Rebeka Vest putovala je u nekoliko navrata po Kraljevini Jugoslaviji, praćena Stanislavom Vinaverom. Pred sam nemački napad na Jugoslaviju završila je svoje monumentalno delo Crno jagnje i sivi soko
Jedan sat tog popodneva sedeli smo na stenovitim stranama brda posutog velikim plavim cvetovima i nanom, gledajući na ravnicu oko Podgorice, isečenu na delove nalik na tanke komade torte kakvi se služe u otmenim kućama, uredno zasađene kukuruzom i duvanom, jabukama, smokvama i bujnim dudovima. Oblak prašine koji se brzo kretao putem kroz uredne parcele govorio je da je moj muž zaboravio šešir u restoranu u Podgorici i da je Dragutin otišao po njega. Već je bilo toplo, nad nama je bilo jasnoplavo nebo a pramenje bele izmaglice beše poput šala prostrto tu i tamo po ravnici. Jedan oblačić nalik na igračku oslonio se o zaobljenu stenu poviše nas. Šetkala sam naokolo berući cveće, ne mnogo udaljena od dvojice muškaraca. „U engleskom“, čuh moga muža kako kaže, „ne postoji odgovarajuća reč za francusko banaliser“. „To je znak bezosećajnosti“, reče Konstantin, „jer banalizovanje je jedan od najvažnijih procesa u životu. Postoje dve vrste banalizacije, ona koja dolazi odozdo, i ona koja dolazi odozgo. Prvu sam osetio kada sam bio uspešan. Jer povremeno sam bivao uspešan, uspešniji nego bilo ko drugi u Jugoslaviji. Pisao sam komade koji su bili toliko popularni da su se ljudi gazili na smrt samo da bi ušli u pozorište. Pisao sam romane zbog kojih ljudi u Beogradu nisu mogli da pričaju ni o čemu drugom. U to doba novinari su stalno dolazili da me intervjuišu, a ja sam primećivao da su iz mojih odgovora uklanjali sve ono što je bilo specifično moje, sve ono što je moje komade i romane činilo uspešnim. Često sam želeo da pitam: ‘Zašto mislite da su vas vaši urednici uopšte slali da me intervjuišete ako ne zbog onog što je samo meni svojstveno, a što vi tako vešto uklanjate iz mojih reči? Zar ne shvatate da sam baš zbog toga što mislim i pišem na taj poseban način ja omiljen pisac a vi novinari?’ No, naravno, nisam to učinio. Zato je glupost večna; pametni ljudi imaju druga posla do da ispravljaju budale“.
„A onda, kada sam shvatio da ne mogu da pišem dovoljno brzo da bih od toga izdržavao ženu i decu, pa sam postao činovnik vlade, otkrio sam drugu vrstu banalizacije. Jer, pisao sam govore za naše ministre, i to govore koji nisu bili dobri nego veličanstveni, kakve im niko na svetu ne bi napisao bolje od mene, veliki po sebi, izuzetni, najprikladniji mogući. No na moje zaprepašćenje ministri su ih menjali, isto onako kako su novinari menjali moje reči. Banalizovali su ih. Govori koje je ispisivalo moje pero bili su mudri, vredni pamćenja, ubedljivi. No izgovoreni, nisu zvučali bolje od onog što bi mogao reći piljar iz nekog malog, dosadnog mesta, zaboravljali su se istog časa kada bi bili završeni, nisu mogli ubediti nikog ni u šta. No priroda ove banalizacije nije bila ista kao ona novinarska, iako tako možda izgleda na prvi pogled. Jer jedna je donosila siromaštvo i anonimnost, a druga bogatstvo i slavu. A to je ono što ide uz položaj ministra. Jer ponekad neki od njih nije menjao ništa u onome što sam napisao, govorio je tako da mu je publika klicala, spremna da pođe za njim i u smrt; i taj bi uvek izgubio položaj i bivao osramoćen. To je ono što ne mogu da razumem: da do siromaštva i bogatstva vodi jedan isti put. Ali ovde mi je sasvim dobro, jer nema ničeg osim kamena i sunca“.
