Пише: Драган Лакићевић
„Као да су једино Срби Београд пронашли у себи самима. Ниједан други народ, а многи пролазише, није се тако дубоко разумео са овим градом.“ О томе сведочи и ова монографија
Калемегдан многе госте памти:
Келти, Турци и Аустријанци…
Ту, где сунце над тврђавом пламти,
Ко у банци мувају се странци…
Душан Радовић
Град, као звезда међу градовима. Што му је већа дубина прошлости, то му је већа нада будућности.
Што је више било народа који су му припадали, и људи који су га сањали – већа је била његова потреба да се преда нама и нашим потомцима.
Београд не припада – њему припадамо. Ко му више припада, има на њега право – да памти и учи, пева и сања. Да осећа ритам његовог трајања.
Ово је само једна мисао коју – чини нам се – подразумева књига-повесница Бранислава Матића Београд изнад истока и запада.
„Изнад истока и запада“ сместио је свети Владика Николај (жички и охридски) српску православну судбину – мисао и завете народа којем је историја наменила да буде „између“. Да није био „изнад“, тај би народ давно нестао „између“. (И та мисао проистиче из Матићеве књиге.)
Изнад има филозофско и морално значење, али је песничко на првом месту. Зато је и Београд, као звезда свог народа и његове судбине највише „изнад“, у сазвежђу Светог Саве и немањићких задужбина, Косова и Ловћена.
Београд има право да надживи све што је створено после њега.
Школски предмет Београд
Пре тридесетак година, један од најдуховитијих писаца нашег доба, Радивоје Бојичић, рекао је да би Београд требало да буде школски предмет: град који сабира многа знања, уз то је раскршће страна света, векова, народа, путева, мисли о постојању… Историја Београда, то је резиме европске баштине… Бојичић је то рекао пишући једну од својих књига о Београду (На ушћу двеју река испод Авале). О Београду свако пише као да пише о себи. Узмимо Црњанског, узмимо Васка Попу…
И Бранислав Матић, који, види се, о Београду много зна, пише из себе и о свом памћењу и поимању Београда – његове цивилизације, историје, културе, поезије. Зато је његова монографија о Београду велика, обимна, отмена, свестрана.
Београд се мења вековима: руши и гради, а у њему сви познају оно што се не може променити. Преовлађује љубав.
У исто време видимо га какав је сада и какав је био некада – кад смо се у њему препознали.
Београд траје дуже и дубље од свих својих становника и народа. Срби су га упознали релативно касно, онда кад су Сингидунуму дали своје име Бели Град – словенско, српско, светлосно, песничко. „Први пут Београд постаје једна од српских престоница крајем XIII века. После сабора у Дежеву 1282. и пре владарских знамења свом млађем брату српском краљу Милутину, краљ Драгутин Немањић (први у светородној лози који се дигао против свог оца и потом се због тога дубоко кајао, доживотно) сели се на север. Од свог таста угарског краља Беле Четвртог добија 1284. на управу Београд…“
Тако почиње испрекидана српска историја Београда. Та историја Матића највише занима, мада он прати њено нестајање у европској и европско уздизање у српској егзистенцији Београда. „Као да су једино Срби Београд пронашли у себи самима. Ниједан други народ, а многи пролазише, није се тако дубоко разумео са овим градом.“ О томе сведочи и ова монографија.
Високи
О Београду се одавно пише, и мада личи, није све легенда и поезија. И кад о Београду сведочи хагиографија и древни путописац. Први српски опис потиче из пера великог архиепископа и песника Данила Другог Пећког, 1315. године. Матић приповеда и цитира напоредо: о величанственом дочеку (српске краљице Симониде, жене краља Милутина) о „пурпурима царским и багреницама“, „златним појасима и бисерима и драгом камењу“, и о „поклоњењу краљичином чудотворној икони Пресвете“…
Још узбудљивије поглавље Београда потиче од великог талента деспота Стефана Лазаревића, сина честитог косовског кнеза, брата благоверне Јелене Балшић, ученика монахиње Јефимије. Он Београд добија 1403. године, диже га из пепела, зида двор, цркве, зграде, украшава и препорађа, посвећује га Пресветој Богородици…
У Београду су тада мошти Свете Петке чији се миомирис осећа вековима пошто су однете… Оно што је у својој поезији зачео Високи, наставио је његов песнички народ, од Констанина Филозофа до Васка Попе: деспот и његов град отад су једно, до данас. Витез из владарског Реда Змаја написао је похвалну песму-споменик Натпис на косовском каменом стубу и Слово љубве, поему о љубави за брата – највећој љубави хришћанства и српског трајања. И то Слово љубве изгорело је у ватри Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941, кад су овај град и његову књижницу бомбама засули немачки фашисти.
Од деспотовог доба, о Београду се све више зна.
Ни дуготрајна тама турског ропства није сасвим засенила белину града и његовог имена. Београд је слутио Филипа Вишњића и његова знамења изнад Београда.
