Piše: Dimitrije Vojnov
Film „Otpisana“ rediteljke Milene Grujić mnogo je više od žanrovskog trilera namenjenog globalnom tržištu.
U svojoj kritici za Danas, Dimitrije Vojnov piše o ostvarenju koje uspeva da spoji komercijalni potencijal i autorski izraz, pretvarajući priču o plaćenoj ubici u melodramu o strasti, radoznalosti i upoznavanju, u kojoj Beograd postaje jedan od glavnih junaka.
Prema njegovoj oceni, najveći uspeh filma jeste upravo to što prevazilazi početne ambicije, ne gubeći pritom komunikaciju sa publiko
Otpisana je film koji spaja u sebi nekoliko stvari koje veoma volim na filmu.
Prvo, film kao robu široke potrošnje koja se pravi sa jasnom idejom da mora imati imati publiku.
Drugo, autorski odnos prema materijalu čak i kada je on suštinski predviđen da bude ukalupljen i plasiran kao roba u najčistijem smislu.
Treće, autorski pečat koji nije samo lični već je na nivou cele kinematografije.
Pokušaj da se u Srbiji snimi film koji će biti plasiran na globalno tržište a da nije reč o usluzi u najčistijem smislu, ili usluzi iz vremena SFRJ, a toga ima i danas, gde film samo formalno ima naše državljanstvo ali zapravo ga nema u suštinskom pogledu, nije ništa novo.
U tome su u proteklih skoro sedamdeset godina pokušali da se okušaju reditelji u rasponu od Radoša Novakovića do Slobodana Šijana, u raznim formatima spoja lokalne autorske pameti i stranog novca ili ideje za tržišni plasman.
Među najuspelije naslove tog tipa spadaju, po mom uverenju, filmovi Časlava Damjanovića Bomba u 10:10 i Rekvijem, koji su oba bili izuzetno vešto izvedeni, funkcionisali lokalno, pružajući gledalačko uživanje podjednako i jugoslovenskom i američkom gledaoca, gde je Bomba bila izvanredno izvedena i više mejnstrim a Rekvijem više autorski s uplivom špageti vesterna.
Naravno, bilo je i razočaranja kao što su Tajna manastirske rakije Slobodana Šijana ili Drugi čovek Milana Živkovića, Kormanov povratak na jugoslovenski teren posle saradnje sa Novakovićem na Operaciji Ticijan i svog filma Tajna invazija.
U našoj generaciji ovaj pipeline oživeo Milan Todorović sa filmom Zona mrtvih koji je i režirao sa Milanom Konjevićem, a potom je krenuo trend usluga gde su postepeno naši reditelji počeli da rade na stranim serijama.
Otpisana dakle nije film koji je pao s neba ali se umnogome razlikuje od svih dosadašnjih.
Na nivou scenarija, nema sumnje da je ovo film koji je zamišljen kao triler namenjen video tržištu, kućnim formatima i strimingu, o plaćenici poslanoj da ukloni čoveka koji joj je predstavljen kao nepopravljivi kriminalac ali se među njima rađa strast a potom ona shvata da joj on možda lažno prikazan i da organizacija za koju radi možda ne ubija isključivo okorele kriminalce.
U uvodnom delu filma koji je u formalnom pogledu najbliži nečemu što su video standardi, ne samo u pogledu načina kako je postavljena ekspozicija već i po ambijentima u kojima se dešava a to su već znamo sastanci grupe u nekim stanovima koji imaju unutrašnji dizajn magacina, ili dogovori s klijentima u pitoresknim baštama kafića, autorka Milena Grujić uspeva da se dobro snađe i da uspostavi vizuelni žargon koji odstupa od standarda filma za kućne formate.
To se pre svega ogleda u tome kako vizuelno postavlja protagonizam glavne junakinje koju u kompoziciji kadra ne stavlja kao dominantnu pojavu i ostavlja joj vrlo često poziciju uzdržanosti, i prisustvo kao sekundarnog lika u kadru.
Kada film pređe u sledeću fazu a to je njen dolazak u Beograd, postaje i najzanimljiviji kako za nas kao srpske gledaoce tako i za nas kao ljubitelje filma – naime tada postaje jedna melodrama o praćenju, upoznavanju, radoznalosti i strasti, sa velikim osloncem na vibrantnosti Beograda kao grada koji umnogome postaje protagonista ove priče.
