Nije lako Srbin biti. To košta na svaki način, posebno u zemlji koja je i dalje obeležena titoizmom kao dubinskim arhetipskim slojem
Ovih dana naslovne strane novina i portala zauzima Brenina snajka Aleksandra Prijović. Ode i Banjska i intervju kod Kristijane Amanpur (začudo, Pink ovaj veliki uspeh našeg predsednika nije hteo da prikaže domaćim gledaocima), odlaze i investitori, a sve to pokriva se raznim operacijama odvraćanja pažnje poput puštanja na slobodu onog nesrećnika, muža pevačice, osuđenog prethodno na 40 godina. U tom pogledu, verujem da se čak i priča o broju žrtava u Jasenovcu takođe smisleno koristi u iste svrhe tako što se sa istog mesta upućuje podrška ka obe grupe aktera i što se obe podstiču na rat do istrebljenja.
No, ništa ne može da zameni Snajkine tri arene u Beogradu i pet arena u Zagrebu (duplo manjih, doduše) i šok koji je taj neočekivani uspeh izazvao. Prija je izdanak Aj di džej „kulture“ koja je na monstruozan način ovladala društvenim mrežama i srcima i umovima naše tinejdžerske dece. Tonči Huljić je zaista u pravu da je u tom fenomenu muzika najmanje zanimljiv deo, ako je uopšte ima. Autotjun, perverzije, narkomanija, nasilje, ples na ivici pornografije mnogo su važniji, tako da je najveći hit gospođe pesma „Dam, dam dam“ u kome se vodi interna debata da li da mu dâ ili da mu ne dâ (ne vode iz bokala…) Sa tugom i nostalgijom možemo da se sećamo vremena kada su ljudi kukali što neko sluša Cecu…
Za ovu priču važno je uočiti da je ova izdavačka kuća i sapripadajući televizijski kanal deo Šolakovog korporativnog sistema, dakle onoga što treba da nam donese zapadne, evropske itd vrednosti. E to više nisu vrednosti prosvetiteljstva, pristojnosti, već upravo ove koje se tu prikazuju: nasilje, pornografija i narkomanija. Sve bi to bilo u redu kad iz istog tog sistema (N1, Nova S, Danas) ne slušate stalno istinite, ali upravo stoga licemerne kuknjave nad nasiljem koje stiže sa Pinkovih rijalitija. Pobogu braćo draga, pa vi radite u kući koja promoviše isto to kroz Aj di džej i jednako uništava ovaj narod kao i Mitrović. On je zadužen za eutanaziju i mozgroprženje penzionera, a vi za razvaljivanje omladine. Što bi rekli – u istu tikvu duvate.
No, Snajka je dodatnu pažnju stekla svojom izjavom hrvatskim medijima u kojoj je demantovala da je srpska pevačica. Kaže žena, neću da me smatrate srpskom pevačicom, ja sam na primer odrasla kod bake u Belom Manastiru, to je Hrvatska itd.
Prvo se čovek pita zašto je nezamislivo da ovde dođe neka Nina Badrić i prvo što kaže bude: Ja znate nisam hrvatska pevačica. Logično, rastrgli bi je u Zagrebu i više ne bi mogla da nastupi ni u bircuzu na autobuskoj stanici. Kako je dakle moguće da svaki šljam koji uživa privilegije života u ovoj državi koju je svojom krvlju pravio, oslobađao i branio srpski narod, čim izađe odavde hoće da se odrekne pripadnosti tom narodu? Ovaj gest gospođe zaista je u rangu onog nesrećnika, koji je valjda smatrajući sebe nastavljačem Primjera čojstva i junaštva, pred masom Torcide u Splitu pobegao u more, ostavio drugare iz tima na cedilu i zavapio „Nemojte mene, ja sam Crnogorac“.
Ovo naravno nije izolovani slučaj. Sećamo se na primer i kako se Seka Aleksić na sličan način odricala i srpskog identiteta i pravoslavlja sve dok nisu počeli problemi sa trudnoćom, a onda je krenula da obilazi sve moguće manastire po zemlji. I, Bogu hvala, dobila je decu. Tako će i ova veselnica da se stidi što je Srpkinja sve dok se ne pojave problemi kada će opet da se okrene izvoru.
