Пише: Димитрије Војнов
О делима која кроз призму научне фантастике тумаче стање на овим просторима од СФРЈ до Срђана Драгојевића и Предрага Личине, а преко Радивоја Лоле Ђукића
СФРЈ
У почецима литерарне научне фантастике на овим просторима, писце је занимао свемир, потом су настајале спејс опере, рото-романи али и регуларне едиције где је југословенски СФ личио на страни и говорио о странцима.
У периоду СФРЈ дао нам је барем једног истински великог писца – Предрага Раоса, и ниједну екранизацију јер се наш СФ филм у том периоду или обраћао деци или се релативно интернационалистички бавио идеологијом. Или оба у исто време. Као што су чувени писци мејнстрима попут Борислава Пекића гостовали у СФ-у, тако су и велики редитељи попут Крсте Папића, Душана Вукотића и Вељка Булајића чачнули СФ, тако да се књига ту свела на једно слово – неспоран класик остају Гости из галаксије Душана Вукотића.
Но, дао нам је и једног великог теоретичара, и то не само жанра већ и друштва, чувеног Дарка Сувина. Сувин је у својим разматрањима СФ-а користио термин новум, за научно уверљиву иновацију која се јавља у научнофантастичном наративу, нови елемент који не постоји у стварности ипак ослоњен на логику и могућности науке.
С распадом Југославије долази до занимљивог развоја у српском СФ-у где он открива аутохтоност у бављењу Србијом, садашњом, древном и будућом и барем једног великог писца Драгана Р. Филиповића и неколико сјајних књига од којих би за ову прилику издвојио Хрима ратника, на пример. Та генерација дала је можда и – нескромно ћу рећи – најзначајнију екранизацију писаца жанра код нас, филм Лазара Бодроже Едерлези Рисинг, али исто тако и још један бриљантан филм са стрипском основом Едит и ја Алексе Гајића.
Данас је ситуација обрнута, СФ је постао део фолклора, генерације одрасле на СФ-у су већ оматорели носиоци мејнстрима и има га доста. Ако постоји тренд, то је да се аутори баве распадом СФРЈ и фантазирањем о њој где СФ не чине само новуми који се јављају у наративу, већ и слика те Кардељеве Атлантиде која је приказана и фантазирана много бољом него што јесте.
Примери такве инклузије из мејнстрима јесу, рецимо, роман Е баш вам хвала Марка Видојковића који је прерадио Срђан Драгојевић под насловом Црвени, и нови филм Предрага Личине Вирус патолошке доброте у коме је разрадио мотиве из једне од своје три збирке прича које имају СФ димензију.
Филм
Иако формално Вирус патолошке доброте јесте СФ комедија, овај филм је СФ у једном музејском смислу. У њему се новуми појављују утолико што не постоје у реалности али ниједан нама заправо није нов и то је ауторова намера, он овде каталогизује општа места СФ-а како би показао жанровску писменост, типа сам чин путовања кроз време је из Терминатора, прича о јунаку који долази да утиче на судбину мајке која треба да роди месију или уништитеља такође је одатле, а утицај јунака на властито зачеће је из Повратка у будућност. Личина нарочито инсистира на детаљима који евоцирају Дванаест мајмуна преко карипске туристичке одеће коју обуче јунак, сумње да је луд и вируса који ће уништити Земљу у будућности. Међутим, овај филм није СФ, ово је егзистенцијалистичка драма у којој новум времеплова служи да се успостави околност за једну камерну полемичку драму затворене ситуације која се бави егзистенцијалистичким питањима кроз већ припремљене форме носталгичне комедије, шовинистичке фарсе и културалног шока.
И у томе заправо видим и основни субверзивни потенцијал овог филма.
Наиме, када је приказан у Сарајеву, доживљен је као нека југоносталгична шега са шовинистима и распадом једне лепе земље итд. Међутим, онај ко је тако схватио филм није га разумео. Југославија у коју се враћа путник кроз време је једно сиво место, сивих људи који живе у дисфункционалном систему и када он открије јунакињи да те земље више неће бити, она се заправо нимало не изненади. Публика је кондиционирана да се смеје јер јунакиња не зна нешто што ми знамо, али ако само мало пажљивије погледамо, схватићемо да њу истински ниједан елемент пропасти Југославије не изненађује превише.
Основна драма постаје она о старој прворотки која сазнаје да ће добити дуго жељено дете у четрдесетој, али да не сме да га роди јер ће оно уништити свет. И у тој причи о народу који изумире, а и они који су ту су вишак и потенцијална опасност, Личина заправо истражује основну тему – потомства, дегенерације и тога где је граница где родитељ може пожелети да укине своје дете.