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,
У тепсију зв’језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Шта ће њима бити до пошљетка…
Кад се огледну у тој тепсији, београдске дахије неће имати глава на раменима.
Уместо о књизи, овај скромни приказивач топи се у повестима и сликама о Београду – Београд тако обузима, Београд се тако разуме!
Пожари, опсаде, ослобођења
У Београду су, да ли случајно, 1594, године спаљене мошти Светог Саве. Донете из Милешеве на Врачар – ту поворку још гледају и тај пламен још сањају деца Београда – деца Светог Саве. Тај пламен обасјава лица свих који за то сазнају, који „чују срце у прсима“, и кад су православни Срби и кад нису… Од XIII века почиње датирање београдских православних икона и цркава. И кад су нестајале у пожарима и сеобама, оне су антиципирале наш велики Храм на Врачару…
И тај пламен обасјава, и она молитва интонира Матићев приступ трајању Београда.
Као да се о Београду не може писати рационална историја – тема и њене слике понесу сваког аутора – средњовековне путописце, ратне извештаче, хроничаре, историке, песнике. Библиографију о Београду чине велика имена књижевности и науке… Све то региструје и напомиње Бранислав Матић.
Он бележи имена гравера, графичара, литографа, фотографа и уметника који су сликали Београд и вајали његове украсе, писце који су о Београду закључивали као о бисеру међу градовима, а многи од њих претходно су видели веће, лепше, мање рушене градове на разним странама света. Од светских, између многих писаца, то су: Феликс Каниц, Евлија Челебија, Андерсен, Гиљфердинг, Ребека Вест (међу њих, Матић убраја и Константина Филозофа – он јесте био Бугарин, али умногоме наш)…
Списак наших писаца о београдској хроници и традицији, огроман је: Андра Гавриловић, Чедомиљ Мијатовић. Милан Јовановић Стојимировић, Коста Н. Христић, Симо Матавуљ, Александар Дероко, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Милош Црњански, Станислав Краков, Милан Грол, Милан Ђоковић, Зуко Џумхур, Дејан Медаковић, Милорад Павић, Миодраг Павловић, Душан Радовић, Пеђа Милосављевић, Светлана Велмар-Јанковић, Милан Кашанин, Милован Данојлић, Момо Капор, да поменемо само неке, најпознатије. Помиње се ту још имена зналаца Београда: Чајкановић, Ћоровић, Дучић, Милојевић, Радонић, Велмар-Јанковић, Виктор Новак…
Посебно поглавље чине „Опсаде“ Београда. Те опсаде нису тек делови ратничких похода и повести о погибијама и херојствима. Војске су опседале Бели Град – он је опседао њих. Сведочи о томе и она гравира на старом мачу, који је пронашао Дејан Медаковић у неком европском музеју, а на гравири куле и тврђаве Београда које су одавно нестале, али их је поглед уметника видео, а рука урезала – и у нас.
Посебно је драматично, симболично и веродостојно поглавље о ослобађању Београда 1806. године. У тој бици, тврде професори и историчари, са Карађорђем и Васом Чарапићем, учествују и моји Морачани, иако њихове борбе са Турцима из Колашина и Никшића још не беху престале. Они су у Београду имали нешто своје. И мени су нешто своје оставили – Матићу свакако!
Векови 19. и 20. јесу раздобља раскошне и земљотресне српске историје – витешких фигура јунака и вођа, песника и научника. Али и страдања – библијског мучеништва, страшних погибија на ивицама опстанка. Била су то столећа многих политика, туђинских агресија и домаћих отпора, буна, братоубилаштва… На крају 19. и на почетку 20. века у Београду живи и ради плејада српских научника, писаца, политичара, уметника… На другој страни, европске владе не виде ни подвиге ни страдања хришћанског Београда – све до агресије коју смо колико јуче гледали: НАТО из срамотне даљине…
Заточници белога града
Једну врсту трајања Београда представља писана реч о Београду. Од најстаријих записа и сведочења до песничких бисера Црњанског, Попе, Новице Тадића… „Из своје ломаче“ ничу и град и његов „вучји пастир“… Београд сјаји у српском језику. Поезија о Београду трага за пореклом љубави. Поезија је видовита и кад гледа у прошлост и кад слути будућност… И читаоцу сваког од одабраних текстова (путописних, мемоарских, научних, песничких…) читалац помишља како је и сам боравио на спратовима и вртовима тога града. Као да још за оним столовима седе боеми, са знаменитих катедри предају професори, на трибинама рецитују песници, на стадионима изводе дриблинге и „бравурозне“ параде, у шанцима гину заточници Белог Града и његове светлости над рекама и странама света.
Као да Бранислав Матић није заборавио готово ниједно важно име, ни једног актера београдске историје и културе, толике наслове новина, хроника, књижевних и политичких издања. „Стари београдски књижари и издавачи“ добили су посебно поглавље и место, да се схвати шта су прегаоци књиге и штампе завештали вечности и овом граду у којем се одувек брзо живело и нестајало, градило и рушило, па се грабило да му се нешто дода и украси и остане – спомен у граду, град у спомену…
Београдски архитекти и градитељи! Велики и мали, знани и незнани.
