодбу, него у Југославију. Та занесеност била је истовремено племенита и политички опасна: претпоставила је да ће заједничка држава временом створити заједничку оданост. Није је створила. Различита историјска искуства, вере, политички циљеви и спољни ослонци нису нестали променом имена државе. За једне је Југославија била коначна кућа, а за друге пролазни оквир, заштита или степеница до сопствене државности. Невоља није била у томе што су други имали своје интересе. Невоља је била што је српски народ исувише веровао да је заједничка идеја већ сама по себи — заједнички интерес. Тако је настала Прва гробница: не зато што је идеја заједништва била недостојна, него зато што је држава у њу унета без механизма који би сачувао онога ко је унео највише. Велика идеја није била праћена великом опрезношћу. Победа је утрошена брже него што је изграђен минимум заједничке лојалности.
III — Друга гробница: име, жртве и братоубиство
Комунизам је на папиру носио обећање које је као хришћанско: једнакост, солидарност, достојанство рада, свет лишен понижења сиромашног човека. Ко не би пожелео друштво у којем нико није гладан, у којем порекло не затвара врата, а човек вреди по свом раду, знању? Али идеја је рачунала на човека бољег од оног стварног. Када је добила власт, једнакост је изродила нову елиту, правда створила политички суд, а ослобођење страх од погрешне речи.
Српски народ у комунизам није ушао јединствен, већ расцепљен ратом, окупацијом и сукобом партизанског покрета и краљевске војске у отаџбини. Поред насиља окупатора и његових савезника, отворио се и унутрашњи рат. Брат је у другом брату почео да види не само политичког противника него препреку новом свету. Народ који је споља био изложен уништењу изнутра је трошио сопствену снагу у обрачуну чије последице ниједна каснија парола није могла да залечи. Црна Гора је то осетила нарочито сурово. Наслеђе подела, освете, идеолошке искључивости претворило је мале средине у позорницу једног великог обрачуна. Сам језик је служио подлом прикривању: злочини су могли бити сведени тек на нека ‘лијева скретања’, жртве на ‘непријатеље’, а страх на ‘револуционарну нужност’. Када се злочину промени име, не мења се прошлост; мења се способност потомака да је разумеју.
Одговорност није могуће оставити само Јосипу Брозу, јер је то кукавички и нетачно. Ниједан поредак не може дуго владати једним народом без људи тог народа који ће његову идеологију претворити у домаћу власт. Српски комунисти су ревносно спроводили систем који је сопствен род раздвојио помоћу република, покрајина, нових политичких идентитета и строго контролисаног памћења. У комунизам нису унели јединство, јер га више није било. Унели су име и жртве — а из њега изашли са мање права да сами одреде шта им се догодило.
Друга Југославија је, као и прва, имала стварне вредности, као што увек бива после сваке велике катастрофе: мир, нужну обнову, школство, здравство, индустријализацију и усадила осећање социјалне сигурности. Управо због тога њену природу не треба свести на ништа, већ на нешто. Њена стабилност плаћена и надзираном тишином о ономе што се није уклапало у званичну формулу братства. Потиснуто сећање није престало да постоји. Вратило се онда када је заједничка држава изгубила снагу да га држи под поклопцем. Да је српски народ знао за Јасеновац, стварни геноцид у НДХ, не би никада могло бити СФРЈ.
IV — После комунизма: слобода која није стигла
Када је комунизам почео да се руши, није нестала његова владајућа структура. У Црној Гори су на власт дошли млади људи из истог политичког апарата, обучени да промене речник брже него навике. Представили су се као демократе, али она није постала ограничење власти. Променила су се обележја, не суштински однос према држави као плену победника. Уместо обнове институција дошле су године рата, санкција, несташице, шверца и убрзаног богаћења. Оно што је најпре правдано нуждом постепено је постало чист модел. Шверц цигарета није био само спорна трговина једног времена, већ школа новог поретка, научио је политику да новац може настајати у сенци, службу да закон може гледати на другу страну, банку да не пита превише, а друштво да успех више не мора имати видљив рад као порекло.
