Пише: Гордана Нонин
Ласло Вегел је 1. фебруара, на Дан Новог Сада, града чији је непогрешиви хроничар, напунио 84 године. Зато смо баш тог дана одлучили да разговарамо с њим који, за разлику од многих других, није ћутао. И пре двадесет година је писао „Таворим овде, у овом радикалском гнезду“, тако да је било логично питати га како је сада у Новом Саду у којем је тишина гласнија од свега
Први је од војвођанских писаца користио компјутер; Тишма је још далеких шездесетих констатовао да је Вегел написао први војвођански модерни градски роман; први је написао „Писмо српском пријатељу“ у којем је било толико истине, да ће му пријатељ две деценије касније одговорити: „Немој ми више писати“; први је добио Пулицера; први је, исписујући време у међувремену, у свом дневнику, у ноћи 5. октобра 2000. године написао „Опет је победио национализам“. Са будном пажњом и ових дана, Ласло Вегел пише дневнике и анализира шта се све у нашем друштву догађа.
Већ годинама за свој рођендан шетате Дунавском улицом. Да ли ће тако бити и данас?
Наравно. Тешко могу да се сетим када је то било први пут, увек сам тако славио мој рођендан. У једном есеју који је објављен у књизи Бездомни есеји написао сам да стојим насред Дунавске улице попут стражара који никоме није потребан. Осматрам и чекам. Осећао се заправо као странац попут многих других који бесциљно стражаре, присећајући се једног ускраћеног рођендана. Нисам био нестрпљив, тихо сам ишчекивао догађаје. То мислим и сада. Стражар сам који никоме није потребан. Илити сам неугодан сведок.
Шта вама значи та шетња?
Дунавска улица се води као најстарија улица у граду. Ради се о чувању сећања. Сматрам да се у данашњем времену води један стварни рат против сећања, да се избрише индивидуално сећање. Како је Цветан Тодоров написао, ради се о уништавању сећања да би у нас имплицирали званично сећање, званичну историју. Држава хоће да се усели и у нашу душу, за разлику од пре 50 или 60 година када су тражили од нас само политичку лојалност. Сада то није довољно, сада желе да се човек и емоционално и душевно и духовно идентификује са државном идеологијом.
Моја шетња је мој индивидуални чин да ипак сачувам нешто што они желе да се уништи. Сведок сам колико се по Новом Саду и, наравно не само у овом граду, руше старе зграде који су сведоци историје. Нова олигархија руши све и гради себи луксузне зграде. Сведок сам луксузу сиромашне државе у којој телевизије са националном фреквенцијом сиромашним грађанима за утеху продају холивудско смеће. И то је рат против сећања. Опијум против сиромаштва. И да наставим… „Нова класа“ угрожава језгро Новог Сада и то јесте борба против сећања. То је урушавање идентитета града. И у урбанизму је на делу државна идеологија која карактерише аутократске државе.
Индивидуално сећање и индивидуална историја је увек опозитна. Она никада није у синхронизацији са државном идеологијом јер је човеково ЈА богатије од онога што држава нуди.
Субота је, синоћ су студенти који су пешке дошли у Нови Сад због данашње блокаде сва три моста величанствено дочекани. Како ви доживљавате све ово што се дешава у држави након рушења надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду пре тачно три месеца?
То је нова појава. Гледао сам сцену када су студенти из Београда дошли и донели лале Новосађанима. Одмах сам се сетио некадашње напетости између Београда и Новог Сада крајем осамдесетих и почетком деведесетих када је владао тихи рат између политичара, пре свега. Мени је овај долазак студената из Београда деловало као симболично помирење између два града. Помирење се десило на фундаменту демократије и демократских нада. Новосађани су одушевљено прихватили руку помирења. Најнормалније је да постоје разлике између наша два града, јер на крају крајева нема два једнака листа на дрвету, и разлике су увек лепе ако постоји заједничка основа, а то је слобода, демократија и људско достојанство. У нашем случају због недостатка демократске културе разлике могу бити ризичне.