Kad kažem da Beograd postaje jedan od protagonista pod tim ne mislim samo na lokacije koje su se generalno potvrdile do sada u raznim produkcijama kao zanimljive već i kroz sam život grada, bilo da je reč o starim bioskopskim dvoranama u kojima se prikazuju kinotečki filmovi (ovde konkretno Zazidani Kokana Rakonjca), skrivenim balkonima, uličnim baštama kafića, rokenrol klubovima.
I u toj fazi ovaj film postaje ne samo nešto drugo u odnosu na očekivanja već postaje i nešto više od njih. I isto tako zapravo u toj fazi on i postaje drugačiji od sličnih pokušaja kod nas. Rekao bih da u toj fazi najviše podseća na euroamerikanu kojom su se bavili nemački reditelji iz perioda Novog nemačkog filma, kada su pred bukvalni odlazak u Ameriku pravili nemačke filmove sa ponekim nemačkim elementom.
Roland Klik i njegova Bela zvezda ili Vim Venders sa Američkim prijateljem mi najpre padaju na pamet, ali nisu meni lično adekvatno poređenje jer te konkretne filmove naročito ne volim a ovaj mi se više dopao.
U tom smislu, ovaj film kanališe jednu istorijsku ali do sada nerealizovanu tendenciju euroamerikane u našem filmu koja je bila prisutna u rokenrol generaciji beogradske škole filmadžija ali nije dala konkretnije rezultate u realizaciji.
Međutim, film je istovremeno vrlo moderan i svakako nije mišljen kao neko bavljenje onim kako su ranije generacije zamišljale da ostave svoj pečat u euroamerikani, ali senzibilitet filma, rokenrola, novog talasa i njihove neraskidive veze je ipak tu i dao je rezultat koji eto može da pokaže ranijim generacijama da su dobro razmišljale ali nisu umele da naprave.
I onda dolazimo do završnog dela filma u kome imamo akcionu završnicu u kojoj nema greške jer tu je Kalojan Vodeničarov, bugarski velemajstor koji je odavno nadrastao okvire B-produkcija koje se snimaju u sofijskom Bojana filmu, i kome možemo da zahvalimo na podizanju nivoa akcije u našim projektima u protekloj deceniji.
Dimitrije Vojnov: „Okamova oštrica“ – Gornji dom srpskog televizijskog krimića
Međutim, ni akcija nije urađena kao neki kaskaderski rad kom nije prisustvovao reditelj, već film sve vreme ima jedan prepoznatljiv svež odnos prema izvedbi i ne liči na video naslov snimljen u Bugarskoj koji je vrlo kompetentan ali vrlo često lišen ličnog pečata, gde je očigledno da se kaskaderi rade ono što znaju mimo razmišljanja o celini.
I to je verovatno najveći trijumf ovog filma u pogledu veštine, iako ima znatno manje akcije nego što obećava uvodni deo, on to nadoknađuje time što ne liči na rutinski video film već postaje nešto drugo, i zapravo postavlja svoja pravila.
U tom pogledu svakako odnos prema glumcima, ne samo u domenu kako su snimani već i kako igraju je veoma bitan. Glavni junaci su izgrađeni karakteri, dočim su sporedni postavljeni tipski čime je razdvojeno važno od nevažnog.
U tretmanu sporednih likova, naročito epizoda, Milena Grujić pokazuje jasan žanrovski rukopis – recimo veoma dobro su diferencirani egzekutori koje šalju negativci, nijedan nije samo meso koje se tu pojavilo i posao mu je da dobije metak ili udarac ili padne. A opet ni sa jednim nema digresija i skretanja sa osnovne putanje filma.
Otpisana je film koji je umnogome prevazišao ono što su mu inicijalne ambicije ali na tom putu nije postao nešto što je tržišno neupotrebljivo. Naročito, ako imamo u vidu da ja pojam kućnih formata ne koristim pežorativno, već naprotiv kao kompliment najvišeg reda i kao zdravu formu filma koji se pravi da bi ljudi imali šta da gledaju.
Nadam se da će Otpisana kod nas biti prikazan u bioskopima jer ovo jeste bez ikakve sumnje autorski film i kao takav je najbolja potvrda teze da se reditelj može nametnuti autorstvom u okolnostima industrijske proizvodnje sadržaja.
Isto tako je najbolja potvrda da treba gledati sve jer nikada ne znate šta se u kojoj vrsti filma može naći.
Izvor: Danas
