Пише: Димостенис Михопулос
Превео са грчког: Никола Гачевић свештеник
Послије V вијека по Христу и распада западног дијела Римске васељене, Европа се из коријена мијења. Готи, Франци, Саксонци, Лангобарди и друга германска племена насељавају се на некадашњим римским територијама и образују нове политичке творевине. У истом раздобљу хришћанство се шири и западним свијетом. Краљеви примају крштење, подижу се храмови, епископи преузимају значајну улогу, а хришћански симболи постају доминантни у јавном простору.Уобичајена историографија у томе готово по себи разумљиво види рађање „хришћанске Европе“. Међутим, управо се овдје крије једна од најдубљих забуна у тумачењу историје.
Јер једно је христијанизација, а нешто сасвим друго прихватање Христа.
Христијанизација прије свега означава спољашњу промјену. Један народ прима крштење, мијења јавне обреде, подиже храмове, укида старе идоле, усваја нови календар празника и уводи хришћански елемент у свој јавни живот. Друштво престаје да буде отворено паганско. Симболи се мијењају. Јавни облик живота се преображава.
Прихватање Христа, међутим, означава нешто много дубље. Оно не подразумијева промјену симбола, већ промјену средишта према којем човјек усмјерава свој живот. Оно значи преображај саме антропологије. Значи да се у средиште, у којем су се раније налазили племе, моћ, рат, господарење и насиље, сада поставља распети Христос, односно смирење, покајање, жртва, праштање, љубав и заједница личности.
Једно друштво није истински прихватило Христа самим тим што је испунило своју земљу храмовима. Мјерило је много дубље: ко постаје узор човјеку? Коме се једно друштво истински диви — освајачу или мученику, ратнику или светитељу, господару или покајнику, моћнику или ономе ко се жртвује за другога?
Али зашто германска племена прихватају хришћанство? Не првенствено зато што их Јеванђеље изнутра преображава, већ зато што им је потребан нови облик јединства. Њихов свијет је расцјепкан, племенски устројен, насилан и непрестано захваћен ратовима. Мале ратничке аристократије непрекидно се сукобљавају, док слом римског управног поретка оставља за собом празнину у погледу легитимитета и друштвене кохезије. Хришћанство нуди нешто што племенске религије више не могу да пруже: универзални језик легитимитета, заједничку слику свијета и надплеменско начело уједињења. Оно нуди установе, писану културу, образовано свештенство, континуитет управе и, прије свега, нови сакрални језик кадар да политички повеже разнородне свјетове. Христијанизација тако постаје не само духовни избор него и историјска нужност. Међутим, управо се ту налази проблем: једно је користити хришћанство ради стварања спољашњег јединства, а нешто сасвим друго истински прихватити распетога Христа као ново средиште свога свијета.
Ако неко жели да види шта истинско прихватање Христа заиста значи, мора се најприје окренути Истоку првих хришћанских вијекова. Црква није рођена из тријумфа и војних побједа, већ усред прогона. Током три вијека хришћане одводе пред судове, муче, затварају, распињу, бацају пред звијери; они губе имовину, част и живот. Па ипак, не одговарају војском. Не оснивају паравојне одреде. Не траже освету. Не претварају Јеванђеље у програм господарења.
Светитељ постаје већи узор од војсковође. Мученик постаје узвишенији од побједника. Подвижнички живот уздиже се изнад политичке моћи. Чак и када царство постане хришћанско, најдубљи узор остаје човјек који побјеђује самога себе, а не онај који покорава друге.
Зато ни у Романији*, упркос њеним огромним грешкама, падовима и противрјечностима, власт никада не постаје вриједност сама по себи. Цар није бог. Није непогрешив. Не стоји изнад Јеванђеља. Црква га непрестано поставља пред Христа као пред огледало. Светитељи, монаси, епископи и Оци разобличавају цареве, сукобљавају се са властима, бивају прогнани и затварани. Свети Јован Златоусти сукобљава се са царским двором и умире у изгнанству. Свети Максим Исповједник бива мучен јер одбија да изда вјеру. Цареви иконоборци сукобљавају се са монасима и народом. Власт, дакле, не стиче легитимитет сама по себи. Она подлијеже суду.
Управо се овдје показује велика разлика у односу на настанак Запада.
Германска племена заиста су била христијанизована. Примила су крштење, подизала храмове, прихватила епископе и призивала име Христово. Па ипак, нису истински прихватила Христа. Најдубље средиште њиховог свијета није се промијенило. Умјесто да Јеванђеље преобрази њих, они су Јеванђеље уклопили у сопствени свијет.
