Kako se jutro 7. oktobra povlači u daljinu, čini se da njegovi užasi samo rastu. Iznova i iznova, mi Izraelci govorimo sebi šta je to postalo deo formativne priče o našem identitetu i našoj sudbini. Kako su teroristi Hamasa nekoliko sati upadali u domove Izraelaca, ubili oko 1.200 ljudi, silovali i kidnapovali, pljačkali i spaljivali. Tokom tih košmarnih sati, pre nego što su se Izraelske odbrambene snage izvukle iz šoka, Izraelci su imali oštar i konkretan uvid u ono što bi se moglo dogoditi ako njihova zemlja ne samo pretrpi kažnjavajući udarac već i prestane da postoji. Da Izraela više nema.
Razgovarao sam sa Jevrejima koji žive van Izraela i koji su rekli da je njihovo fizičko i duhovno postojanje bilo ranjivo tokom tih sati. Ali više od toga: nešto od njihove životne snage je oduzeto, zauvek. Neki su čak bili iznenađeni veličinom do koje im je Izrael trebao da postoji i kao ideja i kao konkretna činjenica.
Kako je vojska počela da uzvraća udarac, civilno društvo se već masovno angažovalo u spasilačkim i logističkim operacijama, sa mnogo hiljada građana koji su se dobrovoljno javili da urade ono što je vlada trebalo da radi da nije bila u stanju besprekorne paralize. U vreme objavljivanja, prema podacima Ministarstva zdravlja Gaze koje vodi Hamas, više od 30.000 Palestinaca je ubijeno u pojasu Gaze od 7. oktobra. Među njima je mnogo dece, žena i civila, od kojih mnogi nisu bili Hamas članovi i nisu igrali nikakvu ulogu u ciklusu rata. „Neumešani“, kako ih Izrael naziva u konfliktima, jeziku kojim se nacije u ratu obmanjuju kako se ne bi suočile sa posledicama svojih dela. Poznati izučavalac kabale Geršom Šolem skovao je izreku: „Sva krv teče u ranu“. Skoro pet meseci nakon masakra, Izrael se tako oseća. Strah, šok, bes, tuga i poniženje i osvetoljubivost, mentalne energije čitavog jednog naroda — sve to nije prestalo da teče u tu ranu, u ponor u koji još padamo. Ne možemo ostaviti po strani naše misli o mladim devojkama i ženama, a takođe i muškarcima, čini se, koje su silovali napadači iz Gaze, ubice koje su snimale sopstvene zločine i prenosile ih uživo porodicama žrtava; od ubijenih beba; od porodica živih spaljenih.
I taoci. Oni Izraelci koji su 146 dana držani u tunelima, neki verovatno u kavezima. To su deca i starci, žene i muškarci, od kojih su neki bolesni i možda umiru od nedovoljne količine kiseonika i lekova, i od beznađa. Ili možda umiru zato što obična ljudska bića koja su izložena apsolutnom, demonskom zlu često gube urođenu volju za životom — volju za životom u svetu u kome su takvo zlo i surovost mogući. U kojoj žive ljudi poput Hamasovih terorista.
Ogromnost događaja od 7. oktobra ponekad briše naše sećanje na ono što je bilo ranije. A ipak su se u izraelskom društvu pojavile alarmantne pukotine oko devet meseci pre masakra. Vlada, sa Benjaminom Netanjahuom na čelu, pokušavala je da probije niz zakonodavnih koraka osmišljenih da ozbiljno oslabi autoritet Vrhovnog suda, nanoseći na taj način smrtonosni udarac demokratskom karakteru Izraela. Stotine hiljada građana izlazilo je na ulice svake nedelje, pre svih tih meseci, protestujući protiv vladinog plana. Izraelska desnica je podržala vladu. Čitava nacija se sve više polarizovala. Ono što je nekada bio legitimni ideološki argument između desnice i levice evoluirao je u spektakl duboke mržnje između različitih plemena. Javni diskurs je postao nasilan i toksičan. Čulo se o podeli zemlje na dva odvojena naroda. Izraelska javnost je osećala da se temelji njenog nacionalnog doma tresu i da su podložni krahu. Za one od vas koji žive u zemljama u kojima se koncept doma podrazumeva, trebalo bi da objasnim da za mene, kroz moje izraelsko sočivo, reč „dom” znači osećaj sigurnosti, odbrane i pripadnosti koji obuzima nečiji um. Toplina. Dom je mesto gde mogu postojati sa lakoćom. I to je mesto čije granice svi priznaju — posebno moji susedi. Ali sve ovo, za mene, još uvek je obuzeto čežnjom za nečim što nikada nije u potpunosti ostvareno. Trenutno se bojim da je Izrael više tvrđava nego dom. Ne nudi ni sigurnost ni lakoću, a moji susedi gaje mnoge sumnje i zahteve u pogledu njegovih prostorija i zidova, a u nekim slučajevima i samog njegovog postojanja. Te strašne crne subote pokazalo se da Izrael ne samo da je još daleko od doma u punom smislu te reči, već i ne zna da bude prava tvrđava.
Ipak, Izraelci su opravdano ponosni na brz i efikasan način na koji se okupljaju kako bi pružili međusobnu podršku kada je zemlji ugrožena, bilo da je to pandemija poput Kovida-19 ili rat. Širom sveta, rezervni vojnici su ulazili u avione da se pridruže svojim drugovima. Još jedna sramna pojava je isplivala na površinu kao rezultat rata: Izrael je jedina zemlja na svetu na čije se eliminisanje najotvorenije poziva. U demonstracijama u kojima su prisustvovale stotine hiljada, u kampusima najuglednijih univerziteta, na društvenim mrežama i u džamijama širom sveta, pravo Izraela na postojanje često se sa entuzijazmom osporava.