Да ли се управо из тих разлога све шири и на регион? Скупови подршке у Осјеку, Загребу, Сплиту, Тивту…
Распад Југославије је донео мноштво опасних ствари, између осталог, култ насиља. Сам распад је то производио и ово је трајало јако дуго. До дана данашњег. Сада је на сцену ступила нова генерација која нема ту трауму, која може да ствара пријатељски дијалог упркос свим разликама. Нове генерације размишљају у демократским категоријама. Њима је то природно. Они су повезани са целим светом који је пун разлика. Не познају реч „демократизација“ коју смо ми понављали као папагаји. Институције или раде или не раде. Врло једноставно. Дочекали смо генерацију у овом екс-Ју простору која ће моћи да излечи трауме које имамо већ деценијама. Нове генерације размишљају другачије, оне су ослобођене наших тегова и наших рана. За њих је прошлост искристалисана и завршена. То што они не желе да живе више у прошлости је добар знак, то је добро за цео Балкан и Средњу Европу. Они сви неће да носе више тегове на које смо ми били осуђени или смо их самовољно носили.
Ваш последњи роман „Несахрањена прошлост“ и говори о томе да генерације и генерације овде нису сахраниле прошлост. Да ли за ову генерацију младих сматрате да ће имати снаге за то?
Наш проблем је – а када кажем „наш“ мислим на цео простор средњоисточне Европе и Балкана – што нисмо успели достојанствено да сахранимо прошлост. Нисмо се достојанствено опростили ни од социјализма. Могли би преузети врлине из тог периода, на пример, солидарност – а слабости да елиминишемо, али нисмо.
Нама је прошлост камен раздора. Несахрањена прошлост базди око нас. Болно је то свима, највише онима који су демократски оријентисани, који Србију виде уређену, са европским вредностима. Мислим да ће нам овај период сада, када смо већ прошли први квартал 21. века, донети неку врсту ослобођења. Наравно, имаћемо друге и нове проблеме, али биће нам лакше ако решимо проблем прошлости и суочимо се са проблемима будућности.
Представу „Неопланта“ у режији Андраша Урбана, рађену по вашем роману, играну и у региону, градоначелник у оставци није гледао. Након дочека студената из Београда, професорица књижевности у Карловачкој гимназији Сандра Урбан поставила је на ФБ: „Вегел ће морати да допише НЕОПЛАНТУ! Ово историја није видела“. Имате ли намеру да је допишете?
Не знам да ли имам снаге за то. Али бих био пресрећан, ако би један од Сандриних талентованих ученика написао нову верзију Неопланте о којој ја само могу да сањарим. Што се тиче представе, отишао сам на јубиларно, 70. извођење у Новосадско позориште. Када сам ушао у салу видео сам да су у публици били млади људи. Многи од њих су имали оне модерне фризуре, били су у исеченим фармерицама како они то већ воле да носе. Још у холу сам видео да ме чудно гледају, супруга и ја смо вероватно били најстарији у публици. Млади су били у чуду, као откуд ови овде! Наравно, они ме ликом не препознају и заиста је била необична сцена. И ја сам био изненађен и само сам мислио о томе како ће они разумети представу. А они су непогрешиво реаговали баш на местима где је требало да реагују. Све су разумели, апсолутно све. Сала је била препуна младих. Глумци су ми после испричали да је увек тако.
Да сам био довољно луцидан, а очито је да нисам био, могао сам још на тој представи да схватим да се нешто дешава у тој младој генерацији. Не, ја то тада нисам схватио, тек ево протеклих месеци видим као на длану какви су то сјајни млади људи.
Две седмице пре пада надстрешнице присуствовали смо премијери представе „Балканска лепотица“ по вашем роману, такође у режији Андраша Урбана. Својеврсни лајтмотив је функционерка из Градске куће, која неколико пута, по одласку с власти сваке политичке гарнитуре током 20. века, иде и наређује да се скида слика владара и да се окрече кабинети. Да ли смо сада у позицији да кречимо Градску кућу коју кордон милиције није заштитио од вандализма?
И роман и представа су панорама 20. и почетка 21. века коју сам описао из угла различитих људских судбина. Сваки моћник мисли да све почиње од њега и да ће после њега доћи катастрофа. Имају аутоимуну болест да ће они на власти трајати вечно. Нисам читао исповест неког политичара на високом положају који би причао о томе да се после мандата враћа свом занимању, јер воли своју струку. Воли да буде електроинжењер или хемичарка. Не, код нас влада идеологија вечитог мандата. То је бизарно али карактеристично.
