Пише: Димитрије Војнов
Филм „Отписана“ редитељке Милене Грујић много је више од жанровског трилера намењеног глобалном тржишту.
У својој критици за Данас, Димитрије Војнов пише о остварењу које успева да споји комерцијални потенцијал и ауторски израз, претварајући причу о плаћеној убици у мелодраму о страсти, радозналости и упознавању, у којој Београд постаје један од главних јунака.
Према његовој оцени, највећи успех филма јесте управо то што превазилази почетне амбиције, не губећи притом комуникацију са публико
Отписана је филм који спаја у себи неколико ствари које веома волим на филму.
Прво, филм као робу широке потрошње која се прави са јасном идејом да мора имати имати публику.
Друго, ауторски однос према материјалу чак и када је он суштински предвиђен да буде укалупљен и пласиран као роба у најчистијем смислу.
Треће, ауторски печат који није само лични већ је на нивоу целе кинематографије.
Покушај да се у Србији сними филм који ће бити пласиран на глобално тржиште а да није реч о услузи у најчистијем смислу, или услузи из времена СФРЈ, а тога има и данас, где филм само формално има наше држављанство али заправо га нема у суштинском погледу, није ништа ново.
У томе су у протеклих скоро седамдесет година покушали да се окушају редитељи у распону од Радоша Новаковића до Слободана Шијана, у разним форматима споја локалне ауторске памети и страног новца или идеје за тржишни пласман.
Међу најуспелије наслове тог типа спадају, по мом уверењу, филмови Часлава Дамјановића Бомба у 10:10 и Реквијем, који су оба били изузетно вешто изведени, функционисали локално, пружајући гледалачко уживање подједнако и југословенском и америчком гледаоца, где је Бомба била изванредно изведена и више мејнстрим а Реквијем више ауторски с упливом шпагети вестерна.
Наравно, било је и разочарања као што су Тајна манастирске ракије Слободана Шијана или Други човек Милана Живковића, Корманов повратак на југословенски терен после сарадње са Новаковићем на Операцији Тицијан и свог филма Тајна инвазија.
У нашој генерацији овај pipeline оживео Милан Тодоровић са филмом Зона мртвих који је и режирао са Миланом Коњевићем, а потом је кренуо тренд услуга где су постепено наши редитељи почели да раде на страним серијама.
Отписана дакле није филм који је пао с неба али се умногоме разликује од свих досадашњих.
На нивоу сценарија, нема сумње да је ово филм који је замишљен као трилер намењен видео тржишту, кућним форматима и стримингу, о плаћеници посланој да уклони човека који јој је представљен као непоправљиви криминалац али се међу њима рађа страст а потом она схвата да јој он можда лажно приказан и да организација за коју ради можда не убија искључиво окореле криминалце.
У уводном делу филма који је у формалном погледу најближи нечему што су видео стандарди, не само у погледу начина како је постављена експозиција већ и по амбијентима у којима се дешава а то су већ знамо састанци групе у неким становима који имају унутрашњи дизајн магацина, или договори с клијентима у питорескним баштама кафића, ауторка Милена Грујић успева да се добро снађе и да успостави визуелни жаргон који одступа од стандарда филма за кућне формате.
То се пре свега огледа у томе како визуелно поставља протагонизам главне јунакиње коју у композицији кадра не ставља као доминантну појаву и оставља јој врло често позицију уздржаности, и присуство као секундарног лика у кадру.
Када филм пређе у следећу фазу а то је њен долазак у Београд, постаје и најзанимљивији како за нас као српске гледаоце тако и за нас као љубитеље филма – наиме тада постаје једна мелодрама о праћењу, упознавању, радозналости и страсти, са великим ослонцем на вибрантности Београда као града који умногоме постаје протагониста ове приче.
Кад кажем да Београд постаје један од протагониста под тим не мислим само на локације које су се генерално потврдиле до сада у разним продукцијама као занимљиве већ и кроз сам живот града, било да је реч о старим биоскопским дворанама у којима се приказују кинотечки филмови (овде конкретно Зазидани Кокана Ракоњца), скривеним балконима, уличним баштама кафића, рокенрол клубовима.
И у тој фази овај филм постаје не само нешто друго у односу на очекивања већ постаје и нешто више од њих. И исто тако заправо у тој фази он и постаје другачији од сличних покушаја код нас. Рекао бих да у тој фази највише подсећа на еуроамерикану којом су се бавили немачки редитељи из периода Новог немачког филма, када су пред буквални одлазак у Америку правили немачке филмове са понеким немачким елементом.
Роланд Клик и његова Бела звезда или Вим Вендерс са Америчким пријатељем ми најпре падају на памет, али нису мени лично адекватно поређење јер те конкретне филмове нарочито не волим а овај ми се више допао.
У том смислу, овај филм каналише једну историјску али до сада нереализовану тенденцију еуроамерикане у нашем филму која је била присутна у рокенрол генерацији београдске школе филмаџија али није дала конкретније резултате у реализацији.
Међутим, филм је истовремено врло модеран и свакако није мишљен као неко бављење оним како су раније генерације замишљале да оставе свој печат у еуроамерикани, али сензибилитет филма, рокенрола, новог таласа и њихове нераскидиве везе је ипак ту и дао је резултат који ето може да покаже ранијим генерацијама да су добро размишљале али нису умеле да направе.
И онда долазимо до завршног дела филма у коме имамо акциону завршницу у којој нема грешке јер ту је Калојан Воденичаров, бугарски велемајстор који је одавно надрастао оквире Б-продукција које се снимају у софијском Бојана филму, и коме можемо да захвалимо на подизању нивоа акције у нашим пројектима у протеклој деценији.
Димитрије Војнов: „Окамова оштрица“ – Горњи дом српског телевизијског кримића
Међутим, ни акција није урађена као неки каскадерски рад ком није присуствовао редитељ, већ филм све време има један препознатљив свеж однос према изведби и не личи на видео наслов снимљен у Бугарској који је врло компетентан али врло често лишен личног печата, где је очигледно да се каскадери раде оно што знају мимо размишљања о целини.
И то је вероватно највећи тријумф овог филма у погледу вештине, иако има знатно мање акције него што обећава уводни део, он то надокнађује тиме што не личи на рутински видео филм већ постаје нешто друго, и заправо поставља своја правила.
У том погледу свакако однос према глумцима, не само у домену како су снимани већ и како играју је веома битан. Главни јунаци су изграђени карактери, дочим су споредни постављени типски чиме је раздвојено важно од неважног.
У третману споредних ликова, нарочито епизода, Милена Грујић показује јасан жанровски рукопис – рецимо веома добро су диференцирани егзекутори које шаљу негативци, ниједан није само месо које се ту појавило и посао му је да добије метак или ударац или падне. А опет ни са једним нема дигресија и скретања са основне путање филма.
Отписана је филм који је умногоме превазишао оно што су му иницијалне амбиције али на том путу није постао нешто што је тржишно неупотребљиво. Нарочито, ако имамо у виду да ја појам кућних формата не користим пежоративно, већ напротив као комплимент највишег реда и као здраву форму филма који се прави да би људи имали шта да гледају.
Надам се да ће Отписана код нас бити приказан у биоскопима јер ово јесте без икакве сумње ауторски филм и као такав је најбоља потврда тезе да се редитељ може наметнути ауторством у околностима индустријске производње садржаја.
Исто тако је најбоља потврда да треба гледати све јер никада не знате шта се у којој врсти филма може наћи.
Извор: Данас
