Odavno nam je Đorđe Matić znan kako kao vrsni pjesnik, tako i kao majstor eseja, a sada nam se predstavlja i kao romanopisac. I to kakav.
Uneo je Matić u svoj roman – prvenac „Niotkuda s ljubavlju“ („Kosmos“) i dah i ritam svoje poezije, uneo je i „mnogo instanci dirljive nenametljive erudicije, koja pokriva veoma veliku simboličku teritoriju: od Krleže i Crnjanskog do Mome Kapora i Marine Tucaković“, pišući „za savršenog čitaoca“, kako je to definisao Muharem Bazdulj.
Matić je rođen 1970. u Zagrebu, gde je i odrastao. Od 1991. živeo je najpre u Italiji, a zatim u Holandiji, gde je studirao englesku i italijansku književnost.
Znate li kome ste ispisali „Niotkuda s ljubavlju“, ko je taj „savršeni čitalac“ za koga pišete?
– Inteligentan, obrazovan i osetljiv čitalac ne nalazi se uvek u jednom telu i glavi. „Savršeni čitalac“ spoj je sve tri gornje sastavnice. Takav je najveća retkost. Moj kolega i prijatelj Bazdulj napisao je u pogovoru moga romana rečenicu koju citirate, verovatno misleći na čitaoca koji je u stanju da pohvata sve reference i aluzije, književne, muzičke, geografske, istorijske i opštekulturne, ali i unutarnja stanja koja donosi iskustvo izmeštenosti, emigracije i egzila. Dok pišem menjaju mi se slike raznih ljudi pred očima, mojih kolega i prijatelja, ali ponekad i mnoštva. Od ovih koji su mi bliski, svaki od njih razume najmanje jednu od strana ključnih za moju književnost, a koje se u meni spajaju i onda šire ka čitaocu: jedan shvata kulturu, drugi muziku, treći je bio sa mnom u emigraciji… Oni najbolji nose sve te sastavnice u sebi, dakle i znanje i iskustvo i širinu. Ja sam srećan pisac u tom smislu, imam vanredno bistre, znatiželjne i osećajne čitaoce.
Da li je odluka da se ogledate u formi romana „pala“ jer se poezija pokazala preuskom, nemoćnom da iskaže određene teme i priče?
– Tridestogodišnja emigracija tražila je takvu formu, romanesknu, veliku, pripovednu, u nekoj vrsti simetrije s tim golemim i teško prepričljivim, ni sa čim uporedivim iskustvom. Poezija je savršena za fragmentarnost emigrantskog bitka i bića. Poeziju sam mogao pisati gotovo u pokretu, na klupi, u ukradenim trenucima često banalne svakodnevice. Roman je tražio mnogo vremena. Najvažnije: tražio je povratak kući. Ja sam ga počeo pisati u Holandiji, a završio kad sam se vratio, napokon.
Imate li, kao renomirani pesnik i esejista, u umu hijerarhijski ustrojene odnose između eseja, poezije i proze?
– Da, mada se kod mene sve troje mešaju: moji eseji su umetnički, nisu akademski, poeziju mi kritičari često zovu pripovednom, uzimajuću to kao vrlinu pošto su zbog toga moji stihovi i razumljiviji. Roman sam pisao takođe kao visoko stilizovan tekst, pokušavajući da ne gubim ništa na otvorenosti i pristupačnosti. I važnije: da ne gubim ništa od udela srca. Ipak, u toj hijerarhiji poezija ostaje kraljica, jedina ona je po definiciji umetnički tekst, bar kod dobrog pesnika, a naročito kod mene koji sam i pomalo „starovremenski“ liričar.
Jesu li Sever i Jug, koji se smenjuju kroz roman, svaki sa svojim slikama, bojama, mirisima, mentalitetima, neki vaši intimni Istok i Zapad – vreli temperamentni Jug spram „Sjevera-tamo gde se ništa ne dešava“?
