Пише: Ђуро Радосавовић
Границе су наша судбина. Болујемо од граница. Одувијек.
Кад нагазите неког тешког југоносталгичара, прво ће заљубљено говорити о снази ЈНА, па о спортским успјесима, а онда ће рећи како се лако путовало од Вардара па до Триглава, с краја на крај велике Југославије. Истина. Путовало се, са црвеним пасошем се лако шпартало по свијету. Али све је то прошло вријеме и све су то платиле генерације које су дошле касније, ни криве ни дужне. Сво то ложење на снагу и оружје, сву ту мегаломанију и гранциозност, све кредите и лежерност, све то дође на наплату. Увијек забораве да нам кажу да се возило пар-непар дан по дан, да је било рестрикција струје, да је каткад фалило кафе и уља. Али све су то разлике између сјећања и успомена. Није то исто.
Али, гдје смо ми данас? Замислите само неког из Европе ко годину дана планира свој одмор и дође у Црну Гору 2026. године, слети у Тиват. И дође у Тиват и не зна куда, не зна како, и све што види је гужва. Први сусрет неког туристе са државом изузетно је важан као импресија која ће да му обоји цијело љетовање. Тиват такав хаос није заслужио. Тиват се трансформирао, то је диван омањи град, са фантастичном перспективом. Али за почетак, било би добро да кад већ има аеродром, да има функционалан аеродром. Нико не тражи премного.
Општи утисак туриста са којима сам имао прилике да се сретнем и чујем њихове утиске о Црној Гори јесте да не могу да вјерују како једна земља има све: море, језеро, ријеке, планине, пећине, а не умије да искористи ништа од тога. Неће да кажу директно, али то је ипак неки таленат, имати све и не чинити ништа поводом тога.
Зли језици ће рећи да смо као потомци друмских разбојника ненавикнути да размишљамо стратешки. Фали нам континуитета и осјећај општег друштвеног добра. Превелики смо индивидуалци и интерес се завршава кад и списак уже фамилије. Да искључиво размишљамо стихијски, од данас до сутра, и зато никако да добијемо туристе који ће се враћати сваке наредне године. Јер да бринемо о томе, боље бисмо имали путеве, јавне тоалете, паркове, паркинге, тргове и меније.
Велико је наше гостопримство али зна да буде агресивно. Помијешали смо уљудност и угоститељство, помијешали смо сервилност са поштењем, понос са „изволите“ и грубост са ставом.
Отуда у Тивту на аеродрому колоне и гужва, хаос и несналажење. Јер никога није брига за то све док медији не крену да извјештавају и преносе огорченост путника. Тад се упали лампица. Кад догори. Типично.
Ако анализирамо коментаре туриста о Црној Гори, један коментар се понавља, као да је код неког програма, из године у годину исти коментар: “Много лијепа земља. Штета“. Ово “штета“ се односи на све, штета је пропуштена шанса. Није толико утјешно колико је болно чути и прочитати то “штета“.
Сигурно да није било потребно превише мозгања и улагања да би се аеродром у Тивту довео у ред. Само је потребно било мислити на вријеме. Само то. Ништа друго.
Извор: РТЦГ
