Одрастао сам на рокенролу и гусле, као ни било која друга форма народне музике нису много учествовале у мом формирању, ако занемаримо (а не треба занемарити!) епске песме које сам радо читао. Та мог деду по мајци, Херцеговац досељен у Банат (у „Осмој офанзиви“), говорили су да је одлично гуслао, али ја сам сведок томе био само у веома раном детињству, касније то није радио, али ми је врло умешно причао народне приче из свог краја. После његове смрти, баби су купили касетофон, на ком је слушала искључиво гусларску музику, па се посебно сећам да јој је неко купио касету посвећену смрти фудбалера Драгана Манцеа.
Гусле са, ценио, као део народног наслеђа, али дуго нисам имао директан контакт са њима. Нашој народној музици пришао сам преко сјајних извођача старе музике попут Светлане Стевић, Светлане Спајић, Павла Аксентијевића, Срђана Асановића и других, што је веома утицало на настанак моје збирке приче „Тајна пурпурних зора“ – код за њено тумачење се налази пре у музици него у литературу.
Гусле су ме први пут продрмале кад сам слушао Ђорђија Копривицу и, још више, Сашу Лакетића, чије енергично извођење ми је указало на живост и актуелност те музике. Схватио сам да је то заправо једина стваралачки активна форма наше старе музике, која се не своди само на извођаштво, него и даље подразумева текстуално и мелодијско стваралаштво на нове или наново интерпертиране старе теме, док начин извођења гуслара попут Лакетића такође сугерише да је то и даље жива музика заједнице, а не музеј.
Да се ради о истински живој музици заједнице, подврдила је и нова генерација гуслара, у синегији са литијским покретом и литијском револуцијом у Црној Гори, као највећем покрету ка српском уједињењу и ослобођењу у новијој историји, чији значај се не огледа у непосредно и краткорочно оствареним политичким резултатима, него у енергији заноса, стварачакој реинтершретацији националне идеологије и ступању на сцену нове генерације младих људи који ће, мора бити, применити лик не само Црне Горе, него и свих српских земаља.
Гуслање младог Максима Војводића, његову енергију и значај, не можемо свести на одређен политички, идеолошки у друштвени контекст, оно је моћно и умешно као такво, али свака права уметност тиче се заједнице и сазвучна је са њеним најснажнијим и често најскривенијим тежњама, и од тога не треба бежати. Војводић пева свежим, ведрим, снажним, али врло суптилним и култивисаним, осећањем испуњеним гласом. Он својим песмама опева читав лук сакралне историје српског народа, не пропуштајући ни једну битну тачку и увек је кодирајући у кључу Косовског завета. То преношење, чување и обнављање Косовског завета, како би и сам Војводић рекао, и требало би да буде главна историјска и сакрална функција гуларске музике, али мало који извођач има о томе тако развијену и целовиту свест какав је случај са овим младим уметником. И најважније, мало ко у својој интерпретацији успева да оживи истински духовни, вертикални, сакрални карактер гусларске музике, која није пој о Косовском завету само као о једном националном меморијском и уједињујућем миту, него пој о васрсењу, који не поништава али надраста и преображава, а тиме и истински осмишљава, сваки конкретан повод ком је посвећен.
Овај уметник је и члан Изворне групе Пече, заслужне са можда најважнију песму (и спот!) претходне године, „Тробојна флага“, која својом снагом и чистотом као ниједна друга оприсутњује јддан лепши, свежији, снажнији и чистији свет, а ком се у овој нашој гњилости и кукавности све мање потајно надамо.
Док слушате Максима Војводића будућност је већ ту и чини вам се да је до ње само корак, и то не само српска будућност, будућност слободног и уједињеног народа спремног да иде својим путем, свима сведочећи о могућности народа да избори своју независност и слободу, него и будућност једног светлог и херојског света, обасјаног васкрсном светлошћу. Не света као раја на земљи, јер Косовски мит није миленаристичка самообмана, већ присуство света будућег у овом, присуство које нас учи храбрости и слободи да закорачимо у смрт коју нећемо избећи, али после које знамо да нас чека светлост непролазна, где ћемо пламтети и сијати како овде можемо тек само да наслутимо. Пој Максима Војводића трепат је тог света, онолико колико нам је доступан овде и сада, разбуђујући и обновитељски, херојски и преображавајући, слободарски трепет, који разгони наше учмалости, мракове и лутања, озелењује наше унутрашње пустиње, оживљава наша угасла срца.
Па, има ли веће уметности од ове, шта друго уопште може да буде уметност ако не ово, јер где би иначе била њена снага? Кад сте последњи пут видели уметника за ког можете да кажете „благословен био“ јер знате да ради нешто што надраста њега самог, што превазилази нејаку снагу било кога од нас, и што тражи помоћ с више, па и наше, заједничко, пре свега молитвено учешће у његовом подвигу. Уметницима попут Максима Војводића не треба идолатријско клањање, следбеничко дивљење, него наше учешће и састваралаштво, молитвено и делатно, које и његовом поју и нашем делању даје крила, као једном заједничком подвигу ка једном бољем свету, у ком би волели да живе слободни и независни људи, хероји светлости, упркос свим препрекама које стоје на том путу, а које су најпре у нама самима. А пој Максима Војводића је један од оних који разбијају и спаљују тај лед, то скорелост и нама, тромост и хладноћу наших срца, отежалост душа и тромост тела, отварајући нас ка ономе што можда доскора ни сами нисмо знали да желимо да будемо, чучећи у нашој свакодневничкој срамоти.
Извор: iskra.co
