Разговарала: Кристина Кљајић
Повратак у Задар, хрватски град на обали Јадранског мора, у којем је провео део детињства.
Био је то тренутак који је писцу Дарку Тушевљаковићу помогао да заврши роман Карота, за који је добио 72. НИН-ову награду.
„Тек после тог путовања и обиласка града постало ми је јасно шта треба да буде окосница књиге“, објашњава у интервјуу ББЦ на српском.
У средишту награђеног романа је јунак Давор, који се после готово неколико деценија враћа у град у којем је некада живео, а морао је да га напусти због рата у бившој Југославији 1990-их.
„Тај сусрет са простором покреће све оно што је било потиснуто“, додаје аутор.
Ликови се ословљавају надимцима који носе трагове породичне и локалне историје, попут италијанског назива за шаргарепу који постаје име једног од јунака, смештено у наслов.
„Однос човека према претходном животу, из ког је, рецимо, насилно отргнут, јесте нешто што ме је опседало док сам осмишљавао Кароту„, каже Тушевљаковић.
„Сви ти људи, међу које спадам и ја, натерани су да у тренутку закопају оно што су дотад стварали, избришу линију којом су се кретали, и да, често у веома лошим условима и без великог избора, пођу неким новим путем“.
„И како ће изгледати тај живот?
„Да ли ћемо моћи њиме да крочимо као да се пре тога ништа није десило или ћемо сваки нови дан поредити с оним некадашњим, од којих је остало крње сећање, пошто је све материјално из њих нестало?“, додаје он.
После година одлагања, јунак се враћа се на место које је у међувремену потпуно промењено.
Трага за некадашњим друговима, разредном наставницом – свима који су, не увек пријатно, обележили део одрастања, уз примесе вршњачког насиља.
„Међу неким коментарима на роман чуо сам и то да су теме из књиге на тренутке врло тешке, али да је текст исписан питко, те да се прича лако усваја.
„Можда је то било решење, писати о нечему важном и тешком тако да то може релативно лако да се прочита„, каже Тушевљаковић.
Ко је Дарко Тушевљаваковић?
Дарко Тушевљаковић је рођен 1978. године у Зеници.
Детињство је провео у Макарској, код Сплита, а у основну школу ишао је у Задру.
Данас живи у Београду.
Прву причу објавио је 2002. у збирци Бун(т)овна п(р)оза, а затим су уследили романи Сенка наше жеље, Провалија, Јегермајстер, Узвишеност, те збирке прича Људске вибрације, Постистине и Хангар за снове.
Добио је награду „Лазара Комарчић“, Европску награду за књижевност и Андрићеву награду.
Роман Карота овенчан је и наградом „Бескрајни плави круг“ за најбољи роман у 2025. години, коју додељују Матица српска, Банатски културни центар и организација „Суматра“.
Пажња медија која је уследила после НИН-ове награде запљуснула га је више него што је очекивао, каже уз лежерни осмех.
Најдражи му је интервју који је дао за средњошколски часопис, додаје.
Док разговарамо окружени књигама, лако се пребацује на причу о мачкама, а из сфере књижевности на читаву популарну културу.
Музика и филмови га подједнако занимају и инспиришу.
„Сви ти уметници врше некакав утицај на мене, па што их онда не повезати – Урсула Ле Гвин/Биоспхере/Џонатан Глејзер.
„Затим: Грејам Грин/Тхе Диллингер Есцапе План/Дејвид Линч. И нека трећа комбинација буде: Емили Сент Џон Мандел/Елбоw/Стенл Кубрик.
„Ова игра би се могла играти до бесвести“, каже писац.
Тушевљаковић ради као преводилац и уредник.
„Пишем кад пронађем снаге и времена, а ни једног ни другог немам довољно.
„Писање је обично инцидентно, за шта кажу да је сасвим у складу са временом у ком живимо, иако бих се осећао боље када то не би било тако“, објашњава.
Воли да пише у тишини, а прихватљива је и музика, али она мора бити гласна и инструментална – „да елиминише остатак света.“
Добитник НИН-ове награде Дарко Тушевљаковић: Ожиљак као физичка манифестација унутрашње борбе
Карота и сећање
Кароту је писао око две године.
„Годинама сам се бавио мишљу да напишем нешто о граду у ком сам провео део детињства, граду из ког сам отишао а да то нисам желео, и о сећању на њега.
„Место радње је важно и у делу малтене има улогу додатног лика. Утицај околине на моје ликове је увек велики“, присећа се писац.
Простор града постаје равноправан јунак, а у срцу романа је мистерија недостајућег сећања његовог лика.
„Сећање, често непоуздано и криво, покреће ликове на физичко и психичко путовање кроз град и сопствену прошлост“, објашњава аутор.
