U jutarnjim satima na dan svoje Slave Arhiđakona Stefana, upokojio se naš najpoznatiji dečji neuropsihijatar profesor Svetomir Bojanin.
Rođen u romantičnom baranjskom Bolmanu budući profesor Bojanin, u njemu je stekao čarobno detinjstvo koje se ogledalo u očima majke (koje je nasledila kćerka Jelena), i celog života je svoj poziv shvatao kao neprestanu službu detetu i detinjstvu.
Pri tome, odmah da kažem, nije bio sentimentalan, kako mu se često pripisivalo i od dobronamernih, ali površnih, i od „stručno-kritičnih“. Znao je da majstorski organizuje svoju službu, naučno je utemelji, kadrovski ojača. Nebrojeni su njegovi đaci iz nekada slavne, a danas sve potrebnije, beogradske defektološke škole. Oni su već za profesorovog života Dnevnu bolnicu za decu u Institutu za mentalno zdravlje, a potom i jednu specijalnu školu u Subotici nazvali njegovim imenom.
U naučnom smislu rad profesora Bojanina bio je u našoj sredini utemeljujući za brojne oblasti: neuropsihologiju razvojnog doba (i neuropsihologiju uopšte), medicinsku dijagnostiku detinjstva gde je njegov opis „disharmoničnog razvoja“ ušao u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, socijalnu psihijatriju razvojnog doba (jednu danas takođe kod nas ali i u svetu neophodnu, a zapuštenu oblast), defektološku reedukaciju psihomotorike, a njegov osoben doprinos razumevanju psihoterapije između imperativa psihijatrijske naučnosti i moralnosti, još uvek nije našao dovoljnu recepciju.
Knjigama Škola kao bolest i, kasnijom, Tajna škola, dao je originalni doprinos i teoriji specijalne, ali i opšte pedagogije. I drugim delima i javnim istupima ispunjavao je zapažanje profesora Bore Radojčića na odbrani doktorske disertacije: „Ode ti, Sveto, u pedagogiju…“
Poslednji izuzetno značajni pedagoški istup profesora Bojanina jeste intervju Ivici Kuzmanoviću, za najnovije Blagodarje.
Profesora je krasio i filosofski dar, koji nije razvijao u neko samostalno filosofiranje, već ga je uvek kombinovao sa saznanjima o ljudskom razvoju i „živim ranama“ koje nastaju u odrastanju i isceljuju se u psihoterapiji. O tome najviše svedoči knjiga Ogledi o samosvesti.
Još od ranih dana svoje psihijatrijske prakse i naučnog rada, uz uvažavanje Frojda, čiju je psihoanalitičku edukaciju sa koleginicom Nevenom Tadić, prošao kod profesora Vojina Matića, smatrao je da je seksualizovanje svih problema detinjstva preterano, a, sa druge strane ne bi trebalo da bude toliko sablazno u pravoslavnoj sredini, jer je još Sveti Grigorije Palama pisao u čuvenom Pismu Kseniji o prisustvu „deterodnog“(polnog) nagona kod dece.
O duhovnoj problematici kod mladih, profesor je pisao u knjigama Duhovnost, psihijatrija i mladi, (koja je na svoj način bila prekretnička kao i Škola kao bolest) i Gordijev čvor mladosti, knjizi u kojoj se pokazuje i večita aktulnost Svetog Pisma u biranju životnog puta.
Profesor Bojanin se u jednom razgovoru grupe za stolom u Vidin kapiji, sa Milanom Kašaninom raspravljao o tome da li je moguće deci predstaviti idealan lik. Pobuđen time, odmah je seo i napisao scenario za strip o Svetom Savi, koji je više od četrdeset godina čekao realizaciju. Na kraju je objavljen pre par godina, sa posvetom sinu Stanoju.
Ogromno delo profesora Bojanina premaša i njegove godine (na Badnji dan napunio je 92) kojima obično pripisujemo mudrost. To je zbog toga što je u njih utkana i ljubav i briga njegove supruge Mirjane.
Mir Božji – Hristos se rodi! Srećna Slava, Profesore!
