Piše: Zaki Laidi
Zašto neke zemlje dominiraju na Olimpijskim igrama? Odgovor bi mogao da bude u korelaciji između nastupa sportista i bruto nacionalnog dohotka. Olimpijske igre u Parizu su u tom pogledu ilustrativan primer: sedam zemalja s najvećim brojem osvojenih medalja – Sjedinjene Države, Kina, Japan, Australija, Francuska, Holandija i Velika Britanija – spadaju u 20 najvećih svetskih ekonomija. Ovo se delimično može objasniti demografijom: veća populacija obezbeđuje dublji rezervoar sportskih talenata. Što je zemlja mnogoljudnija i razvijenija, to je verovatnije da će njeni sportisti osvajati olimpijske medalje.
Slučaj Indije i Australije
Ovo se može i empirijski utvrditi. Ako bi se ukupan broj medalja koje je svaka od zemalja osvojila bodovao tako da se za zlato dodeljuju tri, za srebro dva, a za bronzu jedan bod, svih 12 prvoplasiranih zemalja na toj listi bile bi iz grupe visoko razvijenih. Članice Grupe sedam (G7), na koje otpada 43,5 odsto globalnog BDP-a, u Parizu su osvojile 33,8 odsto medalja. Afrika, čiji udeo u svetskoj privredi iznosi tri odsto, osvojila je 3,7 odsto medalja. A Latinska Amerika, na koju otpada 7,3 odsto globalnog BDP-a, izborila je nešto ispod šest odsto medalja, pri čemu od svih medalja koje su osvojili tamošnji sportisti 29 procenata otpada na Brazil, zemlju s najjačom ekonomijom u tom delu sveta.
Iako je korelacija između BDP-a i nastupa na Olimpijskim igrama snažna, daleko od toga da je i apsolutna. Razmotrimo, na primer, Evropsku uniju: uprkos tome što u svetskom BDP-u učestvuje sa 17,5 odsto, sportisti iz zemalja članica Unije u Parizu su osvojili skoro 30 odsto od ukupnog broja medalja. Ovo sugeriše da je dominacija evropskih država delimično posledica njihovih uspešnih sportskih strategija, te duboko ukorenjenih sportskih tradicija. Naravno, Evropa dodatnu prednost crpi i iz toga što su mnogi od olimpijskih sportova u njoj i nastali.
Kada je pak o Aziji reč, ona je politički i kulturološki isuviše heterogena da bi njen olimpijski nastup mogao da se svede na jednostavno objašnjenje. S jedne strane, Azija i Okeanija su dom tri sportske velesile – Kine, Japana i Australije – dok s druge indijski potkontinent beleži relativno skromne olimpijske rezultate.
Indija je zapravo najupečatljiviji primer do koje mere BDP može da bude pogrešno izabran faktor za predviđanje uspešnosti neke zemlje na Olimpijskim igrama. Uprkos tome što ima 1,4 milijarde stanovnika i privredu koja u globalnom BDP-u učestvuje s 7,9 procenata, mereno paritetom kupovne moći, po broju medalja osvojenih u Parizu završila je na 71. mestu. Australija, pak, sa samo 26 miliona stanovnika, osvojila je pet odsto svih dodeljenih medalja, što je svrstalo na četvrto mesto ove tabele.
Snaga Amerike i Kine
SAD i Kina su, očekivano, predvodili trku, osvojivši 12, odnosno 10 odsto svih medalja, najvećim delom zahvaljujući svojoj ekonomskoj snazi i veličini populacije. Mora se ipak reći da je udeo Amerike u broju medalja bio mnogo niži od onoga što bi njena ekonomska moć sugerisala, budući da na SAD otpada približno 20 odsto globalnog BDP-a.
Svakako da ekonomska razvijenost i demografija same po sebi nisu dovoljne da bi uspeh na Olimpijskim igrama bio zagarantovan. Da bi sportski potencijal neke zemlje bio iskorišćen na pravi način potrebne su efikasne politike i adekvatna infrastruktura, što objašnjava zašto retko naseljene ali visoko razvijene zemlje poput Australije često beleže uspehe nesrazmerno veće u poređenju s nominalnim potencijalima, dok gusto naseljene zemlje poput Nigerije jedva da osvoje pokoju medalju.
Sportska kultura
Vitalnu ulogu ima i razvijenost sportske kulture. Afričke zemlje, recimo, izuzetno su uspešne u atletici, posebno u trčanju na srednje i duge staze, u velikoj meri zbog – u istočnoj Africi duboko ukorenjene – tradicije treniranja na velikim nadmorskim visinama. Pritom je bitno da trčanje na duže staze ne zahteva posebno sofisticiranu infrastrukturu ili pristup vrhunskim trenažnim centrima kakvi su potrebni za druge olimpijske sportove poput plivanja, mačevanja ili gimnastike, zbog čega u takvim sportovima dominiraju bogate zapadne zemlje i Kina.
Recimo, francuska plivačka senzacija Leon Maršan, koji je u Parizu osvojio četiri zlatne medalje, trenažni proces obavlja u SAD, a osvajačica zlatne medalje u gimnastici Kajlija Nemur, koja je na Igrama predstavljala Alžir, trenira u Francuskoj. (Nemur je rodom Francuskinja, ali je posle sukoba s francuskim gimnastičkim savezom odlučila da nastupa za Alžir, prim.)
Nesklad u broju osvojenih olimpijskih medalja nudi vredne i često vrlo suptilne geopolitičke uvide. Na prvi pogled, bilans medalja s Igara u Parizu odražava naš u sve većoj meri multipolarni svet. Od 206 zemalja i teritorija koje su uzele učešća, medalje su osvojile njih 92, što bi moglo da navede na zaključak da je globalni pejzaž postao otvoreniji i konkurentniji. Ali činjenica da je 50 odsto tih medalja pripalo članicama G7 i Kini, na koje zajedno otpada 60 odsto globalnog BDP-a, pokazuje kako treba preći još dug put. Mada se i sport i svetska privreda kreću ka većoj multipolarnosti, ta promena bi mogla da se odvija sporije i u užim okvirima nego što mnogi očekuju.
Izvor: Radar
