Пише: Милован Урван
Понекад се љубав према домовини најљепше види у мјери, а не у количини. Тако, међутим, не мисли, шеф Пријестонице, Никола Ђурашковић, који је подијелио неколико кадрова нечега за шта је тешко рећи да ли је патриотска хиперпродукција или хипертрофија. Елем, једна цетињска улица окићена безбројним заставама, у сусрет 21. мају, свакако свједочи о снажном осјећају припадности, али исто тако отвара и озбиљно питање укуса.
Јер, као и у свему што је вриједно, и патриотизам тражи извјесну уздржаност — простор да симбол дише, да се види, а не да се умножава до непрепознатљивости и збуњености. Застава није украс у низу, већ знак који носи тежину историје и смисао заједништва. Када их има превише, оне почињу да личе једна на другу као декор, а не као порука.
Тада се, хтио не хтио, у све то увуче дух кича и малограђанштине — не зато што је намјера лоша, већ зато што мјера измакне. Можда је управо у једној, добро постављеној застави, више достојанства него у стотину које се међусобно поништавају. А достојанство је, на крају, оно што сваком празнику и сваком симболу даје трајност.