Има нечег помало поетично праведног у томе што заправо критика, исцрпљујући се у разумевању вицева о томе “ко је први почео” и мерећи ко је од нација бивше Југославије приказан као есенцијално најкривљи, уопште није запазила оно што заправо нико није препознао свих ових година а то је да сви заједно изумиремо док се бавимо споредним аспектима својих националних судбина.
Стога, Личинин филм је у ствари једна прилично озбиљна прича о мајци која треба да убије своје дете да би спасла свет чијој се пропасти не чуди превише, спакована у шарени папир псеудо-СФ-а и псеудокомедије, где оба елемента функционишу врло успешно и чине опору ствар питком. Наравно, моја теорија о томе шта је у овој пилули активна супстанца а шта споредна можда јесте радикална и можда одудара од намера екипе, али то не значи да није тачна.
Личина је снимио филм који ће свакоме пружити нешто: средовечној либерално-левој публици комедију на тему ко је први почео, филмофилима лов на референце из филмова и књига о путовању кроз време, а пажљивим гледаоцима причу о изумирању које смо изабрали страхујући да нам се нешто не деси.
Димитрије Војнов: „Окамова оштрица“ – Горњи дом српског телевизијског кримића
Књига
Крајем 2025. године, Велике приче почеле су да у наставцима објављују роман Црвени. Реч је о роману Срђана Драгојевића који припада новој фази његовог рада где узима постојеће романе и објављује их у форми новелизација својих сценаристичких адаптација. Ово је једна потпуно нова књижевна форма настала спајањем неколико старих, дакле, постоји основни прозни текст, онда се врши драматизација за потребе сценарија, а потом се драматизовани предложак изнова новелизује за потребу експлоатације у форми романа.
Први овакав случај био је Паша где је Лагуна учинила све да прикрије чињеницу како је то новелизација сценарија по роману Зелена чоја Монтенегра Моме Капора и Зука Џумхура, и то им је успело. Чак три аутора су писала препоруку за корице и нико није поменуо Капора и Џумхура иако је барем двоје сигурно знало за њих.
Други случај је Црвени, роман за који је било мало теже да се прикрије основ из ког је настао јер је Марко Видојковић ипак жив писац, тако да се овде морала навести основа у Видојковићевом роману Е баш вам хвала, објављеног код истог издавача, и описана је као “делимична инспирисаност”.
Црвени су настали из сценаристичке адаптације Видојковићевог романа у ком је он заиста знатно био унапређен и идејно обогаћен. Драгојевић је својевремено написао изванредан предложак за телевизијску серију инспирисану тим романом и она нажалост није у том изворном облику реализована што је штета, јер би сасвим сигурно обогатила наш телевизијски програм. У том погледу, овде нема сумње да је Драгојевић донео више нових димензија Видојковићевом делу скромних могућности које се исцрпило у премиси и није је ни приближно искористило.
Црвени су један од маштовитијих примера алтернативне историје написаних код нас и у том погледу овај роман је домишљат, шарен и умногоме користи премису са мултиверзумима у којима постоје разне историјске околности па и разни историјски токови на нашим просторима, међу којима су и они које примарно фокусира писац – свет каквог га познајемо у ком се СФРЈ распала, и свет у ком је СФРЈ опстала. И на сву срећу, главнину романа проводимо у том измаштаном свету који је свакако узбудљивији за читање.
У стилском погледу, ово је адаптирани сценарио са спорадичним прозним разрадама и углавном је све изложено конкретно, знамо ко шта ради, ко шта говори, међутим, сам рукопис је оскудан. Просто, Драгојевић се базира на једнолично структурираном хумору, текст делује као да је писан на мах у фази кад је кренуо да новелизује и цео тај израз је већ помало бајат, до крајњих граница раубован у његовим ранијим сценаријима и њиховим екранизацијама и сада по ко зна који пут извучен из нафталина.
Но, ако поставимо роман у контекст наше продукције, ако имамо у виду да је маштовит, али не баш стилски формиран, то га и даље смешта у горњи дом наше актуелне СФ понуде. Историјски гледано, најсличнији роман овоме написао је Лола Ђукић у Овци на Булевару Октобарске револуције, једној потцењеној књизи која заслужује да је изнова читамо, као што и њен аутор заслужује да га препознамо као аутора СФ-а са неколико упечатљивих дела тог жанра.
У погледу идејности, Црвени делује можда и најперверзније јер упркос ауторовом актуелном убеђењу да је велики левичар и Југословен, слика те идеалне СФРЈ која је опстала заправо је конзумеристички, државно капиталистички, високоаутоматизовани рај у ком су допуштене сексуалне слободе и легитимисане разне ствари за које изгледа као да су више профилисане да нервирају данашње Србе у стварности, него као измаштани успели поредак.
