Пише: Милија Тодоровић
„Еуро модел“ којим је Спајић предухитрио Нову годину, приговоре опозиције, предизборну кампању, па и Вучићево тријежњење од избора крајем октобра, изазвао је многе радости и страхове. Ефекат најаве овог програма је сличан исходу неке фудбалске утакмице, ко је навијач клуба навија, ко је на другом крају трибине, тај звижди и негодује. Разлози, докази и логика, не помажу. Важи чувена прича: ех да ми је да побједимо, па макар голом из офсајда или руком – само да судија не види. Сад као најзабринутије чујемо ликове из свијета Мила Ђукановића: Радуловића из Сплендида, подмладак ДПС-а и ЕС-а, професори факултета усидрени на катедре у вријеме референдумских „свијетлих мајских зора“… Док су највеселији они који су забринути за повратак ДПС на власт. Ерго, економски разлози су свима девета рупа на свирали. Јер, рекло би се да ови забринути имају неку рачуницу, и да брину на основу тога. Али се не би рекло да се та њихова рачуница односи на пола милиона грађана Црне Горе, већ на џепове њихових монополских капута или на неке фиктивне привреде попут оне бразилске или кинеске. Опет, рекло би се да ПЕС-овци дјелују ужурбано и као да их неко гони, а не аналитично и промишљено, како налаже тема финансијског пресабирања. Можда зато што их „гони“ бивша власт која је појела сву привреду и све институције, и буквално им дишу за врат. А „гони“ их и вагон воза који креће ка ЕУ, и који нас неће превише чекати, а који тражи да у њега не уђемо као посљедњи просјаци…
Ког Андрију заобилази ЕУ, Мандића или ДПС иницијативу о његовој смјени?
На другој страни, у одсуству искрене и стручне економске расправе, овдје се назиру обриси једне друге. Психолошке и социолошке. Спајић зна да се овдје не бори само против малих плата и распале привреде, него против колективне психозе, у Црној Гори његоване вјековима. А она гласи: не треба ми ни да мислим, ни да радим на друштвеним питањима, то ће господар! Моје је да „поштено“ забијем главу у своје кљусе. Е видите, то су досадашњи господари знали, па су, попут оног Великог инквизитора, одузели народу слободу избора. И тај избор преузели на себе. А народу, оно што му припада, дијелили су као израз сопствене милостиње. Спајић дакле ратује са тим и таквим менталитетом, и не нуди људима само веће плате, него и већу слободу дјеловања и мишљења.
Под утицајем ДПС пропаганде, људи одбијају понуду да живот узму у своје руке и жонглирају црним слутњама на тему „шта ће све поћи наопако“. Међутим, ослобођени још на протестима 2020. грађани су навикли и да покушају, и да ризикују, а посебно да побјеђују… Зато мислим да је ред да Велики инквизитор пакује кофере из Црне Горе, а њу остави њеним грађанима.