Dragutin je već dugo bio odsutan, a kada se vratio beše zadovoljan poput lekara koji je otkrio da njegov pacijent, za koga je sumnjao da je anemičan, ipak ima dovoljno crvenih krvnih zrnaca. „Taj grad je ipak još živ“, reče on; sa uživanjem nam je demonstrirao kako mu je jedan Podgoričanin koji nije mario za zakon namignuo i raskrilio kaput pokazujući džepove prepune švercovanih cigareta. „Probajte jednu“, reče Dragutin, „dobre su. Nisu, naravno, tamo pravljene. Ali, čekajte. Ako hoćete da vidite Skadarsko jezero kako treba, moramo odmah krenuti“. Ispesmo se među stenje isprano kišom i sažeženo suncem do hirurške čistoće. Kod velike betonske cisterne zastadosmo da sipamo vode u motor i pogledamo grupu devojčica koje su sedele oko debla jednog platana dok su njihove crne i bele ovce pasle u obližnjoj senci. U ovom delu Crne Gore žene više nemaju onu vizantijsku ukočenost i više nalikuju Di Morijeovim[1] vojvotkinjama, odlikujući se istim onim numizmatičnim profilima, uspravnim, trezvenim dostojanstvom, i onom suštinskom jednostavnošću, prijaznošću i nepokolebljivo lepim ponašanjem. Ovim devojčicama nedostajali su samo mašne, teniski reketi i dečaci u mornarskom odelu da bi bile iste kao likovi koje smo navikli da viđamo u starim brojevima Panča[2].
„Zar ovo nije jedno od svetskih čuda?“ upita Dragutin, kada posle nekoliko krivina izbismo na mesto odakle smo ugledali Skadarsko jezero; i doista, u poređenju sa nekim drugim prizorom ovaj beše kao zmaj prema ostalim životinjama. Kroz duboki fjord negde oko hiljadu stopa ispod nas, jedna reka uticala je u jezero, polako, onako kako bi voda koja kaplje padala u bure sa melasom. Jer to jezero zapravo i nije voda, već blato. Zeleno je poput jezerca na nekom engleskom travnjaku, ali nije ni približno toliko tečno. Gotovo da je u čvrstom stanju; odrazi na njemu nisu površinske slike koje će i najblaži povetarac uzburkati i izbrisati, već fotografije utisnute u osetljiv želatin. Fotografisani oblici bili su strogo geometrijski. Fjord je opisivao krivu, a između njenih zelenih margina reka je – sledeći istu krivu – ispisivala svoj spori, zmijoliki tok. Stenoviti svet koji je uokviravao jezero bio je izdeljen u veće i manje trouglove. Viši vrhovi imali su oštre gornje uglove, niža brda i ostrva čučala su pod tupim uglom, a pod svakim trouglom, izuzev najviših vrhova, nalazio se obrnuti trougao odraza, čvršći, tvrdoglaviji, ne odraz već činjenica, jer beše zabeležen u toj viskoznoj materiji. Arhipelag na ušću fjorda nalikovao je stadu krupnih ovaca zarobljenih u Sargasovom moru; svetlost se sa jezerske površine između ostrvaca odbijala kao bela, neprozirna izmaglica koja se ne može probiti u gornje slojeve vazduha. U ovom krajoliku sa materijom se događalo ono što se događa kada, kako se kaže, vreme stoji. Ništa se nije kretalo. Na sivoj steni patuljasto drveće i žbunje raslo je tako nisko među velikim kamenjem da je izgledalo kao prikovano za nju; u zelenkasti želatin uticali su reka i odrazi, čak i svetlost, ponirali su i kočili se u njemu. Bilo bi logično naići na takvo zgušnjavanje u tropskim krajevima, no dok smo ga posmatrali osećali smo na licu sveži vetar koji je dopirao sa mora i planinskih vrhova. Priroda je ovde bila apsolutno neprirodna, i ogromnost tog prostranstva koje se pružalo dokle god je oko moglo da dopre, a dopiralo je daleko sa visine na kojoj smo bili, izazivalo je uznemirenost. Osećaj je bio sličan otkriću da noćna mora neće trajati samo u času posle ponoći, već čitavu noć i čitav dan, da neki istorijski period sadrži samo užas i ništa drugo. No prizor je ipak bio lep, toliko lep da se zaprepašćeni pogled nije mogao odvojiti od njega.
