Piše: Dimitrije Vojnov
O delima koja kroz prizmu naučne fantastike tumače stanje na ovim prostorima od SFRJ do Srđana Dragojevića i Predraga Ličine, a preko Radivoja Lole Đukića
SFRJ
U počecima literarne naučne fantastike na ovim prostorima, pisce je zanimao svemir, potom su nastajale spejs opere, roto-romani ali i regularne edicije gde je jugoslovenski SF ličio na strani i govorio o strancima.
U periodu SFRJ dao nam je barem jednog istinski velikog pisca – Predraga Raosa, i nijednu ekranizaciju jer se naš SF film u tom periodu ili obraćao deci ili se relativno internacionalistički bavio ideologijom. Ili oba u isto vreme. Kao što su čuveni pisci mejnstrima poput Borislava Pekića gostovali u SF-u, tako su i veliki reditelji poput Krste Papića, Dušana Vukotića i Veljka Bulajića čačnuli SF, tako da se knjiga tu svela na jedno slovo – nesporan klasik ostaju Gosti iz galaksije Dušana Vukotića.
No, dao nam je i jednog velikog teoretičara, i to ne samo žanra već i društva, čuvenog Darka Suvina. Suvin je u svojim razmatranjima SF-a koristio termin novum, za naučno uverljivu inovaciju koja se javlja u naučnofantastičnom narativu, novi element koji ne postoji u stvarnosti ipak oslonjen na logiku i mogućnosti nauke.
S raspadom Jugoslavije dolazi do zanimljivog razvoja u srpskom SF-u gde on otkriva autohtonost u bavljenju Srbijom, sadašnjom, drevnom i budućom i barem jednog velikog pisca Dragana R. Filipovića i nekoliko sjajnih knjiga od kojih bi za ovu priliku izdvojio Hrima ratnika, na primer. Ta generacija dala je možda i – neskromno ću reći – najznačajniju ekranizaciju pisaca žanra kod nas, film Lazara Bodrože Ederlezi Rising, ali isto tako i još jedan briljantan film sa stripskom osnovom Edit i ja Alekse Gajića.
Danas je situacija obrnuta, SF je postao deo folklora, generacije odrasle na SF-u su već omatoreli nosioci mejnstrima i ima ga dosta. Ako postoji trend, to je da se autori bave raspadom SFRJ i fantaziranjem o njoj gde SF ne čine samo novumi koji se javljaju u narativu, već i slika te Kardeljeve Atlantide koja je prikazana i fantazirana mnogo boljom nego što jeste.
Primeri takve inkluzije iz mejnstrima jesu, recimo, roman E baš vam hvala Marka Vidojkovića koji je preradio Srđan Dragojević pod naslovom Crveni, i novi film Predraga Ličine Virus patološke dobrote u kome je razradio motive iz jedne od svoje tri zbirke priča koje imaju SF dimenziju.
Film
Iako formalno Virus patološke dobrote jeste SF komedija, ovaj film je SF u jednom muzejskom smislu. U njemu se novumi pojavljuju utoliko što ne postoje u realnosti ali nijedan nama zapravo nije nov i to je autorova namera, on ovde katalogizuje opšta mesta SF-a kako bi pokazao žanrovsku pismenost, tipa sam čin putovanja kroz vreme je iz Terminatora, priča o junaku koji dolazi da utiče na sudbinu majke koja treba da rodi mesiju ili uništitelja takođe je odatle, a uticaj junaka na vlastito začeće je iz Povratka u budućnost. Ličina naročito insistira na detaljima koji evociraju Dvanaest majmuna preko karipske turističke odeće koju obuče junak, sumnje da je lud i virusa koji će uništiti Zemlju u budućnosti. Međutim, ovaj film nije SF, ovo je egzistencijalistička drama u kojoj novum vremeplova služi da se uspostavi okolnost za jednu kamernu polemičku dramu zatvorene situacije koja se bavi egzistencijalističkim pitanjima kroz već pripremljene forme nostalgične komedije, šovinističke farse i kulturalnog šoka.
I u tome zapravo vidim i osnovni subverzivni potencijal ovog filma.
