Одавно нам је Ђорђе Матић знан како као врсни пјесник, тако и као мајстор есеја, а сада нам се представља и као романописац. И то какав.
Унео је Матић у свој роман – првенац „Ниоткуда с љубављу“ („Космос“) и дах и ритам своје поезије, унео је и „много инстанци дирљиве ненаметљиве ерудиције, која покрива веома велику симболичку територију: од Крлеже и Црњанског до Моме Капора и Марине Туцаковић“, пишући „за савршеног читаоца“, како је то дефинисао Мухарем Баздуљ.
Матић је рођен 1970. у Загребу, где је и одрастао. Од 1991. живео је најпре у Италији, а затим у Холандији, где је студирао енглеску и италијанску књижевност.
Знате ли коме сте исписали „Ниоткуда с љубављу“, ко је тај „савршени читалац“ за кога пишете?
– Интелигентан, образован и осетљив читалац не налази се увек у једном телу и глави. „Савршени читалац“ спој је све три горње саставнице. Такав је највећа реткост. Мој колега и пријатељ Баздуљ написао је у поговору мога романа реченицу коју цитирате, вероватно мислећи на читаоца који је у стању да похвата све референце и алузије, књижевне, музичке, географске, историјске и општекултурне, али и унутарња стања која доноси искуство измештености, емиграције и егзила. Док пишем мењају ми се слике разних људи пред очима, мојих колега и пријатеља, али понекад и мноштва. Од ових који су ми блиски, сваки од њих разуме најмање једну од страна кључних за моју књижевност, а које се у мени спајају и онда шире ка читаоцу: један схвата културу, други музику, трећи је био са мном у емиграцији… Они најбољи носе све те саставнице у себи, дакле и знање и искуство и ширину. Ја сам срећан писац у том смислу, имам ванредно бистре, знатижељне и осећајне читаоце.
Да ли је одлука да се огледате у форми романа „пала“ јер се поезија показала преуском, немоћном да искаже одређене теме и приче?
– Тридестогодишња емиграција тражила је такву форму, романескну, велику, приповедну, у некој врсти симетрије с тим големим и тешко препричљивим, ни са чим упоредивим искуством. Поезија је савршена за фрагментарност емигрантског битка и бића. Поезију сам могао писати готово у покрету, на клупи, у украденим тренуцима често баналне свакодневице. Роман је тражио много времена. Најважније: тражио је повратак кући. Ја сам га почео писати у Холандији, а завршио кад сам се вратио, напокон.
Имате ли, као реномирани песник и есејиста, у уму хијерархијски устројене односе између есеја, поезије и прозе?
– Да, мада се код мене све троје мешају: моји есеји су уметнички, нису академски, поезију ми критичари често зову приповедном, узимајућу то као врлину пошто су због тога моји стихови и разумљивији. Роман сам писао такође као високо стилизован текст, покушавајући да не губим ништа на отворености и приступачности. И важније: да не губим ништа од удела срца. Ипак, у тој хијерархији поезија остаје краљица, једина она је по дефиницији уметнички текст, бар код доброг песника, а нарочито код мене који сам и помало „старовременски“ лиричар.
Јесу ли Север и Југ, који се смењују кроз роман, сваки са својим сликама, бојама, мирисима, менталитетима, неки ваши интимни Исток и Запад – врели темпераментни Југ спрам „Сјевера-тамо где се ништа не дешава“?
– Север и Југ метафоре су погубљености коју је осетила моја генерација емиграната, она с почетка деведесетих. Нама су се стране света сплеле до неразмрсивости и ми смо из даљине дуго тражили где да гледамо – где је страна на којој је остала наша кућа. То са Севером и Југом је и нека врста песничке, а структурно гледано и романескне ироније о условности географије. Стране света су заправо културалне метафоре. Зато је у књизи и даљња подела на „Југ“ и на „лош Југ“. Наша кућа је само Југ.
Питања идентитета или, више и пре од тога, сеоба, очито вас заокупљају. Видите ли ту као претечу, узор, инспирацију, вољеног Црњанског или ког другог великог писца – емигранта?
– Наравно. У трију највећих – Андрића, Крлеже и Црњанског – где су сва тројица имала искуство емиграције и тај мотив у својој величанственој књижевности, потоњи је најекспресивнији и најдубљи, најпоетичнији у писању о страшном странствовању. С једне стране епски големе „Сеобе“, а с друге „И, место да се клањам Месецу, тосканском“ – стих и певање који ме разоре сваки пут, из „Стражилова“, те песме над песмама наше лирске поезије.
На овом сте сајму били „инострани гост“, да ли вам је могуће икада се у Београду осетити тако – као пријатељ многих одавде, али и као писац једног, нашег језика?
– Могуће је, јер ту реченицу о „једном, нашем језику“ не могу увек да изговорим код куће, у својој непосредној околини и култури. Односно могу и то и чиним, али то има своју цену. Није исти поглед из Београда и одавде.
Јесте ли оно што се назива југоносталгичарем?
– То је ружна, погрдна реч, пејоратив који заправо оптужује и потцењује онога кога тим термином окарактеришу. Због свога измешаног, вишенационалног, вишеетничког порекла ја нисам могао да будем друго до Југословен, и то „огледни“, што би се рекло. Кад је нестала земља ја сам морао дубоко, најдубље да преиспитам све то око идентитета. Након толико година, након свега што сам прошао и што смо прошли у међувремену, и даље се питам око тога. То је трајно подељена позиција. Или, како о мени рече један загребачки књижевни теоретичар, иначе мој пријатељ: „хрватски писац, српско становиште“.
Да ли је ваше крајње не-модерно, старовремско писање уз бесомучно црпљење свих лепота и дубина језика, свесна одлука – ставити читаоца пред испит „имате ли 2022. времена за роман који тражи целог човека, нема читања успут, само са ужитком и концентрацијом“?
– Ви сте својом опаском и тврдњом заправо ухватили суштину. Да, то је била свесна намера, од почетка. Мој дивни пријатељ и уредник Небојша Грујичић каже да имам толики страх од баналног, да умем да претерам тражећи од себе и од својих текстова да буду потпуно очишћени од сваке тривијалности. Има реченица о Рихарду Вагнеру: „Он је најсавременији јер је истовремено дубоко у прошлости и далеко у будућности“. Идентификујем се дубоко с тиме.
Прелом у аутору
Дa ли сте икад, током година бивствовања у егзилу, „изашли“ из свог језика?
– Јесам. Написао сам збирку поезије на холандском. Нисам преводио, писао сам директно. Писати на другом језику велика је промена за писца. Звучи као здраворазумска, подразумевајућа ствар кад се овако каже, али људи не могу ни да наслуте колики је то прелом у аутору и личности, и књижевно и психолошки. То је потпуно други пут и стаза који се отворе тада.
Извор: Марина Марковић/novosti.rs
