Odavno u svekolikom srpstvu niko nije tako dirljivo i lepo besedio o Kosovu i Metohiji kao on. Od Sente preko Veljeg Dubokog, Valjeva i Beograda nosio je Kosovo i Metohiju u srcu, na usnama, u beležnici… Njegovi odgovori su kratki, ali duboko misaoni i široki. Matija Bećković o Kosovu i Metohiji i poeziji govorio je za nedeljnik “Jedinstvo”, najstariji srpski štampani medij na KiM.
Od Vašeg troknjižja čini se da je najupečatljivije „Onamo Namo“. Da li je naslov dovoljan da otkrijemo sadržaj knjige i gde završava naš put ako krenemo onamo namo?
Naslov sam pozajmio od kralja Nikole.Tu njegovu pesmu je Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju i po toj pesmi je ubrojan u velike srpske pesnike. Samo što se meni čini da je njegovo onamo više ovamo,a moje sasvim onamo. Kosovo je i ovamo i onamo. I ovamo se potrudilo da je onamo sva naša nada.Onamo smo svi i onamo nam je ovekovečeno sve što imamo.
U kojoj meri su Kosovo i Njegoš odredili vas kao pesnika i besednika?
Ne znam nikoga koga nisu, pa ni ja nisam izuzetak. Kosovo je pevnica srpska. Njegoš je i sin i otac Kosova i Jeremija Kosova i „tragični junak kosovske misli.“
Da li Vam se desilo da Vam pesma nastane u trenutku, a da će nadživeti i Vas i generacije posle Vas?
Pesma u trenutku nastane, ali treba truda i da postane. A kad postane, kao da je samopisana – ne može da nestane. Najbolja i najslavnija srpska poezija nastala je u najgorim i najneslavnijim vremenima. Možda će se to ponoviti. Srpsku poeziju je pisalo siroče. Najpre 500 godina, pa 100, pa 30 godina.
Lirika kod pesnika postaje sve više prevaziđeni poetski koncept. Ima li prave i trajne poezije bez čistih emocija?
Umetnost se uželela života i život umetnosti. Zapad je ukinuo emocije. Ne nama nego sebi. Dok mi zapomažemo za kulturom oni su je ukinuli i ućutkali. Forsiraju kontrakulturu i antiumetnost. I kad bismo postigli da i kod nas od kulture nema traga, kaskaćemo i zaostajati za onima kod kojih je nema odavno .Bilo bi pametnije da brinemo jedni o drugima nego da budemo zapad. Ne možemo da čeznemo i za kulturom i za otuđenjem. Moramo se odlučiti za jedno od to dvoje. Kao u mojim ranim stihovima: „Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene pa da se ne okrenem“…Ti stihovi kao da su postali metafora za razumevanje današnjeg sveta.
Koliko su društvene mreže i književna hiperprodukcija raznih naslova udaljile čitaoce od prave literature u kojoj je vladao kvalitet?
Telefon je raj za nepismene. Brza pošta za anonimna pisma i pljuvaonica za nepoznate autore. Biti javna ličnost je nekad bila i čast, a sada je to najveći rizik. Kao da je javna ličnost neko ko se bavi sumnjivim poslovima.
Da pređemo sa poezije na Kosovo, mada ste Vi jednom prilikom izjavili da je i samo Kosovo poezija…? Preko Kosova, vere i poezije smo postali Neko, a bez njih smo NIKO. I onaj koji nam Kosovo traži hoće to i da dokaže. Skoro da nema srpskog pesnika koji nije pevao o Kosovu i Metohiji. Ima li inspirativnijeg mesta za umetnost, a težeg za život?
I onima koji nisu pevali o Kosovu to se samo pričinjava. Iz dana u dan stižu pretnje da se mora okončati operacija „Milosrdni anđeo” i postavlja novo pitanje, šta učiniti? Vermaht je bombardovao Srbiju sa 300 bombardera, a Nato ga je nadmašio za 1000. “Samo ti, dijete, radi svoj posao.“ A mi im možemo samo ponoviti ono što je De Gol rekao Čerčilu kada mu je ovaj u toku Drugog svetskog rata zapretio da će ga proterati iz Londona: SLOBODNI STE DA SE OBRUKATE!
Srbija je izložena stalnim pretnjama i ucenama zbog Kosova i Metohije. Šta smo mi to nekome ostali dužni da nam prete oduzimanjem teritorije?
Ne samo teritorije nego i pamćenja, istine, časti i obraza. Da postanemo ruglo među narodima koji je pristao da mu učine ono što nije učinjeno nikad nikome. Da Kosovo bude i nama ono što je njima – terra incognita. Iako se vraća izvornom Dejtonu, Zapad se ostrvio i na Republiku Srpsku. Da li će ovog puta da izdrži Srpska? Ako su Srbi u Bosni i Hercegovini, kako piše Milorad Ekmečić, do sad podigli jedanaest ustanaka za svoju slobodu i konačno je izvojevali – bio bi red da se velike sile s tim pomire i kažu da ne moraju više.
R. Komazec
Izvor: Jedinstvo