Naime, kada je prikazan u Sarajevu, doživljen je kao neka jugonostalgična šega sa šovinistima i raspadom jedne lepe zemlje itd. Međutim, onaj ko je tako shvatio film nije ga razumeo. Jugoslavija u koju se vraća putnik kroz vreme je jedno sivo mesto, sivih ljudi koji žive u disfunkcionalnom sistemu i kada on otkrije junakinji da te zemlje više neće biti, ona se zapravo nimalo ne iznenadi. Publika je kondicionirana da se smeje jer junakinja ne zna nešto što mi znamo, ali ako samo malo pažljivije pogledamo, shvatićemo da nju istinski nijedan element propasti Jugoslavije ne iznenađuje previše.
Osnovna drama postaje ona o staroj prvorotki koja saznaje da će dobiti dugo željeno dete u četrdesetoj, ali da ne sme da ga rodi jer će ono uništiti svet. I u toj priči o narodu koji izumire, a i oni koji su tu su višak i potencijalna opasnost, Ličina zapravo istražuje osnovnu temu – potomstva, degeneracije i toga gde je granica gde roditelj može poželeti da ukine svoje dete.
Ima nečeg pomalo poetično pravednog u tome što zapravo kritika, iscrpljujući se u razumevanju viceva o tome “ko je prvi počeo” i mereći ko je od nacija bivše Jugoslavije prikazan kao esencijalno najkrivlji, uopšte nije zapazila ono što zapravo niko nije prepoznao svih ovih godina a to je da svi zajedno izumiremo dok se bavimo sporednim aspektima svojih nacionalnih sudbina.
Stoga, Ličinin film je u stvari jedna prilično ozbiljna priča o majci koja treba da ubije svoje dete da bi spasla svet čijoj se propasti ne čudi previše, spakovana u šareni papir pseudo-SF-a i pseudokomedije, gde oba elementa funkcionišu vrlo uspešno i čine oporu stvar pitkom. Naravno, moja teorija o tome šta je u ovoj piluli aktivna supstanca a šta sporedna možda jeste radikalna i možda odudara od namera ekipe, ali to ne znači da nije tačna.
Ličina je snimio film koji će svakome pružiti nešto: sredovečnoj liberalno-levoj publici komediju na temu ko je prvi počeo, filmofilima lov na reference iz filmova i knjiga o putovanju kroz vreme, a pažljivim gledaocima priču o izumiranju koje smo izabrali strahujući da nam se nešto ne desi.
Dimitrije Vojnov: „Okamova oštrica“ – Gornji dom srpskog televizijskog krimića
Knjiga
Krajem 2025. godine, Velike priče počele su da u nastavcima objavljuju roman Crveni. Reč je o romanu Srđana Dragojevića koji pripada novoj fazi njegovog rada gde uzima postojeće romane i objavljuje ih u formi novelizacija svojih scenarističkih adaptacija. Ovo je jedna potpuno nova književna forma nastala spajanjem nekoliko starih, dakle, postoji osnovni prozni tekst, onda se vrši dramatizacija za potrebe scenarija, a potom se dramatizovani predložak iznova novelizuje za potrebu eksploatacije u formi romana.
Prvi ovakav slučaj bio je Paša gde je Laguna učinila sve da prikrije činjenicu kako je to novelizacija scenarija po romanu Zelena čoja Montenegra Mome Kapora i Zuka Džumhura, i to im je uspelo. Čak tri autora su pisala preporuku za korice i niko nije pomenuo Kapora i Džumhura iako je barem dvoje sigurno znalo za njih.
Drugi slučaj je Crveni, roman za koji je bilo malo teže da se prikrije osnov iz kog je nastao jer je Marko Vidojković ipak živ pisac, tako da se ovde morala navesti osnova u Vidojkovićevom romanu E baš vam hvala, objavljenog kod istog izdavača, i opisana je kao “delimična inspirisanost”.
Crveni su nastali iz scenarističke adaptacije Vidojkovićevog romana u kom je on zaista znatno bio unapređen i idejno obogaćen. Dragojević je svojevremeno napisao izvanredan predložak za televizijsku seriju inspirisanu tim romanom i ona nažalost nije u tom izvornom obliku realizovana što je šteta, jer bi sasvim sigurno obogatila naš televizijski program. U tom pogledu, ovde nema sumnje da je Dragojević doneo više novih dimenzija Vidojkovićevom delu skromnih mogućnosti koje se iscrpilo u premisi i nije je ni približno iskoristilo.
