Пише: Димитрије Милић
У претходних неколико деценија, иако су се мењале глобалне економске околности и бројне кризе погађале светску привреду, постојала је једна константа. Та константа је генерална стабилност заливских економија и године сталног економског раста и пратећег успона њихове политичке моћи у региону. Економије богате фосилним горивима попут Саудијске Арабије, Катара, Кувајта, Уједињених Арапских Емирата и других држава Залива показале су се отпорним и на Светску економску кризу, глобалну пандемију и различита ратна збивања, чак и у њиховом комшилуку. Иако су готово све ове успешне државе своје основно богатство изградиле кроз извоз енергената, у последњим годинама многе од њих уложиле су огромне ресурсе у диверсификацију својих економија на туризам, услуге, технолошки сектор, авионски саобраћај, сектор финансија, па чак и у одређеним државама и на индустрију. Ове тенденције биле су изразито присутне у претходним годинама са великим пројектима држава попут Катара, Саудијске Арабије или Уједињених Арапских Емирата. Међутим, рат у Ирану показао је по први пут опасност по економски модел развоја и раста целог региона и са својим непредвидивим трајањем поставља питање и о њиховој будућности.
Уколико се погледа глобална ранг листа богатства држава по глави становника, државе овог региона спадају у сам врх табеле. Већина њих има и моћне националне суверене фондове који инвестирају вишкове капитала стеченог из продаје фосилних горива у различите перспективне секторе широм света. Осим тога, заливске државе поседују махом и велике девизне резерве, солидне могућности за задуживање на међународним тржиштима капитала и у доста случајева низак степен јавног дуга. То указује да скоро све иоле моћне државе овог региона могу да одговоре на тренутне претње и кризе, да ублаже ефекте негативних економских кретања и да трпе губитке када њихове привреде не функционишу.
Међутим, садашња криза подразумева негативне ефекте по више важних сектора главних заливских економија истовремено и по овом критеријуму је рат у Ирану са својим последицама јесте новост. За разлику од претходних криза које су биле или глобалне (попут споменуте финансијске кризе или пандемије) или локализоване (ратови у Ираку или Сирији), овај конфликт директно се одвија у географској и инфраструктурној сржи њихових економија. Кључни канал преноса шока јесте затварање или озбиљно ограничење поморског саобраћаја кроз Ормуски мореуз од стране Ирана, који функционише као артерија кроз коју пролази око петине глобалне трговине нафтом и гасом, али и велики део увоза хране и робе за саме заливске државе.
Иран нанео већу штету америчким базама на Блиском истоку него што је то раније јавно представљено
Једна од највише погођених држава региона је Катар, коју по проценама Голдман Сакса очекује економски пад од чак око 13% у сценарију завршетка ратних дејстава и одблокирања Ормуза до краја априла. Уколико се ратна дејства и блокада мореуза наставе, то подразумева додатни пад економске активности. Овој држави, која је специфична по својој екстремној зависности од извоза ЛНГ-а (течног гаса), рат представља готово егзистенцијални шок у кратком року. Катарски економски модел заснива се на континуираном извозу гаса, при чему практично целокупна инфраструктура зависи од слободне пловидбе кроз Ормуски мореуз. Чак око 93% катарског ЛНГ извоза пролази кроз ову руту, без реалне алтернативе. Затварање или чак делимична блокада довели су до фактичког прекида извоза у појединим фазама конфликта, што има директан утицај на буџетске приходе и ликвидност државе.
Истовремено, парадоксално, глобалне цене гаса расту, што дугорочно повећава вредност катарских резерви и потенцијалне приходе. Међутим, тај позитиван ефекат остаје секундаран уколико физички извоз није могућ. Пројекције указују да би продужени конфликт могао трајно да наруши репутацију Катара као поузданог снабдевача, што би дугорочно могло да подстакне диверсификацију енергетских токова у Европи и нарочито Азији, чиме би Катар изгубио део стратешке предности. Чак и уколико ова држава буде успешна у санирању својих нападнутих ЛНГ терминала и извозне инфраструктуре која је била предмет напада од стране Ирана, извесно је да ће влада у Дохи имати озбиљан задатак да превазиђе нанесену штету.