Деспот Небојше Митрића, Вук Ђорђа Јовановића, Карађорђе и Његош Сретена Стојановића. Победник Ивана Мештровића!
У поглављу „Дамари града“ трага се за вечним и трајним знамењима и енергијама Београда – у разним временима и ауторима. Највеће интересовање је за најдубљу старину и делује као фантазмагорија. Као да су исти сан сањале многе епохе – песници на разним језицима, а најузбудљивије на српском.
Поменут је готово свако ко је у том граду нешто јединствено направио, певао, компоновао, изговорио. Књига садржи преглед знаменитих четврти, али и „кратак преглед заљубљивања“. Лик Београда чине и његове улице – њихова места и имена – старија и новија.
Нису без помена, описа и знамења остале ни београдска брда, шуме, потоци, ни београдска планина Авала са својим Змајем од Авале који с Карађорђем бди над Београдом и пре и после 1804. Чарапић сада чува манастир Раковицу, а придружила су му се два патријарха. Топографске белешке Милана Ђ. Милићевића представљају мали али богати атлас београдских насеља и знаменитости, и које су ишчезле и које још постоје…
Венац поезије
У памћењу Београда, на Авали је још стари град Жрнов. У темељима града још раде стари водоводи, неистражени чекају гробови, темељи, оруђе, оружје, накит, посуде, фигурине – драгоцене руде чекају у рударским окнима Ташмајдана и Авале. „Ти гробови нису раке“, а горе, свако својом улицом, парком, венцем, спомеником шетају: Петар Молер, Јова Змај, Војислав Илић, Мика Алас, Гаврило Принцип, Иво Андрић, Рашко Димитријевић, Бранко Ћопић, Патријарх Павле…
Историја књижевности о Београду и београдске књижевности обрађена је код Матића поуздано и обавештено. Знаменитост Београда је и „београдски стил“, настао пре свога појма. Препун дијалеката и музике многих говора који су населили Београд и српску књижевност из разних слојева средњовековне и усмене књижевности, из српских историјских и географских крајина и покрајина, Београд је имао културну потребу да узврати – отменим, правилним, прецизним изразом. Тај стил био је намењен научном, академском и књижевном животу. Тим стилом требало је и тумачити и тежити савршенству језика и лепоти мишљења, а у исто време слободи стварања, „која се огледала у живости, живописности, гипкости и снази књижевног језика“. Тим стилом пише и Бранислав Матић у свом прегледу београдских слојева, векова и говора.
Венац поезије о Београду написали су песници и наши савременици: Бранко Радичевић, Војислав Ј. Илић, Милутин Бојић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Иван В. Лалић, Слободан Ракитић, Милован Данојлић, Бранислав Петровић, Милорад Павић, Дејан Медаковић, Душан Радовић, Љубомир Симовић и „Ламент“ Црњанског – могао би бити и на почетку и на крају.
На самом крају књиге налази се хрнологија Београда, од првих познатих година и догађаја старе ере, од помена Сингидунума и првих београдских насеобина, житеља и владара: Келти, Скити, Синги, Хуни, Сармати, Римљани, Готи, Остроготи, Авари, Византинци, Словени, Бугари, Угари, Турци, Аустријанци. Ми – где смо ако нисмо ту!
Београд је дух
Београд је наша антика. Пловили су Дунавом подно његових темеља и Аргонаути и пустолови Жила Верна. Дахије на свом последњем путовању, у пратњи војводе Миленка Стојковића. Београд чува успомене на римске цареве и освајаче са севера. И као што трају миленијуми, тако трају београдске велике и мале „урбане легенде“, све до кућних љубимаца нове аристократије нашег доба, који су засрали плочнике и зелене површине овог величанствено сиромашног града… Ипак, Београд је, пре свега, дух!
Као џепно огледало, свако у себи носи слику свога града. Неко један мотив, неко целу галерију. Пред нама је монографија препуна слика са магнетом у позадини – из прича, историје, уметности, дербија, знаменитих кафана. Са стотинама изванредних докумената, фотографија и обрада, старих и нових боја и светлости, Напоредо теку та два филма: на хартији и у меморији.
О својој књизи, Матић је дискретно написао покоју напомену: „Историја Београдске тврђаве или историја града, што је исто, препуна је вртоглавих обрта и недокучивих хирова судбине. Ни девет оваквих књига не би нам било довољно да их све макар поменемо. Сваки поштен водич требало би да упозори неопрезног путника: ако застанете да све то проучите, остаћете заувек…“
Ако се једног дана, макар у вечерњој школи, уведе предмет Београд, овај Матићев, „изнад истока и запада“ могао би да буде један од уџбеника.
Албум и читанка, историја и легенда, бедекер и књига староставна, Београд изнад истока и запада драгоцена је споменица нашег највећег и најлепшег града и његовог трајања.
Извор: Печат