Crveni su jedan od maštovitijih primera alternativne istorije napisanih kod nas i u tom pogledu ovaj roman je domišljat, šaren i umnogome koristi premisu sa multiverzumima u kojima postoje razne istorijske okolnosti pa i razni istorijski tokovi na našim prostorima, među kojima su i oni koje primarno fokusira pisac – svet kakvog ga poznajemo u kom se SFRJ raspala, i svet u kom je SFRJ opstala. I na svu sreću, glavninu romana provodimo u tom izmaštanom svetu koji je svakako uzbudljiviji za čitanje.
U stilskom pogledu, ovo je adaptirani scenario sa sporadičnim proznim razradama i uglavnom je sve izloženo konkretno, znamo ko šta radi, ko šta govori, međutim, sam rukopis je oskudan. Prosto, Dragojević se bazira na jednolično strukturiranom humoru, tekst deluje kao da je pisan na mah u fazi kad je krenuo da novelizuje i ceo taj izraz je već pomalo bajat, do krajnjih granica raubovan u njegovim ranijim scenarijima i njihovim ekranizacijama i sada po ko zna koji put izvučen iz naftalina.
No, ako postavimo roman u kontekst naše produkcije, ako imamo u vidu da je maštovit, ali ne baš stilski formiran, to ga i dalje smešta u gornji dom naše aktuelne SF ponude. Istorijski gledano, najsličniji roman ovome napisao je Lola Đukić u Ovci na Bulevaru Oktobarske revolucije, jednoj potcenjenoj knjizi koja zaslužuje da je iznova čitamo, kao što i njen autor zaslužuje da ga prepoznamo kao autora SF-a sa nekoliko upečatljivih dela tog žanra.
U pogledu idejnosti, Crveni deluje možda i najperverznije jer uprkos autorovom aktuelnom ubeđenju da je veliki levičar i Jugosloven, slika te idealne SFRJ koja je opstala zapravo je konzumeristički, državno kapitalistički, visokoautomatizovani raj u kom su dopuštene seksualne slobode i legitimisane razne stvari za koje izgleda kao da su više profilisane da nerviraju današnje Srbe u stvarnosti, nego kao izmaštani uspeli poredak.
Ideja da je SFRJ opstala i postala “Raj” tako što je zapravo pre NR Kine preuzela neka rešenja iz Singapura i imala nekakav nestvaran razvoj nauke jer se opredelila za socijalizam i prosvetiteljstvo, u stvari polazi od premise “socijalizma koji se ne može potrošiti” konzumerizmom. Veoma je indikativno kako je ta “uspela” SFRJ zapravo samo deklarativno komunistička forma konzumerističkog raja praktično bez suštinskih vrednosti, bez suštinske transformacije društva i dostizanja nekog novog idejnog horizonta koji možda nije mogao da dosegne komunizam, ali je mogao SF.
Suštinski, Dragojević kao SF pisac zapravo ne može da izmašta ništa što je izvan konzumerističkog horizonta, a još manje nešto što je vrednosno unutar socijalizma, pa i jugoslovenskog duha. Otud, sve postepeno postaje satira u kojoj se on repetitivno obračunava sa nacionalizmima, pre svih srpskim, zatim religijom, pre svega pravoslavljem, i svojim dnevnopolitičkim i esnafskim protivnicima.
Sam pogled na razloge raspada SFRJ i mogućnosti njenog opstanka je drugorazredan i to je šteta pošto je ovo bila prilika da se ponudi ako ne naučno utemeljen, a ono interesantan pogled na njen sunovrat. Ovo je mogla biti knjiga koja će kroz žanr progovoriti o nekim alternativama našem današnjem životnom brodolomu, i mogla je biti delo trajne vrednosti. Ona to ni po jednom kriterijumu nije i to je šteta. Pa ipak, ona jeste dosta pouzdano svedočanstvo autorovih trenutnih preokupacija, razmišljanja, simpatija i antipatija i kao takva ima svoje mesto za njegove buduće biografe.
Kada se podvuče crta, Crveni je roman koji svakako treba da pročitaju ne samo oni koji posvećeno prate naučnu fantastiku ili oni koji vole zabavnu literaturu u kojoj stranice same zovu da se listaju unapred, već i oni koje zanima Jugoslavija jer roman ne nudi duboko promišljanje, ali otvara prostor za diskusiju.
Dimitrije Vojnov: „Pukotina u ledu“ je film kome će se publika vraćati
Lola Đukić
Ličina u potpunosti svog stvaralaštva, a Dragojević u bitnom delu mogu biti posmatrani kao komediografi. U tom pogledu, važno je naglasiti da komedija i naučna fantastika ne samo da dobro idu jedna s drugom u svetu, već da imaju temelj i kod nas.