Саудијска Арабија са друге стране као територијално и популационо највећа улази у овај конфликт са нешто другачијом структуром ризика и опасности. Као највећа економија региона и кључни произвођач нафте, она има одређене механизме амортизације, пре свега кроз алтернативне извозне руте попут East-West нафтовода ка Црвеном мору, а који је такође био нападнут од стране иранских пројектила. Овај капацитет омогућава да део извоза заобиђе Ормуски мореуз, што Саудијској Арабији даје релативну предност у односу на друге заливске државе. Међутим, тај капацитет није довољан да у потпуности надомести губитак поморског саобраћаја, па долази до пада укупног извоза и производње. Истовремено, раст цена нафте значајно повећава приход по барелу, што краткорочно чак може да доведе до фискалног суфицита краткорочно. Кључни проблем за Саудијску Арабију није примарно енергетика, већ секундарни ефекти на стратегију диверсификације, посебно кроз амбициозне пројекте престолонаследника Бин Салмана попут Vision 2030. Туризам, страни инвеститори и велики инфраструктурни пројекти директно зависе од перцепције стабилности региона. Продужени рат повећава премију ризика, одлаже инвестиције и успорава трансформацију економије ка постнафтном моделу, а нарочито уколико национални суверени фонд ПИФ буде под већим финансијским притиском због тренутне кризе, а који је најјачи алат који ова моћна блискоисточна држава има на располагању.
Уједињени Арапски Емирати у региону представљају можда и најкомплекснији случај јер су највише диверсификована економија међу анализираним државама. Њихова снага лежи у секторима као што су логистика, финансије, туризам и авионски саобраћај, али управо ти сектори су и међу најосетљивијима на геополитичку нестабилност. Рат у Ирану довео је до затварања или ограничавања ваздушног простора, повећања трошкова осигурања и смањења броја путника, што директно погађа компаније попут Емирејтса и Етихада. Истовремено, логистички центри попут Дубаија трпе због поремећаја у глобалним ланцима снабдевања. Иако УАЕ поседује нафтовод који омогућава извоз изван Ормуског мореуза, његов капацитет је као и у саудијском случају ограничен и изложен безбедносним ризицима. Са друге стране, као и у случају других извозника фосилних горива, раст цена енергената на светским тржиштима доноси одређене фискалне бенефите, али укупни ефекат је негативан због ширине сектора који су погођени. УАЕ се суочава са класичним проблемом високо глобализованих економија, а то је што је економија диверсификованија и отворенија, то је осетљивија на глобалне шокове.
Кувајт је у овој кризи вероватно, уз споменути Катар, најрањивији међу посматраним државама, и то из два разлога. Прво, његова економија је и даље изразито зависна од нафте, уз знатно мањи степен диверсификације у односу на УАЕ, Катар или Саудијску Арабију. Друго, готово сав његов извоз зависи од Ормуског мореуза, без озбиљних алтернативних рута. Ефективно затварање тог правца значи директан прекид прихода државе, уз истовремени раст трошкова увоза хране и робе, што додатно погоршава фискалну позицију и чак свакодневни живот обичних становника ове државе. У условима рата, долази и до раста трошкова осигурања, транспорта и логистике, што повећава инфлаторне притиске. Кувајт поседује значајне девизне резерве и суверени фонд као и остале споменуте државе, што му омогућава да краткорочно амортизује шок, али дугорочно одсуство реформи и диверсификације чини га посебно изложеним продуженом конфликту.
Оно што додатно компликује економску слику заливских држава у условима рата јесте њихова изразита демографска и тржишна специфичност. Њихова јединственост је и огромна зависност од радника на привременом раду, који у појединим државама чине не само већину радне снаге, већ и већину укупног становништва. У случају Катара и Уједињених Арапских Емирата, страни радници чине око 88% популације, док у Кувајту чине око 60%, а у Саудијској Арабији око 40–45%. Ова структура значи да читав економски модел функционише као високо флексибилан, али и крхки систем, у којем се кључни сектори, од грађевине и енергетике до услуга и логистике, ослањају готово искључиво на страну радну снагу. У нормалним околностима, то представља компаративну предност јер омогућава брзо прилагођавање тржишту рада и релативно ниске трошкове производње.
Ипак, у условима рата и повећане несигурности, иста та карактеристика постаје извор системског ризика. Мигрантски радници су по дефиницији мобилни и први реагују на погоршање безбедносних и економских услова, што може да доведе до наглог одлива радне снаге, као што је већ виђено током пандемије. Истовремено, преко 80% запослених у приватном сектору у овим државама чине странци, а у секторима попут грађевине тај проценат прелази и 90%, што значи да би чак и делимичан одлазак радника могао да паралише кључне пројекте и ланце снабдевања. Поред тога, овај модел генерише константан одлив капитала кроз дознаке које радници шаљу у своје матичне земље, што у кризним условима додатно смањује домаћу потрошњу и мултипликативне ефекте у економији. У контексту рата у Ирану, то значи да заливске економије не трпе само спољне шокове кроз трговину и енергенте, већ и унутрашње шокове кроз дестабилизацију сопственог тржишта рада, што значајно повећава њихову укупну рањивост.