Познато ми је да постоје политичари, који наслеђују функцију свога оца. Велики државници понашају се другачије. Черчил је био државник великог формата који је изашао као победник из Другог светског рата, након велике победе над фашизмом. Спадао је у оне државнике који су створили нови темељ за изградњу Европе. За њега је то било нормално да у једном моменту изгуби власт. Био је десничар, конзервативан и жестоки антифашист. После неколико година покушао је поново, победио је, али због здравственог стања дао је оставку. Правом државнику је то сасвим у реду, не сматра да ће настати пропаст света а још мање сматра да је то резултат непријатељског деловања. Данас има часно место у Пантеону енглеске историје.
Поруке са скупа у КМ: Подршком студентима подржавамо све што је здраво
Де Гол је, такође, државник који је заслужан за промену лика Европе. Конзервативан, десничар и национално јако ангажован, али он је, када је Сартр незаконито ширио забрањене левичарске новине, рекао свом министру: „Француска не хапси свог Волтера“. И Де Гол је 1968. године имао проблема са студентима који су се побунили против њега. Није послао на њих тајне службе, па то би било испод његове части. Расписао је изборе које је добио али је после годину дана на једном референдуму изгубио. Мирно се повукао у своју самоћу.
А шта видимо ми? У представи се, видели сте, у другом делу појављују представници нове олигархије. Видели сте колико су вулгарни, колико је њихов речник прост, пун агресије. То су наши Глембајеви. За разлику од Крлежиних Глембајевих који су умели да разговарају о Канту и другим филозофима, који су читали сва озбиљна филозофска дела, ови наши читају само жуту штампу. Кажете да бивши градоначелник није гледао представу о свом граду, која је добила Стеријину награду. Живео сам једно време у Берлину и често у позоришту виђао градоначелника Берлина господина Воверајта. То је естетска разлика између два градоначелника.
Да ли су нам потребне промене од темеља, како наговештава и унук главног јунака у „Балканској лепотици“?
Дух времена се мења и због тога друштво захтева нове темеље. То је тежак задатак и велика енигма. Наш проблем и јесте био то што када се ослободимо старе власти, не умемо да створимо нове темеље. Можда то и јесте најбитнија енигма студентских протеста. Студенти су препознали да није проблем у томе ко је на власти, већ да треба да стоваримо нове темеље. Они тиме јасно стављају јавности до знања да није важно нешто срушити већ је најважније како ново изградити. Управо са тако нечим ми интелектуалци морамо да се суочимо. Студентски протести за мене у овом тренутку уопште нису политичка ствар. Они приоритетно иду на то како да се уреди друштво 21. века у овом региону који има тешку прошлост. То ће бити изузетно тешко изградити.
Писали сте у Дневницима о Железничкој станици…
Да, зато што је то важна прича. Железничка станица за све нас у Новом Саду има симболичко значење. Са ње људи одлазе некуд и враћају се. Када је 1964. године изграђена, није то била само још једна нова зграда у граду. Она је потпуно променила и лик града и све нас. Управо те године су почели да, у фигуративном смислу, дувају мало топлији ветрови, у политичком смислу није све било онолико круто као до тада. Људи су почели да се надају.
Та наша нада је била повезана управо са изградњом Железничке станице. Она је била непогрешиви симбол нашег отварања ка свету. Фантастично је функционисала и људи су је јако волели. На њој самој су се „уписали“ сви пресудни догађаји који су нам се дешавали кроз деценије. Како станујем близу често сам шетао и до ње и у тренуцима када нисам нигде конкретно путовао. Почетком деведесетих је на њеном белом мермеру освануо графит „Тито, врати се“. После неколико дана, испод тог графита је неко дописао: „Нећу“, са потписом Тита.
После неколико дана, видим милиција чува тај простор, а након тога су комуналци тешком муком избрисали све те натписе. Од тада је станица почела да бива ужасно запуштена, прљава. Млад свет је, управо са те станице одлазио у свет да не би ишао у рат. Многи од њих и у Будимпешту. Возови су били препуни мајки које су носиле пакете деци. И причале су колико њихова деца желе да се врате, да они управо воле ту нашу новосадску станицу, а не „Келети“ станицу.