U globalnim okvirima najznačajnije ime koje je najskorije iskoračilo iz sveta komedije u svet SFa i horora verovatno je Džordan Pil koji je godinama pravio skeč šou na televiziji i pomalo glumio u filmskim komedijama da bi onda sa tri režije u žanru horora sa SF elementima potpuno eksplodirao na jednoj drugoj sceni i došao do prilike da producira i vodi novu inkarnaciju kultne Zone sumraka. U tom smislu ne treba da čudi možda radikalna teza da smo mi imali svog Džordana Pila dok ovaj američki još nije bio ni u petogodišnjem planu svojih roditelja.
Komediograf Radivoje Lola Đukić imao je vrlo uzbudljivu žanrovsku karijeru mimo komedije, ali nažalost nije imao Pilovu sreću da se u njoj potpuno ostvari jer naprosto horor i fantastika nisu bili deo našeg mejnstrima.
Već u svom prvom rediteljskom radu Jezero iz 1950. godine, Đukić koketira sa trilerom, a priča o otporima izgradnji brane na Neretvi uključivala je i priču o diverzijama koje čine politički ekstremisti. Film je nastajao u atmosferi političkih pritisaka, prekida u radu i znatno je zatomljen njegov ideološki sadržaj. O tim problemima detaljnije piše Bogdan Tirnanić u knjizi Crni talas, jednom od antologijskih izdanja Filmskog centra Srbije.
Godine 1967. Đukić ostaje u svetu komedije, ali tada snima Zlatnu praćku, priču o Srbima naseljenim na Divljem zapadu i u njemu parodira neke stileme naučne fantastike a pre svega vesterna. Film je uokviren scenama u kojima Čkalja kao američki bogataš iz budućnosti pripoveda o svom pradedi koji je došao na Divlji zapad iz Srbije bežeći od turskog zuluma i dinastičkih sukoba.
Ambijent u kome sedi “Čkalja iz budućnosti” stilizovan je i sadrži niz gedžeta koji ukazuju da je reč o budućnosti (prozori koji se otvaraju tapšanjem, lampe koje se gase duvanjem, automatizovane ruke koje dodaju flašu), a u daljini odjekuju eksplozije koje isprva uplaše junaka, a onda se umiri kada shvati da dopiru iz Azije. U ovim “uokvirujućim” sekvencama sa početka i kraja filma Đukić eksplicitno ismeva kapitalizam, konzumerizam, eksploataciju kolonija i dokolicu Amerike što je vrlo interesantno jer se retko kada u našim filmovima videla ta vrsta diskursa u formi antiutopije.
Kada krene priča o Divljem zapadu, ona se može podeliti na dva segmenta. Jedan je Đukićev komentar vesterna i prikaza života na Divljem zapadu koji je karakterističan za “zlatno doba” ovog žanra. U njemu se Đukić služi nizom avangardnih, gotovo tatijevskih rešenja. Istovremeno, ubacuje i niz ideoloških primedaba na postupke koji su u vreme Divljeg zapada postavili temelje savremenog kapitalizma u SAD. Drugi segment je osnovno obeležje filma a to je komedija o snalaženju srpskih doseljenika na Divljem zapadu. Tu Đukić ne izbegava vrlo škakljivu ideološku dimenziju za ono vreme, a to su etnički stereotipi vezani za srpski narod. Na primer, zanimljiv je način kako Đukićevi Srbi na Divljem zapadu pored urođenog otpora prema nepravdi pronalaze matrice za rešavanje aktuelnih problema u istorijskom iskustvu naroda – recimo, okupljanje za obračun sa revolverašima ispraćeno je govorom u kom se evociraju Kosovski boj te Prvi i Drugi srpski ustanak.
Uprkos tome što Zlatnu praćku možemo ubrojati u Đukićev kanon jer reč je o komediji, stepen dekonstrukcije žanra, pre svega vesterna a zatim naučne fantastike i način na koji je ona realizovana, pokazuje autora koji traži put da prevaziđe okvire lokalnog mejnstrima.
Naučnoj fantastici se, uslovno rečeno, vraća još samo jedanput u televizijskom filmu Nevidljivi čovek iz 1976. godine koji je trebalo da posluži kao pilot epizoda za seriju, ali do serijalizacije nije došlo. Smatrao je da je ovaj televizijski film doveo i do njegovog prevremenog penzionisanja iste godine.