– Sever i Jug metafore su pogubljenosti koju je osetila moja generacija emigranata, ona s početka devedesetih. Nama su se strane sveta splele do nerazmrsivosti i mi smo iz daljine dugo tražili gde da gledamo – gde je strana na kojoj je ostala naša kuća. To sa Severom i Jugom je i neka vrsta pesničke, a strukturno gledano i romaneskne ironije o uslovnosti geografije. Strane sveta su zapravo kulturalne metafore. Zato je u knjizi i daljnja podela na „Jug“ i na „loš Jug“. Naša kuća je samo Jug.
Pitanja identiteta ili, više i pre od toga, seoba, očito vas zaokupljaju. Vidite li tu kao preteču, uzor, inspiraciju, voljenog Crnjanskog ili kog drugog velikog pisca – emigranta?
– Naravno. U triju najvećih – Andrića, Krleže i Crnjanskog – gde su sva trojica imala iskustvo emigracije i taj motiv u svojoj veličanstvenoj književnosti, potonji je najekspresivniji i najdublji, najpoetičniji u pisanju o strašnom stranstvovanju. S jedne strane epski goleme „Seobe“, a s druge „I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom“ – stih i pevanje koji me razore svaki put, iz „Stražilova“, te pesme nad pesmama naše lirske poezije.
Na ovom ste sajmu bili „inostrani gost“, da li vam je moguće ikada se u Beogradu osetiti tako – kao prijatelj mnogih odavde, ali i kao pisac jednog, našeg jezika?
– Moguće je, jer tu rečenicu o „jednom, našem jeziku“ ne mogu uvek da izgovorim kod kuće, u svojoj neposrednoj okolini i kulturi. Odnosno mogu i to i činim, ali to ima svoju cenu. Nije isti pogled iz Beograda i odavde.
Jeste li ono što se naziva jugonostalgičarem?
– To je ružna, pogrdna reč, pejorativ koji zapravo optužuje i potcenjuje onoga koga tim terminom okarakterišu. Zbog svoga izmešanog, višenacionalnog, višeetničkog porekla ja nisam mogao da budem drugo do Jugosloven, i to „ogledni“, što bi se reklo. Kad je nestala zemlja ja sam morao duboko, najdublje da preispitam sve to oko identiteta. Nakon toliko godina, nakon svega što sam prošao i što smo prošli u međuvremenu, i dalje se pitam oko toga. To je trajno podeljena pozicija. Ili, kako o meni reče jedan zagrebački književni teoretičar, inače moj prijatelj: „hrvatski pisac, srpsko stanovište“.
Da li je vaše krajnje ne-moderno, starovremsko pisanje uz besomučno crpljenje svih lepota i dubina jezika, svesna odluka – staviti čitaoca pred ispit „imate li 2022. vremena za roman koji traži celog čoveka, nema čitanja usput, samo sa užitkom i koncentracijom“?
– Vi ste svojom opaskom i tvrdnjom zapravo uhvatili suštinu. Da, to je bila svesna namera, od početka. Moj divni prijatelj i urednik Nebojša Grujičić kaže da imam toliki strah od banalnog, da umem da preteram tražeći od sebe i od svojih tekstova da budu potpuno očišćeni od svake trivijalnosti. Ima rečenica o Rihardu Vagneru: „On je najsavremeniji jer je istovremeno duboko u prošlosti i daleko u budućnosti“. Identifikujem se duboko s time.
Prelom u autoru
Da li ste ikad, tokom godina bivstvovanja u egzilu, „izašli“ iz svog jezika?
– Jesam. Napisao sam zbirku poezije na holandskom. Nisam prevodio, pisao sam direktno. Pisati na drugom jeziku velika je promena za pisca. Zvuči kao zdravorazumska, podrazumevajuća stvar kad se ovako kaže, ali ljudi ne mogu ni da naslute koliki je to prelom u autoru i ličnosti, i književno i psihološki. To je potpuno drugi put i staza koji se otvore tada.
Izvor: Marina Marković/novosti.rs
