Пише: Ђуро Радосавовић
Не прође ни дан а да на дневнику не обавијесте јавност о саобраћајној незгоди. Кад се читају иницијали повријеђених или погинулих, сви стрепе и дозивају се телефонима. Неко одахне, други закукају. То је љето у Црној Гори. Свакодневица. Брзина и страдање.
Било је много кампања које су имале за циљ смањење броја саобраћајних удеса у Црној Гори. “Не брже од живота“ па је била кампања “Успори“, али једно је кампања која скреће пажњу, а сасвим друга ствар је ефектност, односно учинак кампање. Чини се да није до свијести људи допрла идеја да брзина може да убије. Многима вожња дјелује као игрица, да постоји више живота и нивоа. Зато би идеално било да се на кружним токовима поставе смрскани аутомобили. На свакој раскрсници, гдје год може да се постави, треба да стоји по једно слупано возило. Нема бољег објашњења што се дешава са човјеком у том жељезу на четири точка од те слике.
У некадашњем Ауто-мото савезу ка Златици била су паркирана слупана кола. Нема бољег примјера, нема боље опомене од тога кад човјек види згужвана кола и помисли да ли се уопште човјек извукао одатле.
Возачи углавном обожавају своја кола. Сјај, фарба, фелге, све је то дио стила. Зато углавном мушкарци реагују импулсивно ако им неко огребе кола, а то да угрожавају себи и другима живот кад нагазе гас, то је у другом плану.
Зато би такав призор смрсканих аутомобила био вишеструко учинковит, да виде људи уништену машину, ако већ не брину довољно за свој живот, да почну 2 у 1 да брину за и за себе и за кола.
То су све споменици. Не као крајпуташи волан или цвијеће и свијеће, не комеморација, већ олупина као опомена. То је резултат превелике брзине. Јер, није Црна Гора једина држава са кривинама, има их и Сицилија, Шпанија, Крит их је пун, па се не гине колико код нас.
Кад се деси погибија у саобраћају, покушавају се пронаћи полу-изговори и олакшања. Окриви се судбина, усуд, Бог и други, али у великој већини случајева је брзина крива. Неиздрж који постоји у људима, набој, нешто што се покушава каткад представити као херојски чин, лудост и плес по ивици.
Али више то није фора, више то није подвиг. Ако се некоме јури, може да нађе по Европи старе стазе за формуле, плати и вози колико год жели брзо, може да прави кругове у недоглед. Све обезбијеђено и затворено, сам на стази. Док не одахне, док не одмори. Не мора нико да страда. Нарочито не невини.
Може полиција да буде на сваком ћошку, да кажњава и снима. Смањиће то један број удеса, али не све. У главама је проблем. Треба мијењати склоп људи, а то може кампањом, може се утицати на понашање људи. Доказано је, само што смо и даље прилично неискусни у адвертисинг-у.
Пребрзо се склоне аутомобили и остану само мрље од просутог уља на асфалту. Слупани аутомобили су нам заиста потребни као споменици, као опомене. То би била најефектнија кампања, конкретан доказ што се добије кад се јурца.
Или макар на главном градском тргу, сад кад се повела полемика, затрпати трг смрсканим аутомобилима, направити изложбу, од свега онога што смо сами себи приредили. Можда је најтужније од свега, што они који највише јуре, да их неко заустави и пита куда и зашто јуре, не би имали појма, не би имали одговор.
Извор: РТЦГ
