Ubilački napadi Hamasa doveli su pitanje ideju da će jevrejska država biti najbezbednije mesto za Jevreje
Autor je profesor istorije na univerzitetu Kolumbija
Nakon masakra 7. oktobra koji je počinio Hamas, svega nekoliko odgovora je bilo uočljivije od žute zvezde koju je nosio izraelski ambasador u Ujedinjenim nacijama Gilad Erdan. Protestujući protiv pasivnosti Saveta bezbednosti pred licem zločina, on je eksplicitno prizvao sećanje na raniju generaciju evropskih Jevreja pod nacizmom. Ono što čini ovaj gest toliko provokativnim jeste ono šta kazuje o stanju svesti u današnjem Izraelu, u vreme kada izgleda da se međunarodno javno mnjenje okreće protiv Izraela.
Gotovo opipljiv šok koji je izazvao Hamasov napad delimično odražava opseg, brzinu i brutalni karakter ubijanja: to je gotovo izvesno bio najveći gubitak civilnih života u Izraelu u jednom danu još od nezavisnosti. Ipak, žestina izraelskog odgovora ne može biti objašnjena samo brojevima, ne čak ni neposrednim i zaprepašćujućim uticajem prikaza pustošenja. Erdanov potez prenosi osećaj ranjivosti koji je bez presedana i koji može biti shvaćen tek u istorijskom kontekstu.
Kao politička ideja, cionizam potiče tek s kraja 19. veka, i bilo mu je potrebno vreme da postane dominantna politička snaga. Mnogi Jevreji bili su skloniji ideji asimilacije, i žestoka anticionistička struja postojala je posebno u okviru jevrejskog socijalističkog pokreta. Tokom dugo vremena čak i oni Jevreji koji su bili skloni emigraciji nisu išli u Palestinu.
Uspon desnice u međuratnoj Evropi učinio je cionizam uverljivijom idejom, ali ključna prekretnica nastupila je dosta kasno, kada su Biltmorskim programom iz 1942. godine američki Jevreji podržali poziv na neograničeno iseljenje u Palestinu. Posle Drugog svetskog rata, postepeno sužavanje mogućih iseljeničkih destinacija pomoglo je cionističkoj stvari. Isto tako je pomogla državna nezavisnost nakon koje se stanovništvo nove države brzo udvostručilo zahvaljujući useljenicima iz arapskih država i iz istočne Evrope. Nakon rata, delovalo je da su događaji potvrdili verodostojnost cionističke tvrdnje da je jevrejska nezavisnost ispravan odgovor na antisemitizam.
Nijedna od izraelskih bezbednosnih kriza u narednim decenijama nije fundamentalno dovela u pitanje cionističko uverenje da je najbezbednije mesto za Jevreje njihova sopstvena država. Zbog odbijanja arapskih suseda da je priznaju, država je postajala u onome što je bilo permanentno ratno stanje. Ipak, događaji iz 1967. pokazali su izraelsku vojnu superiornost u konvencionalnom sukobu. Njegov glavni (i nikada razrešeni) problem bio je kako pretvoriti dobitke na bojnom polju u trajni mir.
Rat iz 1973. godine bio je žešći, ali je ishod bio isti, a geopolitičke posledice po Izrael još povoljnije: sovjetski uticaj je oslabio, američka hegemonija se proširila širom Bliskom istoka i Izrael je sve više uživao specijalni odnos sa Vašingtonom.
Svi ovi sukobi su bili vojni i u njima su izraelske civilne žrtve bile malobrojne. One su se povećale posebno od Druge intifade između 2000. i 2005. godine, ali izraelski policijski nadzor i represija održali su ih u politički prihvatljivim okvirima (palestinskih žrtava je bilo više ali one nisu imale međunarodne posledice). U poslednjih nekoliko godina izgledi za mirnu normalizaciju izraelskih diplomatskih pozicija izgledali su dohvatljiviji nego ikada ranije.
Ništa, ukratko, nije pripremilo Izraelce za napad koji je njihovu državu pokazao nesposobnom da spreči ubistava i otmice običnih građana u razmerama koje su posvedočene 7. oktobra. Možda po prvi put od sticanja nezavisnost, on je suočen sa napadom koji dovodi u pitanje osnovnu premisu cionističkog sna: da će jevrejska država biti najbezbedniji dom Jevreja.
Erdanov čin svedoči o zapanjujućoj perspektivi koja se otvorila. Prvobitno nošena na ruci bespomoćnih Jevreja u Evropi pod nemačkom okupacijom, žuta zvezda im je napetnuta od režima koji je bio posvećen njihovom uništenju. Čovek koji je odabrao da je nosi u Njujorku prošlog meseca, s druge strane, predstavlja samu državu koja je trebalo da odgovori na ovaj usud: njegov gest izgleda da dovodi u pitanje da li je ona u tome uspela.
Ono što ovaj gest čini još više zapanjujućih jeste da počiva na implicitnom poređenju moćnog Trećeg Rajha, kontinentalnog hegemona i industrijski i vojno najnaprednije evropske države tog vremena i Hamasa, militantne organizacije koja kontroliše majušnu, prenaseljenu teritoriju, gde dve trećine stanovnika živi u siromaštvu i većini preživljavanje zavisi od međunarodne pomoći. Da tako relativno mali i slab protivnik može da izazove ovu vrstu reakcije govori koliko duboko dopire kriza poverenja u samom Izraelu. Vreme će pokazati da li je bila opravdana.
Preveo: M. M. Milojević