Ova vrsta patologije stida od svog naroda međutim ima vrlo ozbiljno poreklo u ponašanju naših političkih elita. SNS ponavlja u još brutalnijem vidu isti model koji je i Tadićev DS imao. Naime, kao i u slučaju Amanpur versus Marić, režim ima dve naracije usmerene prema dve kategorije stanovništva. Za običan narod, koji glasa na izborima, gradi se nacionalna priča, naracija o odbrani vaskolikog srpstva, srbovanje za sve pare, Aktuelno obožavanje Putina itd. No to se pakuje na najidiotskiji način, pri čemu se vidi da kreator naracije taj zabrinuti narod tretira kao stoku i igra se njegovim emocijama i strahovima. Taj narod je ubeđen da predsednik ne spava braneći srpstvo, da su svi koraci njega i saradnika usmereni ka povezivanju sa Putinom itd.
No, stvarno ezoterično znanje nalazi se unutar kruga posvećenika koji su naravno prozapadno orijentisani, ali moraju javno da se prilagođavaju očekivanjima naroda kojim vladaju. Oni zapravo znaju da (kako je to Aleksić rekao) zemljom vlada Amerikanac i da se zarad političkog i finansijskog uspeha treba tome povinovati, što znači da se ne treba hvaliti srpskim poreklom. Tako je i Prija izdanak sveta u kome se prezire to srbovanje po televizijama, koje je nužno zlo za opstanak na vlasti, i gleda da se prilagodi dolče vita sistemu zapada, što Aj di džej jeste. Istu funkciju je ranije imao Čedin LDP, kao ledolomac za ono što nailazi. To jeste sistem vrednosti prema kome se orijentiše naša duboko korumpirana elita. U tom sistemu korporativizma, nije poželjno pripadati nekoj naciji, a pogotovo nedajbože Srbima.
To vam je kao Zorana Mihajlović koja jedanaest godina biva ministar u takvoj vladi, ali srce je razumljivo u Novoj S. Nisu naravno ni u ovoj vlasti svi takvi. Ovi u Vojvodini imaju sasvim drugu situaciju nego u Beogradu. Srbima je tamo srpsko pitanje pitanje opstanka, čak i ovima u SNS-u. Naime, tamo je situacija radikalne podele. Alternativa Miroviću jesu Čanak i Pajtić koji su 2010. bili doneli onaj habsburški Statut kao prvi korak ka secesionizmu. Ovi ljudi su izgurali da Ustavni sud to ukine i uspeli su da sa univerziteta izbace džender studije, a iz škola Marinikino eksperimentalno seksualno vaspitanje.
No, u Beogradu je situacija radikalno drugačija. Stranačku i ministarsku elitu sve više čine ljudi poput Baste koji jednako kao i Miki Aleksić tvrde da Amerikanac ovde mora o svemu da odlučuje (ovo po svedočenju Jeremića). Takođe i ljudi koji se stide što su Srbi i koji bi rado da odreknu tu pripadnost.
Snajka se naravno i očekivano izvinjavala i pokušavala je da se izvuče zaboravljajući staru mudrost: Ne kara ga majka što se kockao nego što se vadio. Vadila se na način koji ju je sve dublje zakucavao i kojim je zapravo potvrdila šta je rekla. No sa nivoom obrazovanja koji teško da prelazi rang osnovne škole, ali sa nepogrešivim trgovačkim instinktom lišenim ljudskosti i morala, ona je fantastično uhvatila i sintetizovala vladajući Asafov model funkcionisanja: radikali spolja, LDP unutra, primitivno srbovanje za narod, a fensi jugoslovenstvo za povlašćenu elitu, crkva za budale, a rodna senzitivnost za pravoverne.
Naravno, nije lako Srbin biti. To košta na svaki način, posebno u zemlji koja je i dalje obeležena titoizmom kao dubinskim arhetipskim slojem.
I zbog svega toga Domus florum delenda est!
Miša Đurković
Izvor: Stanje Stvari
