Живот и дело – цртице о нашим великанима: полемика Црњански – Крлежа: „Оклеветани рат“ (а уз њих понешто и о Андрићу)
Датум рођења није једино што је блиско у биографијама три великана наше литературе: Андрић је био тек годину дана старији од Црњанског (октобар 1892-октобар 1893), док је Крлежа био нешто преко пола године млађи од првог и и пар месеци старији од овог другог (рођен јула 1893). Сва тројица су рођена и образована у Аустро-Угарском царству. Црњански и Крлежа су провели И светски рат у аустријској униформи, о чему су оставили упечатљива сећања, односно књижевна дела (поезија и „Дневник о Чарнојевићу“ Црњанског, „Давни дани“, приповетке „Хрватски бог Марс“ М. Крлеже). Андрић, близак заверницима из „Младе Босне“ био је затваран и интерниран током светског рата, што га је можда спасло од погибије у рововима негде у Галицији или на Пијави. Његове младалачке поетске успомене „Екс понто“ и „Немири“ имају много тога блиског са духом и тоном „Дневника о Чарнојевићу“ (о чему сам једном писао), док би се и код младог Крлеже могли наћи слични тонови времена и стила пуног меланхолије или јесени у којој блуди „живот без смисла“:
„Мучи ме носталгија за оним што је било, а неће се више вратити. За влажним роснатим, тихим јутрима, за слободним лирским свитањима, када између јутра росе и блиставих звијезда није ничег него само ми, звијезде и роса.Били смо слободни као пси…Плач за завичајем слободних инспирација којих више нема. Перон чађав, прљав, попљуван, стотине тисућа, милиони путују, а човјек не може да отпутује никамо. Решетке, менажерија. Солдатеска…Прољеће, Облаци. Сњежне пољане. Крило чавке на ведром одсјају небеског кобалта…“ (Крлежа, Давни дани, март 1915).
Сва тројица су, рано почели да објављују по загребачким часописима и тако се вероватно и упознали. Пријатељевали су у младости, а Андрић и Црњански, који су један другом посвећивали своје песме, остали су у одређеној мери пријатељи целог живота („Андрић је био мој пријатељ педесет година, такорећи“, рекао је Црњански у једном позном интервјуу).
„Ја бих од Вас, толико тога могао научити, ви сте мудрац. Спомињем Вас као неког Турчина који само ужива света и све му је равно”, писао је Црњански Андрићу између два рата у једном писму- духовито и са дозом пријатељског пецкања. Када су у питању односи Крлеже и Андрића, ево Крлежиног коментара: “Андрић се мени или ја њему плетемо међу ногама откад постојимо, а никакве везе немамо – два потпуно одвојена свијета”. Још 1919. један хрватски критичар је овако описао разлику између два тада млада писца, што је вероватно погодило Крлежу: “Обојица су велики таленти, али с великом разликом: што Андрић мрзи вику и сувишно гомилање ријечи, док Крлежа удара у таланибасе и компонира цијеле оркестре, да каже једну двије мисли
Односи измеђи Црњанског и Крлеже – чији су живи темпераменти и тешки карактери били међусобно сличнији – били су сложенији и конфликтинији. У младости такође пријатељи који су се узајамно ценили, ова два писца су се током међуратног периода друштвено и политички удаљили. Док је Крлежа био и остао левичар близак илегалним комунистима, Црњански је, у идеолошком смислу пратио пут сличан оном којим су у Европи многи послератни разочарани писци и песници левичари – од социјализму ка национализму, па и одређеним симпатијама за фашизам.
„Ја сам прзница, свађалица, инаџија, знам то, и то ми не смета, волим борбу”,
говорио је Црњански у једном позном интервјуу. То се посебно показало у његовом тзв. нападу на уредништво часописа “Нолит”, које је прогласио за часопис комунистичке литературе. Свађа са левим интелектуалцима навукла на врат осуду књижевне “чаршије” и петицију у новинама које је потписало на десетине његових колега.
Још је бизарнији био чланак Црњанског “Ми постајемо колонија стране књиге” где тај авангардни писац модерниста, песник Суматре и Итаке, преводилац кинеских и јапанских песама, обожавалац поема Микеланђела и Камоинша осуђује “наметање страних књига и њених превода по земљи”, без домаће контроле.
Односи Црњанског и Крлеже – два политички ангажована писца, али супротних идеолошких усмерења – посебно се погоршавају након једног непријатног сусрета у хотелу “Москва”. Поводом Крлежиног хвалоспева СССР-у у путопису “Излет у Русију” (1925) Црњански га је упитао колико је добио новца од комуниста, на шта је Крлежа уместо одговора, на њега замахнуо столицом – што није имало озбиљније последице, осим дефинитивног разлаза. “Крлежа личи много више на мене, јер се он стално борио. И литерарно и политички и приватно. Ја сам се са њим потукао у кафани.”, коментарисаће овај случај много касније Црњански .