Стари етос остао је готово нетакнут. Моћ је и даље била највиша вриједност. Ратник је остао узор човјека. Господарење је остало циљ. Насиље се сматрало природним средством успостављања поретка. Племенска припадност остала је дубљи извор идентитета од припадности васељени. Чак је и хришћанство често коришћено за легитимисање таквог система.
Овдје је потребно изнијети једно пресудно појашњење. Не говоримо о потпуном одсуству Христа на Западу, нити о свијету у којем није било светитеља, исповједника и истинских носилаца духовног живота. Црква је све до Великог раскола и даље јединствена, а благодат Божја не престаје да дејствује. И Запад рађа светитеље, монашке покрете и личности дубоке вјере. Међутим, када говоримо о прихватању или неприхватању Христа, мислимо на преовлађујући друштвени и политички ток — на оно што, у крајњој линији, изнутра обликује јавни живот и схватање власти. И управо се ту показује велика разлика у односу на Романију. На Истоку Црква, упркос својим падовима и противрјечностима, остаје квасац који дубински преображава политички и друштвени живот, непрестано постављајући власт пред огледало Јеванђеља. На Западу, напротив, преовлађује ток који Цркву постепено подређује логици господарења, умјесто да господарење подвргне исцељујућем дејству Јеванђеља.
Да је Христос био истински прихваћен, могао би се очекивати другачији историјски пут. Очекивало би се да мучеништво постане узвишенији идеал од војничке славе, да светитељ надвиси ратника и да се власт преобрази у служење. Умјесто тога, видимо како се хришћанство прилагођава култури моћи и освештава је (оправдава је).
То не значи да су на Западу сасвим ишчезли токови истинског прихватања Христа. Чак и у друштву којим господари логика моћи, повремено се појављују личности дубоког јеванђелског живота, братства, монашки покрети и духовни људи који не траже господарење, већ распетога Христа. Није случајно што су дјела попут Угледања на Христа наишла на тако дубок одјек, свједочећи о трајној жеђи за личним покајањем, смирењем и унутрашњим заједништвом са Христом. Могуће је чак да су се током вијекова — често скривено — очувала мала духовна предања истинског прихватања Христа. Она, међутим, никада нису постала преовлађујући друштвени образац, већ су остала као тиха свједочанства једне другачије могућности. Историја народа, на крају, просуђује се према преовлађујућем току који обликује јавни живот, а не према мањинским изузецима, ма колико они били значајни.
Зато је Карло Велики тако симболична личност. У средишту новога свијета не уздиже се мученик, подвижник или светитељ, већ освајач. Не велича се прије свега светост, него моћ. Папа, такође, постепено престаје да дјелује као пастир који власт поставља пред огледало Јеванђеља и постаје онај који тој власти даје легитимитет. Он посвећује краљеве, одобрава ратове и успоставља нови, сакрализовани политички поредак.
Управо се ту показује потреба за новим историјским читањем Запада.
Преовлађујући наратив представља Запад као природни наставак Грчке, Рима и хришћанства. Међутим, таква слика не може објаснити како се из Јеванђеља жртве постепено рађа теологија господарења. Не може објаснити како из вјере у распетога Христа произлази историја непрекидних крсташких похода, сакрализованог насиља, централизма и наметања.
Проблем није у појединим „одступањима“ једног у својој дубини хришћанског свијета. Проблем лежи у самом настанку западног обрасца.
Запад се не рађа као природни наставак Романије. Он настаје дубоким помјерањем духовног усмјерења западног дијела Царства, након превласти германског свијета и његовог варварског етоса. Запад не одбацује Христа отворено, али се служи Његовим језиком како би подржао историјски укоријењени култ моћи и овоземаљског господарења, којег се никада није истински ослободио.
Можда, дакле, највећи проблем није само у ономе што се догодило приликом настанка Запада, већ и у начину на који је његова историја написана и протумачена. Јер све док се Запад представља као природни и самоподразумијевајући наставак хришћанства и Романије, најдубље противрјечности модерног свијета остају несхватљиве.
Можда је, стога, право питање хоће ли ова историја икада бити исправно написана — не да би се оправдала прошлост или осудила једна цивилизација, већ да би оно што се у свијету догађа све до данас добило свој смисао. Јер без исправног сагледавања историјског настанка није могуће ни истински разумјети садашњост.
Извор: Аntifono.gr
* Романија, историјски назив за Римско царство, нарочито за његов источни дио са сједиштем у Константинопољу. Његови становници називали су себе Ромејима, односно Римљанима, а своју државу Романијом или Царством Римљана. Назив „Византија“, који сами становници Царства нису употребљавали као име своје државе, уведен је у западну историографију у XVI вијеку и касније се усталио у научној литератури (напомена преводиоца).