Тако је та наша станица поново постала симбол историјских дешавања и тих деведесетих. Онда је почело њено реновирање и томе су се људи радовали. Поново су се понадали да ће имати лепу станицу, да ће живети у уређеном свету. А људи имају право на наду. Политичари су истицали да је станица симбол „златног доба“. Једна политичарка још је потврдила да је то најбезбеднија станица у Европи?! Када се 1. новембра срушила надстрешница, као да нам је сама станица указала на то где заправо живимо. Срушио се симбол „златног доба“. Догађај је опомињао да нема места нади док је око нас корупција и безакоње. Људи су у секунди остали без наде. Одједном је наш одлазак у „златно доба“ постао рушевина, и то рушевина с којом смо изгубили и оно ненадокнадиво, 15 људских живота. Људи су одједном схватили да је та нада била само њихова илузија, илузија која се у тренутку распршила на тако стравичан начин.
Да ли су онда синоћне сцене дочека студената у сваком месту до Новог Сада знак да се поново буди нада?
Да, младима је највише потребна нада. То је њихов кисеоник. И сами говоре да не могу више да живе у овом нашем, у прошлости заробљеном свету. Ми старији смо се некако помирили са стварношћу без наде, али они то не желе. Зашто би? Морамо им недвосмислено признати да они имају апсолутно право на бољу стварност. Имају право на наду. То заиста није политика, то је живот. Испоставило се да има пуно таквих симбола нестручности, бахатости, корупције који нам указују у чему живимо.
Надам се да ће победити једна нова нада коју ће управо млади којима будућност припада знати да претворе у истинске промене. То је нова генерација која говори сасвим другим и новим језиком. Приметио сам да су они врло прецизни у свом изражавању. Код њих, јер годинама комуницирају путем СМС-а и на друштвеним мрежама, нема пуно разглабања. Они су концизни и врло прецизни. Ако они напишу једну реч, она мора да буде тачна и да говори управо оно што они желе њоме да кажу. Нема ни сецесије, ни барока, ни постмодернизма. Кратко и јасно.
Наша политичка елита не познаје тај језик. Зато их и не разумеју уопште. Наравно, када сте у политици онда живите испод стакленог звона, окружени телохранитељима, испод тог звона комуницира се само између лидера и партија, и са „нарученим саговорницима“. Није то само код нас тако, то је професионална деформација политике као заната. То су чињенице, није то критика коју им упућујем, једноставно само констатујем да је то њихова судбина, која, можда и њима тешко пада. И како ће они сада да уопште разумеју шта им млади говоре? Никако. Млади су кратки и јасни и у захтевима. Нема ту пуно приче и објашњавања. Скоро су поручили политичарима: „Да ли морамо да вам цртамо?“. За разлику од политичара, грађани који живе обичан, свој свакодневни живот, разумели су младе одмах.
Да ли су вас лично изненадили млади?
Био сам скептичан, не толико према младима који се сада појављују, већ према средњој генерацији, од које се један део одушевљено поистовећивао са влашћу, док је други део гунђајући сарађивао с њом, прихватао функције и признања, али је у уском кругу глумио опозицију. Према том дволичном понашању био сам посебно ироничан. Младе који се сада појављују, двадесетогодишњаке, нисам ни познавао, јер живим прилично изоловано. Али ме интересује њихово појављивање.
Видите, целог живота сам волео да посматрам и анализирам појаве око себе. Чак сам и избегавао да размишљам на неком дневно-политичком нивоу… Увек ме је интересовало шта се крије иза привида. Сећам се Стендаловог романа „Пармски картузијански манастир“ када се Фабрис дел Донго заљубио и бере цвеће за своју љубав на једној ливади. Он у даљини чује неке топовске ударе али не обраћа пажњу на њих. Сав је у мислима у брању цвећа а тек касније сазнаје да је он то био у близини места где се одвијала битка код Ватерлоа. Било му је жао што то није уочио и није био свестан свога времена, да је сведок битке код Ватерлоа. Ја мислим да је лепо брати цвеће и да треба бити заљубљен, али треба бити свестан и времена у ком ви берете цвеће. Ми смо сада сведоци сасвим нових конфликата у свету.
Сукоб између наратива прошлости, традиционалног говора и наратива будућности, аутократије и демократије, свуда је присутан. Није то више као некада класна борба, ради се о потпуно другачијем сукобу. Ми живимо у вртлогу тих сукоба, није лако човеку да се снађе у овом вртлогу. Па и овде код нас се ради о сукобу који је далеко изнад политичке равни, можемо га назвати метаполитички.
Извор: Нови Магазин