Zaplet se ticao trojice rukovodilaca koji pokušavaju da zabašure svoje petljanje u firmi i za potrebe toga koriste novi pronalazak svojih tehnologa – mast koja čini bića i predmete nevidljivim. Ako imamo u vidu sam zaplet, možda bi Nevidljivi drug bio prikladniji naslov.
Đukićev poslednji iskorak u žanr fantastike bio je roman Ovca na Bulevaru oktobarske revolucije. Za ovaj roman dobio je zagrebačku nagradu SFERA na tamošnjoj konvenciji ljubitelja naučne fantastike. Slično Dragojevićevim Crvenima, ovaj roman je delo pisca koji nema izgrađen prozni rukopis. Evidentno je da se Lola Đukić snalazi koristeći razna sredstva kako bi uspeo da sroči ovaj roman, koristeći se postmodernim postupcima, pokušavajući da prikrije svoje pripovedačke i stilske nedostatke izražavanjem u raznim formama. Ipak, na kraju taj hibrid uspeva da profunkcioniše kao celina. Đukić se ispostavlja kao pisac koji naprosto ima šta da kaže, a nekada je to najvažnije.
U prvom sloju ovaj roman je satira koja se oslanja na kritikovanje trulog titoističkog sistema i bizarnog mentaliteta ljudi koji su naseljavali prostor SFRJ.
U tom pogledu, na neki način dolazi prekasno jer sistem je 1989. godine već propao, a lik političara koji počinje da govori “prave stvari”, poučen genijalnošću jednog jurodivog gorštaka iz ove vizure svakako podseća na Slobodana Miloševića (iako je u vreme ovog romana Milošević već bio činjenica, već se desio Gazimestan itd.). Ako je pak to bila namera, roman je odoleo zubu vremena.
U satiričnom delu, Đukić nudi tvrdu, necenzurisanu, razobručenu verziju svojih najuspelijih humorističkih karaktera – i u tom delu sve ovo ponajviše deluje na hendikepirani filmski scenario, na tekst koji je postao proza jer je realizacija bila nemoguća. Iza satire, međutim, postoji ubedljiva naučnofantastična potka koja se tiče porekla jurodivog sveznajućeg gorštaka i u ovom segmentu Đukić pokazuje neobično zrelu i artikulisanu žanrovsku imaginaciju koja često nedostaje čak i piscima koji su se opredelili za žanr.
Čitana danas, Ovca na Bulevaru oktobarske revolucije uvek ide ivicom dnevnopolitičke satire koju je pregazilo vreme, ali je nikada ne prelazi. Stoga je ovaj roman vreme pregazilo isto onoliko koliko je nestalo interesovanje za kontradikcije samoupravljanja. Sad kad se samoupravljanje vraća kao interesovanje među mlađim svetom na prostoru razdruženih jugoslovenskih država, ovaj roman može doživeti novi život.
Bez preterivanja možemo reći da je Radivoje Lola Đukić, ako uzmemo u obzir okolnosti u kojima je radio i gledalačke navike publike kojoj se obraćao i od koje je živeo, sasvim sigurno naš beogradski doprinos bratstvu koje čine Džordan Pil, Džon Krasinski i Edgar Rajt, sačinjenom od televizijskih humorista koji su uspešno zakoračili u horor i fantastiku, uspešno ih osveživši.
Ipak, zbog relativno marginalnog statusa SF kod nas, ne može se reći da su Ličina i Dragojević imali nešto na šta mogu da se nadovežu i da stoje na ramenima džinova. S druge strane, ipak ne smemo prenebregnuti da je ovo što se danas radi nekada već pokušano.
Globalni trijumf naučne fantastike u popularnoj kulturi doveo je do toga da njeni novumi postanu opšti toposi i samim tim dela koja odlučuju da kroz tu prizmu tumače naše stanje jesu nešto što zaslužuje podršku jer dubinski prožima lokalni milje sa konvencijama žanra i uključuje nas u jedan međunarodni kulturni dijalog.
U tom dijalogu, naravno, prostor da zablistamo imamo u onome u čemu smo već jaki, to je bavljenje sobom, ali najveći pečat možemo ostaviti ako i u odnosu na sam žanr i njegovu izvedbu ostvarimo određene pomake, a to ipak tek treba da se desi.
Bilo bi šteta da Kišova teza o tome kako je politika isključiva sudbina umetnika iz “malih” kultura bude primenjena i na našu naučnu fantastiku.
Izvor: Vreme