У роману, писаном у првом лицу, јунак нас води до различитих хаустора и ћошкова „јурећи духове давно нестале деце“, али те адресе изнова буде непријатна или болна осећања.
Станови су, у том граду, мешавина југословенског намештаја и модерних детаља из Икее.
Без јасних граница времена и простора, преплићу се са ширим политичким конфликтима и ратом који започиње на простору некадашње заједничке државе.
Прича о прекинутом детињству
„Деца су се играла и нису ништа знала. Ми смо били та деца. Нисмо знали да нам испод ногу тиња вулкан који ће нас расути попут пепела.
Јадранка је рекла да ништа нисмо знали и био сам склон да јој поверујем.
У ствари, желео сам да јој верујем, иако сам још онда, као дечак, знао за војнике у предворју музичке школе, оне који су мене и мајку испитивали због чега смо дошли ту.
Али тада сам једино за то и могао да знам, за прилике у сенкама на рубу видокруга.
Рекла је и да су се одрасли такође играли, пред отвореним пламеном.
Потпиривали су га.
У то нисам могао до краја да поверујем.
Моји родитељи нису знали ништа, исто као деца, све док тло већ није почело да се мрви и цепа.
Чак ни тада нису схватали зашто се све то дешава.
Као и многи, били су затечени и неспремни, заустављени усред покрета, усред живота који се неће наставити.
Те животе ће прогутати земља, а после ће доћи нови животи, испуњени другачијим, углавном бледим бојама.“
Одломак из романа Карота, издавач: Лагуна.
Карота је Тушевљаковићу четврти или пети покушај да пише о Задру, сваки пут кроз другачију причу.
„Пре неколико година сам, рецимо, исписао стотинак страница текста пре него што сам схватио да то напросто није то.
„Код ове, последње верзије сам прилично рано осетио да би могла да успе“, каже поносно.
Приморски град који обитава у његовим сећањима обишао је пре неколико година физички, а онда је на ред дошла, како каже, „литерарна посета“.
„Пошао сам, стога, од локације, али и од идеје о прекинутим животним путевима.
„Врло рано ми је осванула замисао о прошлим животима – та се синтагма најчешће користи у другачијем контексту, али мени је послужила да означим расцеп између делова живота који су често одељени тако дубоким понорима да се практично могу називати одвојеним животима.“
Дарко Тушевљаковић: У Задру ми се догодио потпуни расцеп живота
Чаробни штапић изнад папира
Тушевљаковић каже да се осећа потпуно слободним да меша жанрове и користи све њихове елементе који су му и за причу потребни.
Тако су у збирци прича Хангар за снове елементи хорора, фолклора и фантастичног, а у роману Узвишеност технологија је приказана готово дистопијски.
„Временом сам престао да се обазирем на било какве границе у том смислу, пошто верујем да их, заправо, нема, и да само од умешности писца зависи колико ће успешан амалгам направити.
„Често у причама са елементима фантастике потцртавам то да у животу има много тога необјашњивог и ирационалног, у свету око нас, а поготово у нама“, каже он.
И најокорелија научна фантастика, смештена на други крај галаксије, у генерацијски свемирски брод се „заправо бави нама, сада и овде, или нама одувек и заувек.“
Наизглед парадоскално, али и реалност је за њега увек инспирација.
„Не можемо побећи од сензација које допиру до нас, од онога што наша чула примају и што се складишти у нашем телу и уму.
„То је све чиме баратамо, корисно је још само умеће да срочите смислену реченицу – стога је све што напишемо на овај или онај начин везано за реалност која нас окружује“, објашњава.
Очараност туђим причама, подстакла га је да и сам пише још од средње школе.
Диви се мајсторима приповедања и ужива „у новим хоризонтима које свака прича и књига отварају“.
„Када видите како неко други то добро ради, пожелите да се и сами опробате у томе, да, ако ништа друго, проверите јесте ли у стању на сличан начин да махнете чаробним штапићем изнад папира.“
‘И твит може да нађе место у књижевности’
Тушевљаковић верује и да ће увек постојати људи коју ће занимати књиге – у било ком облику.
Али, наглашава и да се књижевност мења.
„Нове технологије доносе нове формате, који претежно фаворизују краће форме, флеш прозу, цртицу и, што је веома занимљиво, поезију.
„Да сте неког 1990-их питали шта ће бити с поезијом две хиљаде двадесет и неке, вероватно би вам рекао да то тада нико неће читати, да је поезија нешто што припада прошлости, јер је за њу потребан сензибилитет ког савремени човек поседује све мање.
„Кад оно, десило се управо супротно“, каже он.
Зато и дигиталне платформе могу да постану попут књиге, како литература не би остала заробљена у времену које пролази.
„Твит може да буде уметничка форма, на сличан начин на који је то, рецимо, афоризам“.
Извор: BBC/НИН