Када једна генерација одрасте гледајући да су близина власти, тајни канал и брз новац успешнији од знања, рада и пристојности, корупција престаје да буде изузетак. Она постаје педагогија. Поштени се повлаче, прилагођавају или одлазе; способни уче да је способност бескорисна без припадности; млади престају да питају шта је исправно и питају коме треба прићи. Тако се не губи само новац, него мерило. Из шверца се није морало прећи директно у легалност, довољно је било прећи у власништво. Новац без јасног порекла могао је постати банка, хотел, земљиште, грађевински квадрат, медиј, спортски покровитељ, политичка моћ. Приватизација је партијску близину претварала у имовину, банке давале привид нормалног капитала; јавни уговори су је умножавали; офшор је скривао задњу адресу стварне контроле.
Ту офшоризам добија своје право место. Он није почетак приче него њен правни завршетак. Офшор није дошао у Црну Гору да сакрије новац од државе; дошао је када је држава одлучила да помогне новцу да сакрије свога господара. Држава је непознатом титулару давала познату обалу, фабрику, банку, енергију, концесију и судску заштиту. Њему растојање и добит; грађанима дуг, порез и последица. Зато КАП, Прва банка, државне гаранције, електрична енергија, продаја највреднијих делова обале нису само упрошћен низ неповезаних афера. Они су различите слике истог механизма: политичка одлука производи неспорну приватну корист, приватна корист се неспорно удаљава, а приватни терет враћа се неспорно јавном билансу. Фабрика не може отићи на Кипар. Обала не може променити море. Само власничка права, само добит и одговорност могу путовати свако у другом смеру.
V — Европа коју смо волели и Унија којој трчимо
Европа није Брисел. Она је много старија, шира и лепша од сваке администрације која говори у њено име. Она је античко наслеђе и хришћанска култура, римско право и идеја слободног грађанина, универзитет, катедрала, трг, књига и слика. Она је столећима стварала различите народе који нису морали да личе једни на друге да би припадали истом пожељном цивилизацијском простору. Та Европа има безброј светлих лица: Италија Дантеа, Леонарда и Микеланђела; Француску од катедрала, од просветитељства и великих писаца и сликара; узаврелу Шпанију Сервантеса, Веласкеза и Гоје; Немачку Гетеа, Баха и Бетовена; Британију Шекспира, парламентаризма и индустријског подухвата; Русију Толстоја и Достојевског и Чехова; Хелене, односно Грчку, као једно од најутицајнијих врела и изворишта европске просвећене мисли; Средоземље и Балкан у раскршћу језика, вера и памћења. Волети Европу значи волети ту такву разлику и дубину, а не једнообразност у коју би све требало сместити.
Та имена су кодекс европске прошлости и њена духовна садржина. Данте је Европу учио да човеков поступак има моралну тежину; Сервантес да се слобода брани и од силе и од сопствене заблуде; Шекспир да се власт не може разумети без слабости човека који је носи; Гете да национално постаје велико тек када се отвори према универзалном; Бах да ред може бити узвишен, а Бетовен да слобода има и свој звук. Достојевски је отворио бездан савести, кривице и одговорности; Толстој је питао може ли се живети у истини; Чехов је достојанство откривао у тихој трагедији обичног човека; Чајковски је европској музици дао осећање које не познаје политичке границе. Европа која због савременог сукоба из сопственог духовног видокруга потискује руску културу не кажњава Достојевског, Толстоја, Чехова или Чајковског. Она драматично и безобзирно осиромашује саму себе. Цивилизација почиње да опада онда када више није у стању и не уме да одвоји непролазно дело од пролазне политике.
Када је својевремено Винстон Черчил 19. септембра 1946. у Цириху позвао да се изгради „нека врста Сједињених Држава Европе“, говорио је из рушевина континента који је два пута готово уништио самога себе. Његова замисао није била да се европски народи избришу, него да се обнови европска породица и створи поредак мира, сигурности и слободе. У том позиву није било култа администрације. Било је страха од новог рата и вере да различити народи могу сачувати своје лице, а престати да једни другима руше куће. Идеја европског уједињења зато је била велика идеја. После два велика светска рата започела је практично, повезивањем угља и челика што је значило повезивање ресурса од којих се правила ратна моћ. Из тога скромног и мудрог почетка израсла је заједница права, трговине, слободног кретања и најдужег мира међу њеним главним државама. Њен првобитни морални смисао не треба порицати само зато што данашња ЕУ више није исто што и њено затурено обећање.
Али Европа као цивилизација и ЕУ као политичко-бирократска организација нису исто, нити је умесно и прикладно такво поређење. Европу су вековима стварали народи, градови, школе, радионице, уметници, научници и закони; Унију воде институције, директиве, резолуције, комесари и тупе преговарачке процедуре. Што је тај апарат већи, то је чешће све удаљенији од човека у чије име одлучује. Разлика између Европе и Уније зато није разлика између припадања и изолације, већ између једне живе цивилизације и њене администрације.