Идеја да је СФРЈ опстала и постала “Рај” тако што је заправо пре НР Кине преузела нека решења из Сингапура и имала некакав нестваран развој науке јер се определила за социјализам и просветитељство, у ствари полази од премисе “социјализма који се не може потрошити” конзумеризмом. Веома је индикативно како је та “успела” СФРЈ заправо само декларативно комунистичка форма конзумеристичког раја практично без суштинских вредности, без суштинске трансформације друштва и достизања неког новог идејног хоризонта који можда није могао да досегне комунизам, али је могао СФ.
Суштински, Драгојевић као СФ писац заправо не може да измашта ништа што је изван конзумеристичког хоризонта, а још мање нешто што је вредносно унутар социјализма, па и југословенског духа. Отуд, све постепено постаје сатира у којој се он репетитивно обрачунава са национализмима, пре свих српским, затим религијом, пре свега православљем, и својим дневнополитичким и еснафским противницима.
Сам поглед на разлоге распада СФРЈ и могућности њеног опстанка је другоразредан и то је штета пошто је ово била прилика да се понуди ако не научно утемељен, а оно интересантан поглед на њен суноврат. Ово је могла бити књига која ће кроз жанр проговорити о неким алтернативама нашем данашњем животном бродолому, и могла је бити дело трајне вредности. Она то ни по једном критеријуму није и то је штета. Па ипак, она јесте доста поуздано сведочанство ауторових тренутних преокупација, размишљања, симпатија и антипатија и као таква има своје место за његове будуће биографе.
Када се подвуче црта, Црвени је роман који свакако треба да прочитају не само они који посвећено прате научну фантастику или они који воле забавну литературу у којој странице саме зову да се листају унапред, већ и они које занима Југославија јер роман не нуди дубоко промишљање, али отвара простор за дискусију.
Димитрије Војнов: „Пукотина у леду“ је филм коме ће се публика враћати
Лола Ђукић
Личина у потпуности свог стваралаштва, а Драгојевић у битном делу могу бити посматрани као комедиографи. У том погледу, важно је нагласити да комедија и научна фантастика не само да добро иду једна с другом у свету, већ да имају темељ и код нас.
У глобалним оквирима најзначајније име које је најскорије искорачило из света комедије у свет СФа и хорора вероватно је Џордан Пил који је годинама правио скеч шоу на телевизији и помало глумио у филмским комедијама да би онда са три режије у жанру хорора са СФ елементима потпуно експлодирао на једној другој сцени и дошао до прилике да продуцира и води нову инкарнацију култне Зоне сумрака. У том смислу не треба да чуди можда радикална теза да смо ми имали свог Џордана Пила док овај амерички још није био ни у петогодишњем плану својих родитеља.
Комедиограф Радивоје Лола Ђукић имао је врло узбудљиву жанровску каријеру мимо комедије, али нажалост није имао Пилову срећу да се у њој потпуно оствари јер напросто хорор и фантастика нису били део нашег мејнстрима.
Већ у свом првом редитељском раду Језеро из 1950. године, Ђукић кокетира са трилером, а прича о отпорима изградњи бране на Неретви укључивала је и причу о диверзијама које чине политички екстремисти. Филм је настајао у атмосфери политичких притисака, прекида у раду и знатно је затомљен његов идеолошки садржај. О тим проблемима детаљније пише Богдан Тирнанић у књизи Црни талас, једном од антологијских издања Филмског центра Србије.
Године 1967. Ђукић остаје у свету комедије, али тада снима Златну праћку, причу о Србима насељеним на Дивљем западу и у њему пародира неке стилеме научне фантастике а пре свега вестерна. Филм је уоквирен сценама у којима Чкаља као амерички богаташ из будућности приповеда о свом прадеди који је дошао на Дивљи запад из Србије бежећи од турског зулума и династичких сукоба.
Амбијент у коме седи “Чкаља из будућности” стилизован је и садржи низ геџета који указују да је реч о будућности (прозори који се отварају тапшањем, лампе које се гасе дувањем, аутоматизоване руке које додају флашу), а у даљини одјекују експлозије које испрва уплаше јунака, а онда се умири када схвати да допиру из Азије. У овим “уоквирујућим” секвенцама са почетка и краја филма Ђукић експлицитно исмева капитализам, конзумеризам, експлоатацију колонија и доколицу Америке што је врло интересантно јер се ретко када у нашим филмовима видела та врста дискурса у форми антиутопије.
Када крене прича о Дивљем западу, она се може поделити на два сегмента. Један је Ђукићев коментар вестерна и приказа живота на Дивљем западу који је карактеристичан за “златно доба” овог жанра. У њему се Ђукић служи низом авангардних, готово татијевских решења. Истовремено, убацује и низ идеолошких примедаба на поступке који су у време Дивљег запада поставили темеље савременог капитализма у САД. Други сегмент је основно обележје филма а то је комедија о сналажењу српских досељеника на Дивљем западу. Ту Ђукић не избегава врло шкакљиву идеолошку димензију за оно време, а то су етнички стереотипи везани за српски народ. На пример, занимљив је начин како Ђукићеви Срби на Дивљем западу поред урођеног отпора према неправди проналазе матрице за решавање актуелних проблема у историјском искуству народа – рецимо, окупљање за обрачун са револверашима испраћено је говором у ком се евоцирају Косовски бој те Први и Други српски устанак.