Дубља и озбиљнија полемика између два књижевна класика (из данашње перспективе), отпочела је поводом чланка Црњанског под насловом „Оклеветани рат“, објављеним 1934 у режимском листу „Време“, чији је он био редовни дописник. У тексту, Црњански критикује ширење пацифизма и клеветање војске, као пропаганду оних нација које су биле поражене у И светском рату. За пример даје антиратни немачки роман „На западу ништа ново“. „Они, међутим, који су били у рату, пише Црњански, и лежали међу мртвима, знају да је рат величанствен…Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак, изгледа, као једна светла, вечна звезда у ноћи над нама.“
На овај текст, Крлежа је написао озбиљан осврт у листу „Данас“ под насловом „М. Црњански о рату“, у ком Црњаском – пропагандном милитаристи супроставља Црњанског – писца „Романа о Чарнојевићу“ у коме је „он сам говорио о рату као лудилу у мору блата, као о гадном лежању међу мртвацима“.
„Кад би из техничких разлога било могуће, наставља Крлежа, требало би прештампати читав циклус „Видовданских песама“ г. Црњанског, да се том господину већ једампут објасни, како је његова данашња побуна против самог себе напор јалови и узалудан, и како он данас пуца из свог броњинга по својој властитој слици што се одразује у огледалу његове најинтимније лирике“. Крлежин текст је, како је то код њега чест случај, пун цитата и референци на разне ауторе и писце –пацифисте као и милитаристе. Ту се цитирају, као иронична „подршка“ Црњанском, и војничке баладе бана Јелачића и П. Прерадовића, а не заборављају се ни актуелни Гебелс, Хитлер и Геринг, који су се у то време како је познато, такође конкретно трудили да милитаризују друштво, позивајући се и на цитате Гетеа. Занимљиво је међутим, да у Крлежином полемичком тексту и даље лебди уздржано признање Црњанском – песнику који је „говорио често врло мутно, али сугестивно. Говорио је надарено и непосредно, давао је сигнале, осјећало се да у његовим ријечима плове слике као лађе на сретноме вјетру,и да имају талента у једрима“. Али лирик „Итаке“, свршава своју лирику као „лирик атаке“, поентира саркастично Крлежа овај свој критички текст.
Црњански му, наравно није остао дужан. У „Времену“ објављује на целој насловној страни текст „Мирослав Крлежа као пацифист“. Он прво објашњава зашто је написао свој први чланак (поводом једне војне прославе повезана са одбраном Србије 1914), истиче да су „у нашем народу ратничке особине наплеменитије особине“ и затим се обрушава на „марксистичку клику“ која настоји да „нагрди војску“. Чланак се завршава нападом „адо хоминем“, тј. на Крлежу лично који је једна врста „литерарног папе и идел марксиста и пацифиста“. Затим му извлачи из биографије чињеницу да је био питомац аустријске војне академије и да се дакле образовао за војну, а не песничку каријеру, као и да је 1915. године, у време пропасти Србије објавио чланак којим је величао тадашњег аустријског шефа генералштаба (Крлежа је касније објашњавао да је радило о ироничном величању).
Крлежа није више одговарао на писање Црњанског. Животни путеви два некадашња пријатеља су се потпуно раздвојили. Црњански је наредних година (од 1936. године) радио у југословенским посланствима у Берлину и Риму, да би рат провео у Енглеској, одакле се у земљу вратио тек 1965. године. Није више олако улазио у полемике, а о политици је одавно престао да говори или пише. О Крлежи се, бар јавно, изражавао углавном позитивно као о „писцу великих квалитета…великом писцу са великим опусом“. „Крлежа је имао срећу да је целог свог живота радио само књижевност, само театар, само уметност, да није нигде скрахирао, да га нису убили, да није пао, да није умро. Имао је ту срећу. Видите, у животу није све онако како Ви хоћете” говориће под старе дане, мудро и филозофски, Црњански. „Нисам имао ту срећу и наклоност судбине, као Крлежа и Андрић” (Црњански).
Можда би се могло додати да се он и мало више играо са судбином, али да је свој судбински дуг уметника ипак испунио, вративши се (након журналистичких епизода крајем 20-их и током 30-тих година XX века) правој литератури и написавши након 2. светског рата велике романе: “Другу књигу Сеоба”, “Роман о Лондону”, “Код Хиперборејаца”, као и највећу поему српског језика: “Ламент над Београдом”.
Колико велики писац пишући своје дело узима из свог живота? Код Крлеже, та веза је, чини се најближа, код Андрића најмања. Код Црњанског – зависи од дела: „Дневник о Чарнојевићу“, „Роман о Лондону“ и посебно „Хиперборејци“ су делимично и аутобиографски, док су Сеобе И и ИИ то у најмањој могућој мери.
Три књижевна великана су напустила овај свет отприлике не дуго један после другога. Андрић је умро први, 1975. године, Црњански 1977, а Крлежа 1981. г. Занимљиво је такође, да ниједан од тројице није оставио потомство, иако су сва тројица били (по једном) у браку. Супруге су им се звале Вида (Видосава Црњански), Милица (Андрић) и Бела (Лепосава Крлежа). Занимљиво је такође да је смрт супружника код сваког од ова три пара скоро коинцидирала: Милица је умрла годину пре Андрића, Вида годину после Црњанског, а Бела исте године кад и Крлежа.
Душко Лопандић
Извор: P.U.L.S.E