Та отуђеност најјасније се показала у време пандемије и рата у Украјини. Пандемија је открила колико брзо страх може сузити јавну расправу, а ванредна мера постати општи начин управљања. Украјински рат је показао колико Европа тешко разликује сопствени интерес од геополитичког сврставања и колико скупо плаћа губитак енергетске сигурности. То нису једини узроци европске тешке кризе, али јесу њене парадигме: у часу највећег искушења заједница је показала више снаге у прописивању него самосталном промишљању.
Економска декаденција има своја мерљива имена: губитак производне снаге, енергетска зависност, технолошко заостајање и постепено економско исцрпљивање. У извештају о европској конкурентности који је 2024. израдио Марио Драги наводи се да је од 2000. реални расположиви доходак по становнику у Сједињеним Државама растао готово двоструко брже него у Европској унији; да европске компаније плаћају електричну енергију два до три пута, а природни гас четири до пет пута скупље од америчких; и да су међу педесет највећих светских технолошких компанија само четири европске. То је континент који још има огромно знање и капитал, али све мање самостално обезбеђује енергију, технологију, безбедност и услове сопствене конкурентности. После Brexit-а Унија је остала и без једне од својих највећих економија, а сама могућност нових „излаза“ постала је политичка реч коју више није могуће прогласити незамисливом. Када сопствени извештај једне заједнице њен положај назове егзистенцијалним изазовом, онда говор о економском слабљењу и исцрпљивању није непријатељство према Европи, него одбијање да се стварност улепшава.
За Црну Гору је нарочито опасно да туђи административни пут прихвати као замену за сопствени државни циљ. Живот није поглавље, нити се добра држава гради затварањем поглавља ако се истовремено затварају фабрике, школе и породичне куће. Закони донети збрда-здола, само да би се испунило мерило, могу формално приближити државу Унији, а суштински је удаљити од права. Поглавље је средство; човеков живот је централна сврха. Земља се не попуњава некаквим поглављима, него издиже ка срећи, знањем, радом, децом, сигурношћу, богатством духа, добрим установама, љубављу и разлогом да се у њој остане.
У том односу треба бити праведан и према људима који Унију представљају. Тако један Јохан Сатлер, шеф Делегације Европске уније у Црној Гори, у јавном наступу може деловати сасвим одмерено, крајње коректно и, бар на први поглед, добронамерно: као дипломата који жели да помогне земљи да уреди установе, ојача владавину права и оконча дуг приступни пут. Нема разлога да се његова лична намера унапред проглашава непријатељском, нити да се озбиљна критика своди на омаловажавање човека који обавља поверени посао. Па ипак, иза те углађене пристојности чује се потмула шкрипа механизма. Сатлеров положај има институционални легитимитет Европске уније, али нема непосредни демократски мандат грађана Црне Горе: јер они га нису ни бирали, не могу га сменити и не могу га на изборима ни позвати на одговорност. Ипак, његове речи о томе шта држава мора учинити, који услов испунити и које поглавље затворити имају стварну политичку тежину. Проблем, дакле, није у томе што један дипломата пристојно изговара правила организације коју представља, него је проблем у асиметрији односа: земља кандидат мора непрестано доказивати да је достојна оцене, док онај ко оцену саопштава не полаже рачун истом народу чији се закони, установе и приоритети под том оценом мењају. Механизам може бити добро подмазан познатим језиком партнерства; али његова шкрипа открива растојање између утицаја и одговорности.
Зато нам није потребан никакав евроунијазам — вера да ће само чланство надоместити наш народ, нашу државу, привреду и нашу историјску свест које смо претходно ослабили. Потребно је да изградимо Европу у себи: поштовање закона, права мера, боље образовање, одговорност власти, достојанство рада, културу разговора, стварну економску сигурност и слободу мишљења. Али ту Европу треба спојити са оним што је Црна Гора у својим најбољим раздобљима већ имала: потпуну свест значаја слободе, част речи, солидарност, као и памћење и осећање да држава припада онима који је чувају, а не онима који је користе.