Често занемарен ризик у овом конфликту јесте и могућност директних или индиректних напада на погоне за десалинизацију воде, што би имало потенцијално разорне хуманитарне последице по читав регион. Заливске државе су специфичне и по томе што функционишу као својеврсна „друштва десалинизације“, где је вода практично индустријски производ, а не природни ресурс, па је тиме и њихова егзистенција директно везана за континуиран рад ових постројења. Иран је у више наврата експлицитно запретио да би у случају даље ескалације могао да гађа овакву инфраструктуру, што је додатно подигло ниво забринутости јер би такви удари били усмерени на објекте од кључног значаја за цивилно становништво.
У државама попут Катара, где готово 99% пијаће воде долази из десалинизације, чак и краткотрајни прекид рада погона могао би да доведе до тренутне несташице воде и колапса основних функција друштва. Кувајт је такође екстремно зависан, са око 90% водоснабдевања из ових извора, док Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати добијају доминантан део воде из истог система, што значи да би ефекти били регионални, а не локални. Додатни проблем представља чињеница да ове државе имају врло ограничене залихе воде, често тек неколико дана или недеља, што у пракси значи да би координисани или продужени напади могли брзо да прерасту из инфраструктурног проблема у пуну хуманитарну кризу, са последицама по здравство, снабдевање храном и општу стабилност друштва . У том смислу, за разлику од енергетских постројења где постоји одређена флексибилност и алтернативни извори, вода представља апсолутни „single point of failure“ за ове економије, па би управо Катар, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати били међу најтеже погођенима, док би Саудијска Арабија, иако такође високо зависна, имала нешто већу географску и инфраструктурну отпорност.
Ипак, упркос свим наведеним рањивостима, заливске државе нису ни приближно пасивни актери нити економски или безбедносно немоћне структуре које би лако колабирале под притиском оваквог конфликта. Напротив, као што је споменуто њихова финансијска снага остаје кључни амортизер, јер огромни суверени фондови, девизне резерве и релативно низак јавни дуг омогућавају им да дугорочно финансирају буџетске дефиците, стабилизују тржишта и одржавају кључне секторе чак и у условима прекида извоза или смањене економске активности. Паралелно с тим, ове државе су током претходних деценија инвестирале огромна средства у модернизацију својих оружаних снага, па се посебно Саудијска Арабија налази међу највећим војним потрошачима на свету са буџетом од око 70+ милијарди долара годишње, док Уједињени Арапски Емирати и Катар бележе изузетно високу потрошњу по глави становника и континуирану модернизацију војске .
Иако Иран располаже већим бројем припадника војске, заливске државе имају технолошки напредније системе, модерну авијацију и софистицирану противракетну одбрану, што значајно мења однос снага у потенцијалном сукобу. До сада су ове државе углавном бирале дефанзивну позицију и избегавале директну конфронтацију, али у сценарију даље ескалације, посебно уколико би били угрожени кључни инфраструктурни или цивилни капацитети, постоји реална могућност преласка ка активнијој војној улози, нарочито код Саудијске Арабије и УАЕ које већ имају одређено искуство у регионалним конфликтима. Другим речима, иако су економски модели заливских држава озбиљно тестирани овим ратом, њихова комбинација финансијске отпорности и војне моћи значи да оне остају актери са значајним капацитетом да издрже, па чак и да утичу на ток кризе уколико процене да су њихови витални интереси директно угрожени. Делује да њихови кључни интереси још увек нису угрожени и да их вероватно државна руководства гледају као привремена, а још увек не трајна.
Укупно гледано, рат у Ирану делује као снажан подсетник да у савременом свету не постоји потпуна економска или безбедносна изолација, чак ни за најбогатије и најстабилније државе, а нарочито не за оне које су географски и инфраструктурно директно изложене конфликтима попут заливских економија. Истовремено, овај сукоб потврђује и да су ове државе у претходним годинама у великој мери водиле рационалну и дугорочно одговорну економску политику. Кроз диверсификацију привреда, изградњу огромних суверених фондова који данас укупно располажу са око 5000 милијарди долара и акумулацију значајних девизних резерви које им омогућавају активну интервенцију у кризним условима.
Управо комбинација тих финансијских „јастука“, институционалних капацитета и већ развијених механизама управљања кризама значи да ове државе, упркос тренутним шоковима, нису доведене на ивицу колапса, већ пре улазе у фазу тестирања својих модела. Истовремено, оне располажу и додатним политичким и безбедносним алатима које до сада нису у потпуности активирале, што оставља простор за различите сценарије даљег развоја ситуације. Због тога рат у Ирану не представља судбоносну претњу, али јесте својеврсни стрес-тест који ће показати колико су трансформације започете у претходној деценији заиста одрживе и да ли ове економије могу из фазе отпорности да пређу у фазу адаптивне снаге у условима продужене глобалне нестабилности.
Извор: НИН
