Пише: Димитрије Војнов
“Окамова оштрица” је управо закључена РТС-ова криминалистичка серија која је емитована у интересантном полу-бинџ ритму од две епизоде седмично у протекле две недеље.
Аутори серије Марко Поповић и Ива Митровић направили су једну смирену, самоуверену криминалистичку причу која у појединим аспектима изведбе комбинује познате елементе са новим слојевима и пре свега доноси освежење на плану сценарија.
У дубокој суштини, ово је криминалистичка прича о природи злочина, стереотипима и њиховом повременом потврђивању као и чињеници да ни најсложенији облици криминалитета, као што је шпијунажа, не могу дисциплиновати људе који су насилници.
Главна јунакиња је адвокатица специјализована за случајеве злостављаних жена која добија понуду да брани младог ИТ бизнисмена оптуженог да је убио своју девојку инфлуенсерку.
Фрустрирана случајем једног релативно уобичајеног сексуалног узнемиравања на радном месту од стране бахатог директора, она се уплиће у случај за који се испоставља да има и шпијунску димензију и да је сложенији него што изгледа.
Основна динамика главне јунакиње, нарочито подцртана тиме што је игра Соња Колачарић, подсећа на њен лик из серије “Државни службеник”, и поједине сцене са њеном меценом из агенције попут УС Аида која је заправо америчка обавештајка у Београду, делују веома слично.
Када се томе дода програмер као протагониста и хаковање као хичкоковски “МекГафин”, то су свакако све елементи које смо виђали до сада али са другачијим предзнаком у још неким серијама.
Ипак, када се сагледа сам поступак у серији јасно је да је ово све потпуно другачије од “Државног службеника” и рецимо “12 речи” којима је споља гледано најсличније јер просто основна тема је превасходно психолошка па тек онда у ужем смислу криминалистичка.
“Окамова оштрица” се пре свега бави мушко-женским односима и потезима којима се унутар њих узима моћ. Али исто тако показује да непрестана борба за моћ може завести чак и најбоље људе на странпутицу када у тој борби не виде шуму од дрвета.
Соња Колачарић је изнела највећи терет показујући изнова да без проблема може са буде протагонисткиња целе серије и то је овде био њен основни изазов. Иако је играла веома сличан лик у сличним ситуацијама, у овој серији се не понавља и делује свеже.
С друге стране, Павле Чемерикић у улози Луке Гудеља, придружује се Луки Ћуку из филма “Пукотина у леду” као харизматични млади ИТ предузетник на нашим екранима.
Чемерикић доноси једну мирну, готово елегичну ноту овом лику, и у том погледу га издваја у плејади компјутераша које је наша кинематографија заправо веома укорак са светом избацила у први план као негативце и протагонисте, махом на телевизији, али и на филму. До сада су се кретали у различитим регистрима – од харизматичног техно-популисте и хакера-негативца каквог је играо
Никола Ракочевић у “Државном службенику”, преко дечака са маргине који су ђаволи за тастатуром у серијама “Група” и “12 речи” и интерпретацијама младих асова какви су Филип Ђурић и нарочито Денис Мурић па све до богатих, секси и енигматичних момака из „Пукотине у леду“ и „Окамове оштрице“.
Увођење ИТ стручњака у наративе махом трилера код нас прати тренд техно-негативаца израслих из фобије друштва од фигура какве су Илон Маск, Питер Тил или Лери Елисон, и који су постали присутни као негативци већ почетком друге деценије овог века, али исто тако налази утемељење у успону те индустрије код нас.
Веома је занимљиво како на српској телевизији која се махом обраћа старијој публици, у нашем миљеу, заправо ликови техно-негативаца добијају нови предзнак, не толико из угла њихове неограничене моћи и утицаја који је присутан на Западу, колико и из извесне технофобије која је присутна код популације која гледа телевизију.
„Окамова оштрица“ у том погледу заслужује похвале јер успева да буде у погледу технике коју приказује довољно јасна нашим гледаоцима и да донесе једну модерну причу на разумљив начин публици РТС-а.
Димитрије Војнов: „Пукотина у леду“ је филм коме ће се публика враћати
Једине крупне примедбе које се могу дати прате и све серије које се дотичу правосудног система а то је да су суђења ипак приказана невероватно ефикасно ако имамо у виду колико она у стварности трају и колико је гледаоцима то добро познат проблем. Напросто наше правосуђе није драмски потентно када се дође со самог суђења и то треба избегавати, за разлику од истражних радњи које делују убедљиво.
Сценографија је веома битан део приповедачког а нарочито визуелног жаргона криминалистичког жанра. И у овој серији, она је већим делом успела осим у сцени хакерског склоништа где је холивудски клишетизирана али је то мање битно јер та ситуација доноси једно веома добро драмско решење превазилажења језичке баријере међу јунацима.
То су две најкрупније замерке које се могу дати овој серији која је мимо тога на врло солидном нивоу и апсолутно у складу са стандардима свих стримера, код нас и у Европи.
Штавише, уверен сам да ће серија у иностранству привући пажњу емитера и бити радо укључена у понуду разних кућа.
„Окамова оштрица“ свакако припада горњем дому српског телевизијског кримића и показује да имамо ауторе који из континуитета граде квалитет.
Извор: Данас