Ако улазимо у Унију, треба да уђемо усправно, као сређена, повезана, самосвесна и економски стабилна држава која зна шта јој Унија може дати, али и шта јој не сме предати. Унија није дужна да нашу децу задржи код куће, да она обнови наше фабрике, роди наше потомке, и сачува наш језик или спречи да сопствену обалу продамо. Ако то не учинимо ми, не постоји европски пропис који ће уместо нас створити вољу за трајањем. У Европу се не сме ући без себе, јер онај ко у велику заједницу унесе празнину из ње неће изнети идентитет.
VI — Трећа гробница
Прва гробница настала је из заноса заједништвом. Друга из обећања опште једнакости и револуционарне правде. Трећа долази под обећањем коначне уређености: само још да уђемо, и да се прилагодимо, и да одбацимо оно што смета. Свака почиње привлачном идејом. Свака је тражила да се нешто наше привремено стави у страну зарад већег добра. А привремено одрицање показало се трајнијим од тога добра. Трећа гробница неће личити на претходне и неће имати један датум, победника ни потписника. Њена територија биће села без деце, градови у којима су станови пуни само у сезони, школе са све мање ђака и породице чији су наставци расути по туђим земљама. На карти ће можда остати и Црна Гора и Србија. Али карта не рађа народ, и не памти претке и не говори потомцима зашто нешто треба сачувати.
Народ не нестаје када му неко забрани име, него када му име више ништа не значи; када је историја само бреме и терет, породица стална економска сметња, а одлазак у ствари једина општеприхваћена амбиција. Тада није потребан никакав освајач, окупатор, колонизатор. Празнина обавља посао уместо њих. Српски народ и народи настали на простору његовог дугог историјског, језичког и културног додира имају данас своја имена и право да их носе. Овај есеј никоме то право не оспорава. Али право на садашњи идентитет не захтева забрану питања како су се идентитети мењали, ко их је политички обликовао и шта је у том процесу потиснуто. Зрело памћење не одузима име другом, оно само одбија да заборави сопствено.
Наша најопаснија заблуда јесте да ће нас неко морати силом одвести у Трећу гробницу. Неће. Можемо јој ићи сами, гласно и свечано, уверени да је сваки корак од себе корак ка нашем или бар некоме нама ближњем напретку. Можемо распродати материју државе, иселити њену младост, релативизовати памћење, а затим све то назвати модернизацијом. Народи понекад не губе своју историју у једном поразу, некада је напуштају у низу малих, разумних одлука. Ипак, гробница није судбина док год је можемо именовати. Упозоравање на нестанак не даје право да нестанак прогласи неминовним. Циљ упозорења није опело већ прекид кретања, јер још постоје језик, породица, памћење, цркве, књиге, институције, култура и традиција, предања и завети, као и људи који знају да држава није само буџет и граница. Постоји оно од чега се повратак може започети и када нас прекрије тама, свинуће.
Колевка или гробница
Милутин Бојић је имао двадесет пет година када је 1917. умро у Солуну. Његова ‘Плава гробница’ остала је песнички споменик онима којима ни земља није могла бити последње почивалиште, али чија је жртва ушла у памћење једног великог живог народа. Њихова смрт није ни за трен прекинула највећу причу. Иза њих су остали они који су знали да је наставе.
Трећа гробница нема море да сачува сећање. Њој море није потребно. Имаће довољно земље, јер ће бити све мање оних које треба сахранити и још далеко мање и све мање оних који ће се родити. У њој не би почивала само једна генерација и нараштај, него могућност следећег. Не би почивала једна држава, него утемељена свест да је држава икада била заједничко дело.
Зато питање више није да ли ћемо постати довољно европски, модерни или послушни мерилима која се опортуно мењају. Питање је шта ће од нас стићи на крај тог дугог пута одрицања од себе самих. Хоће ли у Европску унију ући народ који зна своје име, презиме, који зна да штити своју децу, и земљу, и језик, привреду и памћење или само лепо уређена територија из које су најбољи већ одавно отишли, а преостали заборавили зашто би остајали.
У Плавој гробници страдали су људи да би опстали народ и држава. У Трећој би нестали и народ и држава, и памћење да су икада припадали једно другом. Између те две слике стоји наш избор. Јер народ који још уме да препозна гробницу није дужан да у њу уђе. Може да се окрене. Може поново да научи да велике идеје поштује, али да им више не приноси себе. Може да престане да слави страдање као једини доказ постојања и да коначно изабере трајање. Плава гробница била је место жртве. Трећа гробница била би место заборава. А између жртве и заборава стоји колевка — последња и најважнија институција сваког народа.
