Пише: Урош Митровић
Може ли човек да ужива у нечему што још није објављено? За љубитеље Џој Дивижна одговор је потврдан. Најава монументалног бокс-сета Етернал (Ливе) није само вест из музичке индустрије, већ повратак једном од најутицајнијих бендова модерне епохе
Може ли се уживати у стварима које још нису угледале светло дана? То питање ми се наметнуло пре неки дан када је издавачка кућа Ворнер мјузик лансирала вест да за јесен припрема капитални бокс-сет Етернал (Ливе) легендарног британског састава Џој Дивижн. Овај назив може подједнако да значи и “вечно”, и “вечност”, и “вечни”, што га у музичком контексту чини готово непреводивим. Но, то је овде мање битно.
Суштина је у томе да уживање постоји и као специфична врста задовољства, које је присутно већ у самом ишчекивању; у свести да се негде у мраку издавачких архива склапа нешто велико, што ће ускоро постати део нашег личног аудио-кода. За нас који деценијама резонујемо с тим специфичним мраком изниклим из индустријског сивила Манчестера, такве најаве нису само прорачунати маркетиншки конструкт – оне су и позив на музичко ходочашће.
Мало је бендова који су са тако сажетом дискографијом оставили тако дубок, монументалан траг у модерној култури као Џој Дивижн. Вечни бенд. Њихов егзистенцијални крик, монохроматски звук и репетитивни ритам дефинисали су једну еру. А сада, деценијама након што је утихнуо глас певача Ијана Кертиса, публика коначно добија прилику да њихову разарајућу концертну енергију доживи на потпуно нов начин.
Ова најављена колекција, која је настајала годинама кроз педантан, готово археолошки рад, доноси досад невиђен пресек извођачке каријере бенда. Кроз четрнаест дискова уткано је шеснаест концертних наступа, а материјал је стрпљиво сакупљан са најразличитијих страна – од сирових снимака које су верни обожаваоци бележили из публике, преко записа са миксета, па све до малобројних радијских преноса. Како би ови звучни записи добили сјај какав заслужују, материјал је подвргнут детаљној звучној рестаурацији у митском студију Еби роуд.
И док чекамо тај 25. септембар, када ће се Етернал (Ливе) појавити у продаји, мисли неминовно скрећу ка кључним тачкама које ће овај бокс-сет поново осветлити. Међу њима посебно место заузима наступ у холандском клубу “Effenaar” у Ајндховену, одржан 18. јануара 1980. године. Те вечери, Џој Дивижн је стајао на самом врхунцу своје креативне и извођачке зрелости. Део наступа забележен је на Супер-8 филму, а фрагменти четири песме са тог снимка – Дигитал, Колони, New Dawn Fades и Autosuggestion – касније су постале кичма култног ВХС издања Here Are the Young Men из 1982. године. За нас, тадашње клинце, била је то видео-касета која се бесомучно делила, преснимавала и гледала у круг, из вечери у вече.
Иако технички рудиментаран, са мрачном сликом, дубоким сенкама и минималистичком, готово клаустрофобичном режијом, тај видео-материјал је успео да уоквири хипнотишућу енергију бенда. Управо та сирова, несавршена естетика данас важи за један од најважнијих визуелних печата постпанк ере. Она приказује манчестерску четворку у пуној снази, непосредно пре него што ће ући у студио и снимити крунски албум Closer.
Поред до сада необјављених аудио и видео-снимака, бокс-сет је естетски уобличен кроз објектив двојице фотографа који су практично створили визуелни идентитет постпанк ере – Антона Корбејна и Кевина Каминса. Њихове фотографије не сведоче само о једном саставу већ о читавој атмосфери те епохе која је била подједнако мрачна, креативна и потресна.
Дејвид Боуви – Успон и пад Зигија Стардаста и паукова са Марса
Космичка правда често касни, али на крају увек стигне на своје место. Излазак овог издања идеално ће се поклопити са уласком Џој Дивижн и потоњег бенда Њу Ордер у Рокенрол кућу славних крајем ове године – признањем које само формално подвлачи оно што историја модерне музике већ одавно зна.
Емотивно језгро ове колекције неизбежно гравитира ка њеном самом крају где се налази запис са концерта одржаног 2. маја 1980. Реч је о последњем наступу бенда који је забележен на траци, одсвираном свега две недеље пре преране и трагичне смрти Ијана Кертиса. Етернал (Ливе) тако не долази само као музички документ, већ као дубоко емотивно сведочанство о талентованим људима који су само протутњали кроз време, али чији ехо у вечности одбија да утихне.
Извор: Време