Razumna politička kritika koja uzima u obzir složenost situacije može ustupiti mesto — kada je Izrael u pitanju — retorici mržnje koja se može ohladiti (ako uopšte može) samo uništenjem države Izrael. Na primer, kada je Sadam Husein ubio hiljade Kurda hemijskim oružjem, nije bilo poziva da se Irak uništi, da se on zbriše sa lica zemlje. Samo kada je Izrael u pitanju, prihvatljivo je javno zahtevati eliminaciju države.
Demonstranti, uticajni glasovi i javni lideri treba da se zapitaju šta je to u Izraelu što izaziva ovu odbojnost.
Zašto je Izrael, od stodevedesetpet zemalja planete, jedini u uslovljenosti, kao da njegovo postojanje zavisi od dobre volje drugih nacija sveta? Mučno je pomisliti da je ta ubilačka mržnja usmerena isključivo na narod koji je pre manje od jednog veka, zapravo, skoro iskorenjen. Takođe postoji nešto gadljivo u vezi sa mukotrpnom i ciničnom povezanošću između jevrejske egzistencijalne anksioznosti i želje Irana, Hezbolaha, Hamasa i drugih da Izrael prestane da postoji. Štaviše, nepodnošljivo je da pojedine strane pokušavaju da uteraju izraelsko-palestinski sukob u kolonijalističke okvire kada svojevoljno i tvrdoglavo zaboravljaju da Jevreji nemaju drugu državu, za razliku od evropskih kolonijalista sa kojima ih lažno porede, i zamagljuju činjenicu da Jevreji nisu stigli u zemlju Izraela osvajajući, već tražeći sigurnost; da je njihova moćna srodnost sa ovom zemljom stara skoro 4.000 godina; da su tu nastali kao nacija, vera, kultura i jezik.
Može se zamisliti zlonamerno veselje sa kojim ovi ljudi gaze na najkrhkiju tačku jevrejske nacije, na njen osećaj da je autsajder, na njenu egzistencijalnu usamljenost – to mesto sa kojeg nema utočišta. To je mesto koje ga često osuđuje na takve sudbonosne i destruktivne greške, destruktivne i za neprijatelje i za sebe.
Ko ćemo biti – Izraelci i Palestinci – kada se ovaj dugi, okrutni rat završi? Ne samo da će sećanje na zločine jedni drugima stajati dugi niz godina, već će, kao što nam je svima jasno, čim Hamas dobije šansu, brzo sprovesti cilj jasno naveden u svojoj originalnoj povelji: naime, verska dužnost uništenja Izraela. Kako onda možemo potpisati mirovni sporazum sa takvim neprijateljem? A kakav izbor imamo? Palestinci će se sami obračunati. Ja kao Izraelac pitam kakvi ćemo mi ljudi biti kada se rat završi. Gde ćemo usmeriti svoju krivicu — ako smo dovoljno hrabri da je osetimo — za ono što smo naneli nevinim Palestincima? Za hiljade dece koju smo ubili. Za porodice koje smo uništili. I kako ćemo naučiti, da više nikada ne budemo iznenađeni, da živimo punim životom na ivici noža? Ali koliko njih želi da živi svoj život i odgaja svoju decu na ivici ovog noža? I koju cenu ćemo platiti što živimo u stalnoj budnosti i sumnji, u večnom strahu? Ko će od nas odlučiti da ne želi — ili ne može — da živi životom večnog vojnika, Spartanca? Ko će ostati ovde u Izraelu i da li će oni koji ostanu biti najekstremniji, najfanatičniji religiozni, nacionalistički, rasisti? Da li smo osuđeni da gledamo, paralizovani, kako se smeli, kreativni, jedinstveni Izraelci postepeno upijaju u tragičnu ranu judaizma?
Ova pitanja će verovatno pratiti Izrael godinama. Postoji, međutim, mogućnost da će radikalno drugačija stvarnost ustati da se bori sa njima. Možda će priznanje da ovaj rat ne može biti dobijen i, štaviše, da okupaciju ne možemo održavati beskonačno, naterati obe strane da prihvate rešenje o dve države, koje će, uprkos svojim nedostacima i rizicima (prvo i najvažnije, da Hamas preuzme Palestina na demokratskim izborima), da li je i dalje jedino izvodljivo?
Ovo je takođe vreme da one države koje mogu da utiču na dve strane iskoriste taj uticaj. Nije vreme za sitnu politiku i ciničnu diplomatiju. Ovo je redak trenutak kada udarni talas poput onog koji smo doživeli 7. oktobra ima moć da preoblikuje stvarnost. Zar zemlje sa udelom u sukobu ne vide da Izraelci i Palestinci više nisu sposobni da se spasu? Naredni meseci odrediće sudbinu dva naroda. Saznaćemo da li je sukob koji traje više od jednog veka zreo za razumno, moralno, ljudsko rešenje. Kako je tragično što će se to dogoditi – ako se zaista dogodi – ne iz nade i entuzijazma.
*Autor je jedan od najplodnijih i najnagrađivanijih izraelskih književnika.
Prevod za Žurnal: A.Ž.
Izvor: Njujork Tajms