„Jedno dete nas gleda iza onih stena“, reče moj muž. „Pravite se da ga ne vidite, možda će nam prići“, reče Konstantin, „no moramo biti vrlo oprezni, ovde su čak i mala deca stidljiva i ponosita“. Posle desetak minuta devojčica napusti svoje skrovište, no tada je bila u društvu još jednog deteta. „Dobar dan, deco“, reče Konstantin. „Recite mi, molim vas, da li je ono ostrvo sa dva vrha Vranjina?“ Nisu htele da budu neučtive. Prišle su nam, iako nevoljno. Bilo im je možda deset godina, i bile su odevene u grube haljine od domaćeg sukna i šarene vunene čarape, preko kojih su nosile opanke. Držale su dugačke vrbove prutove, a malo dalje njihove ovce, crne i boje prašine, širile su se padinom nalik na lepezu koja ne prestaje da gricka. Jedna je bila plava, a druga tamnokosa, sa pramenovima iznad čela i na slepoočnicama od sunca izbledelim do boje meda. Obe su bile lepe, a njihova podrobna i pažljiva lepota pobrinula se za sve, ispisujući luk obrva ili gornju usnu čudesnim majstorstvom. Bile su i izuzetno dostojanstvene. Svaka crta na njihovom licu, svaki deo njihovog tela bili su kako treba. Bile su ponosite onako kako su to dobri ljudi pri susretu sa strancima, ni malo osorni ali ni preterano predusretljivi.
Bilo je jasno da ih je Konstantinov izgled privukao. Taj mali, debeli čovek sa životinjskom njuškom i gustim crnim kovrdžama izgledao im je sam po sebi kao divna, zabavna predstava. No to nisu pokazale ni podrugljivim osmehom niti nekim nepristojnim gestom, već ozbiljnim, opčinjenim osmesima. Poput malih princeza behu naučene da uvek budu ljupke. Jedan dečak pope se uz brdo i stade uz njih, bez ikakve sumnje i sam mali princ. Potom priđe još jedna princeza, a malo zatim još jedan princ. Tako prekrasni, njih petoro se poređaše, a Konstantin sede na jedan kamen i poče da prosipa onu oprobanu i moćnu magiju koja se skrivala pod njegovim crnim kovrdžama; širio je ruke, pućio usta, kolutao očima, a glas mu se peo i zastajao u odsudnom trenutku, tako da su njegovi slušaoci cičeći izgovarali poslednju, ključnu reč. Tako je, pre mnogo vekova, neko njegove krvi možda očaravao posetioce bazara u drevnom azijskom gradu. Uskoro deca počeše da navaljuju s pitanjima, gušeći se povremeno od uzbuđenog smeha, a tu i tamo su ga terala da se vrati i promeni ono što je rekao, jer je prekršio neku konvenciju za pričanje bajki.
Uopšte ne znam koju im je priču pričao. Obično nam je prevodio svoje razgovore sa ljudima koje smo sretali, ali sada je bio isuviše sretan i obratio nam se svega dva puta. Jednom se okrenuo na kamenu i rekao: „Imaju ime za svaku ovcu; vrlo su lepa“. A potom, malo kasnije, kada se još jedna princeza uzverala stazom i priključila grupi podno njegovih nogu, devojčica koja je svoju bradu držala tako kao da je već mnogo puta stajala pred sudijama koje je duboko prezirala, on je pozdravi, pa nam reče: „Ovo je vrlo zanimljivo. Zove se Gorda. To je kao kada biste vi svoje dete nazvali Ponosna. Mora da postoji neki poseban razlog što su je roditelji tako nazvali“. Dok je govorio, deca su ga posmatrala kao da razumeju, jedva primetno klimajući glavom, pametnih, blistavih očiju, zasenčenih suzdržanošću. Očito su se divili posebnosti svoje drugarice, u čemu god da se ona sastojala, i znali su istoriju njenog imena, ali nisu o tome hteli da govore pred nepoznatim ljudima. Stoga odbaciše svoju ozbiljnost pre nego što ih je potpuno obuzela i zagrajaše, moleći Konstantina da nastavi s pričom.
No mala, plavokosa princeza koja se prva popela uz brdo nije mu posvećivala potpunu pažnju, mada je ispočetka bila jedna od najpažljivijih slušalaca. Pogledavala je u mog muža i mene, osećajući se sve nelagodnije. Kao gosti, mi besmo zapostavljeni. Pokušala je to da ispravi uputivši nam ličan, ljubak osmeh; no savest joj je rekla da to nije dovoljno, te nije mogla da sedne i nastavi da sluša. Stoga se spustila malo niz brdo do mesta gde je raslo nešto cveća i počela da za nas pravi odgovarajući, svečani buket, propisane veličine i raznovrsnosti. Bila je to velika žrtva, i povremeno je jedva izdržavala. Do nje bi dopro smeh koji bi se prolomio u grupici od koje se beše odvojila, i ona bi joj se na kratko opet priključila. No pogled bi joj još jednom pao na nas, pa bi se sabrala i vratila svom zadatku. Kada je buket po njenom shvatanju postao dovoljno dobar, lakim korakom nam je prišla, dala mi ga, naklonila se i poljubila me u ruku. Za trenutak nisam mogla da podnesem da ode od mene; zagrlih je, i dodir tog izuzetnog bića koje je pripadalo udaljenoj i superiornoj rasi osetih kao sletanje leptira na prst. Podnosila je moj zagrljaj učtivo, smešeći se i gledajući me u oči, a i mom mužu uputila je pozdrav, no onog trenutka kada sam je pustila poletela je kao munja da se pridruži krugu oko Konstantina.