Упркос томе што Златну праћку можемо убројати у Ђукићев канон јер реч је о комедији, степен деконструкције жанра, пре свега вестерна а затим научне фантастике и начин на који је она реализована, показује аутора који тражи пут да превазиђе оквире локалног мејнстрима.
Научној фантастици се, условно речено, враћа још само једанпут у телевизијском филму Невидљиви човек из 1976. године који је требало да послужи као пилот епизода за серију, али до серијализације није дошло. Сматрао је да је овај телевизијски филм довео и до његовог превременог пензионисања исте године.
Заплет се тицао тројице руководилаца који покушавају да забашуре своје петљање у фирми и за потребе тога користе нови проналазак својих технолога – маст која чини бића и предмете невидљивим. Ако имамо у виду сам заплет, можда би Невидљиви друг био прикладнији наслов.
Ђукићев последњи искорак у жанр фантастике био је роман Овца на Булевару октобарске револуције. За овај роман добио је загребачку награду СФЕРА на тамошњој конвенцији љубитеља научне фантастике. Слично Драгојевићевим Црвенима, овај роман је дело писца који нема изграђен прозни рукопис. Евидентно је да се Лола Ђукић сналази користећи разна средства како би успео да срочи овај роман, користећи се постмодерним поступцима, покушавајући да прикрије своје приповедачке и стилске недостатке изражавањем у разним формама. Ипак, на крају тај хибрид успева да профункционише као целина. Ђукић се испоставља као писац који напросто има шта да каже, а некада је то најважније.
У првом слоју овај роман је сатира која се ослања на критиковање трулог титоистичког система и бизарног менталитета људи који су насељавали простор СФРЈ.
У том погледу, на неки начин долази прекасно јер систем је 1989. године већ пропао, а лик политичара који почиње да говори “праве ствари”, поучен генијалношћу једног јуродивог горштака из ове визуре свакако подсећа на Слободана Милошевића (иако је у време овог романа Милошевић већ био чињеница, већ се десио Газиместан итд.). Ако је пак то била намера, роман је одолео зубу времена.
У сатиричном делу, Ђукић нуди тврду, нецензурисану, разобручену верзију својих најуспелијих хумористичких карактера – и у том делу све ово понајвише делује на хендикепирани филмски сценарио, на текст који је постао проза јер је реализација била немогућа. Иза сатире, међутим, постоји убедљива научнофантастична потка која се тиче порекла јуродивог свезнајућег горштака и у овом сегменту Ђукић показује необично зрелу и артикулисану жанровску имагинацију која често недостаје чак и писцима који су се определили за жанр.
Читана данас, Овца на Булевару октобарске револуције увек иде ивицом дневнополитичке сатире коју је прегазило време, али је никада не прелази. Стога је овај роман време прегазило исто онолико колико је нестало интересовање за контрадикције самоуправљања. Сад кад се самоуправљање враћа као интересовање међу млађим светом на простору раздружених југословенских држава, овај роман може доживети нови живот.
Без претеривања можемо рећи да је Радивоје Лола Ђукић, ако узмемо у обзир околности у којима је радио и гледалачке навике публике којој се обраћао и од које је живео, сасвим сигурно наш београдски допринос братству које чине Џордан Пил, Џон Красински и Едгар Рајт, сачињеном од телевизијских хумориста који су успешно закорачили у хорор и фантастику, успешно их освеживши.
Ипак, због релативно маргиналног статуса СФ код нас, не може се рећи да су Личина и Драгојевић имали нешто на шта могу да се надовежу и да стоје на раменима џинова. С друге стране, ипак не смемо пренебрегнути да је ово што се данас ради некада већ покушано.
Глобални тријумф научне фантастике у популарној култури довео је до тога да њени новуми постану општи топоси и самим тим дела која одлучују да кроз ту призму тумаче наше стање јесу нешто што заслужује подршку јер дубински прожима локални миље са конвенцијама жанра и укључује нас у један међународни културни дијалог.
У том дијалогу, наравно, простор да заблистамо имамо у ономе у чему смо већ јаки, то је бављење собом, али највећи печат можемо оставити ако и у односу на сам жанр и његову изведбу остваримо одређене помаке, а то ипак тек треба да се деси.
Било би штета да Кишова теза о томе како је политика искључива судбина уметника из “малих” култура буде примењена и на нашу научну фантастику.
Извор: Време