Otišla sam do kola i uzela kolače koje smo poneli iz Kolašina, zatekavši Dragutina kako sedi na haubi i pokušava da navede jednu kornjaču koju je usput našao da proba čokoladu. „Nije samo trava dobra“, govorio je. Odnela sam kolače Konstantinu; samo sam mu ih tutnula pod nos da ga ne bih prekinula. Istog časa kolači su postali deo priče. Njegov pogled i dalje je bio uprt u visine, u udaljene kule i kupole koje je dočaravao, a glas mu je brodio na silnim talasima koji su na ove planinske strane izbacivali junake, džinove i carske kćeri. Gestom čarobnjaka on dozva k sebi plavokosu princezu i predade joj kolače, naloživši joj da svakom detetu da po jedan. „A sada kleknite!“ naredi on. Oni se spustiše na kolena. „Uzmite prvi zalogaj!“ Svi ga poslušaše. „A sada drugi! A sada treći!“
Mislim da im je rekao da su to čarobni kolači i da će ih prva tri zalogaja spasiti neke nesreće ili im podariti neku vrlinu, i mada su pomalo sumnjali, ipak su mu u potpunosti verovali. Gušili su se od smeha dok su jeli, ali su između zalogaja gledali kolače svečano; no njihovi jezici, koji nisu priznavali magiju i koji su smesta prepoznali dobar slatkiš, izletali su i kupili mrvice, i to je na kraju prevladalo. Seli su, i polako i sa uživanjem dovršili kolače, dok ih je Konstantin ćutke posmatrao, šakom poduprvši bradu i lakta oslonjenog o koleno. Iza lepote koju su predstavljali, ogromno Skadarsko jezero gledano sa visine, sa sivim piramidama stena koje su se, iako zarobljene u lepljivoj masi zelenog želatina pele ka podnevnom nebu, bilo je ideogram koji je zemlja sama sobom ispisivala, iskazujući sopstvenu čudovišnost.
Odlomak iz knjige: Rebeka Vest, Crno jagnje i sivi soko, Vulkan izdavaštvo, prevod Ana Selić)
Rebeka Vest rođena je 1892. godine u Londonu od oca Čarlsa Ferfilda, Irca, i majke Izabele Mekenzi, Škotlanđanke, pod imenom Siseli Ferfild. Jedno vreme živela je sa Herbertom Gordonom Velsom, čuvenim autorom Vremeplova, Rata svetova i Nevidljivog čoveka, i kao njegova nevenčana supruga i rodila mu sina Antonija Vesta, takođe poznatog britanskog pisca. Sa Velsom bila fabijanski socijalista i član levičarskog Blumsberi kruga, izuzetno uticajnog neformalnog udruženja čiji su članovi bili Arnold Tojnbi, Ford Medoks Ford, Olds Haksli, Džordž Orvel, Virdžinija Vulf, Mejnard Kejns, i mnogi drugi. Postala poznata kao pisac romana i mnogobrojnih eseja i prikaza. Udala se za Henrija Endrusa, engleskog bankara, i s njime kao gost jugoslovenske vlade putovala u nekoliko navrata po Kraljevini Jugoslaviji, praćena Stanislavom Vinaverom. Pred sam nemački napad na Jugoslaviju završila svoje najveće, monumentalno delo, Crno jagnje i sivi soko, zbog koga je posle rata proglašena za Damu britanske imperije. U Jugoslaviji se družila sa Vinaverom, koga je u svojoj knjizi nazvala “Konstantin”, i Anicom Savić Rebac i njenim mužom Hasanom, srpskim četnikom u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Za Drugog rata i posle pomagala članovima Jugoslovenske vojske u otadžbini, zbog čega su je komunističke vlasti proglasile personom non grata i njeno ime i delo zabranili u socijalističkoj Jugoslaviji.
[1] Du Maurier, George Louis Palmella Busson (1834–1896), engleski ilustrator i pisac, deda poznate spisateljice Dafne di Morije (Daphne Du Maurier). – Prim. prev.
[2] Punch, list u kome je Di Morije objavljivao svoje karikature i ilustracije. – Prim. prev.
