Piše: Gžegož Kvjatkovski
Ličnosti poput Hitlera ne uspevaju zato što su izuzetne, već zato što aktiviraju predispozicije koje unutar demokratskih društava već postoje. Tramp je u tom smislu proizvod kolektivne preferencije za jeftini spektakl i želje za pripadanjem koja često dobija primat nad kritičkim mišljenjem.
Nemački pisac Tomas Man 1939. je objavio esej Brat Hitler, u kome odbacuje utešni mit o Adolfu Hitleru kao nadljudskom čudovištu. Umesto toga, Man Hitlera prikazuje kao mediokriteta, lenjog i neostvarenog čoveka koji destruktivnu snagu crpe upravo iz svoje običnosti. Nesposoban da se nečemu kontinuirano posveti i pritisnut zahtevima svakodnevnog života, Hitler je svejedno posedovao jednu izuzetnu veštinu: sposobnost da fascinira i mobiliše masu.
Kako je onda neko tako neizuzetan mogao da pridobije društvo tako obrazovano i sofisticirano poput nemačkog? Manov odgovor bio je da demokratska politika nikada nije isključivo racionalna. Ispod demokratskih institucija počiva jedan primitivniji sloj, onaj koji nagrađuje one koji su u stanju da privuku pažnju birača i usmeravaju njihove emocije, često na račun kompleksnosti i suštine.
Kako je neko tako neizuzetan poput Hitlera mogao da pridobije društvo tako obrazovano i sofisticirano poput nemačkog? Manov odgovor bio je da demokratska politika nikada nije isključivo racionalna.
Dok predsednik Donald Tramp nastavlja da demonstrira svoju dominaciju nad političkim diskursom u Sjedinjenim Državama i velikim delom sveta, Manov esej – zajedno sa Čarobnim bregom, njegovim remek-delom iz međuratnog perioda – nudi vredne pouke. Manov centralni uvid je da ličnosti poput Hitlera ne uspevaju zato što su izuzetne, već zato što aktiviraju predispozicije koje unutar demokratskih društava već postoje. Tramp je u tom smislu proizvod kolektivne preferencije za jeftini spektakl i želje za pripadanjem koja često dobija primat nad kritičkim mišljenjem.
Neki od mehanizama koje je Man identifikovao kao zaslužne za Hitlerov uspon ostaju bolno relevantni i danas. Za početak, laži i fikcije ne moraju da sadrže ni trunku istine; dovoljno je samo da se šire brzo i da apeluju na osećanja umesto na razum.
U Trampovoj eri, ključno pitanje nije šta se stvarno dogodilo, već čija je verzija događaja najagresivnije razglašena preko društvenih mreža. Razmotrimo, na primer, ubistvo Aleksa Pretija, 37-godišnjeg medicinskog tehničara na intenzivnoj nezi i američkog državljanina, koga su u Mineapolisu usmrtili agenti Granične patrole. Neposredno nakon toga, vodeći predstavnici Trampove administracije, uključujući Kristi Noem, koja vodi Ministarstvo za domovinsku bezbednost, tvrdili su da je Preti napao agente i označili ga kao „domaćeg teroristu“. Te tvrdnje ekspresno su počele da kruže i to se nastavilo čak i nakon objavljivanja video snimaka i svedočenja očevidaca koja su ih pobijale.
Drugi mehanizam koji Man opisuje jeste pretvaranje ličnih ozlojeđenosti u pitanja od važnosti za čast nacije. Trampove pretnje zauzimanjem Grenlanda na silu upečatljiv su primer za ovo. Sudeći po pismu koje je poslao norveškom premijeru Jonasu Garu Storeu, njegova motivacija barem jednim delom leži u ogorčenosti zbog toga što nije dobio Nobelovu nagradu za mir.
Man je smatrao da uspeh demagoga zavisi manje od njihove strateške briljantnosti, a više od povoljnih okolnosti i, iznad svega, izostanka otpora. Odbijajući da Hitlera mitologizuje kao nekakvog političkog genija, prikazao je kako se institucije – a s njima i ljudi – postepeno povlače pred takvima, odbacujući pretnje kao puku retoriku sve dok ona ne očvrsne u svakodnevnu praksu.
U onome što Man piše nema utehe, jer je on i ne nudi. On Hitlera naziva „bratom“ da bi podvukao činjenicu da se fašistička demagogija oslanja na impulse koji postoje u svakome od nas. Slični uvidi pokreću i Srce tame Džozefa Konrada i Tvin Piks Dejvida Linča: tama je istovremeno i eksterna i ono s čime se suočimo kada se pogledamo u ogledalo. Gledano iz te perspektive, Tramp funkcioniše kao neka vrsta sigurnosnog ventila, popuštajući pritisak kako bi se prikazao čovekom od vrlina i omogućavajući svojim pristalicama da kliču brutalnoj sili, dominaciji i osveti.
Ali Man nije zagovarao stanovište prema kome su svi ljudi zli. Umesto toga, insistirao je na tome da se figure poput Hitlera uspinju na vlast onda kad se ti mračni impulsi učestalo hrane i nagrađuju. Spektakl ima učinka samo ako mu obezbeđujemo energiju.
Zadovoljstvo proizašlo iz odbacivanja morala i zarazni efekat brutalnosti mogu da za posledice imaju masovne grobnice. Moj grad, Gdanjsk, predobro zna šta se dešava kad se populističkoj vlasti dopusti da čini šta joj je volja. Kada je istoričar Timoti Snajder region u kome je Gdanjsk opisao kao Krvavu zemlju (što je naslov Snajderove knjige iz 2010, u originalu Bloodlands, prim.), nije posegao za metaforom, već je konstatovao istorijsku činjenicu. Ovde su, na poluostrvu Vesterplate, u septembru 1939. ispaljeni prvi hici u Drugom svetskom ratu.
Pa ipak, Gdanjsk nije samo simbol katastrofe. On je i rodno mesto pokreta Solidarnost, koji je odigrao odlučujuću ulogu u rušenju komunizma u Evropi. Ta istorija širokog narodnog otpora ima nešto zajedničko sa žiteljima Mineapolisa. S obzirom na organizovan odgovor na koji nailazi nasilje Imigracione i carinske službe (ICE) maskirano u sprovođenje mera savezne imigracione politike, Mineapolis bi za SAD mogao da postane ono što je Gdanjsk jednom bio za Poljsku i centralnu Evropu, demonstrirajući kako je građanski aktivizam u stanju da se odupre normalizaciji državne brutalnosti.
Moramo da učinimo ono što je od nas tražio Man: da prepoznamo kako smo po mnogo čemu bliski onima koji podležu autoritarnom iskušenju i prihvatimo da smo napravljeni od istog materijala
Da se bude načisto, bitka protiv mračnih poriva koji pokreću trampizam mora biti neprestana. U Čarobnom bregu se bitka za dušu naivnog mladog protagoniste Hansa Kastorpa vodi između dvojice suprostavljenih mentora: Lodovika Setembrinija, koji predstavlja demokratiju i emancipatorsku moć razuma i nauke, i Lea Nafte, čija revolucionarna retorika prikriva reakcionarnu logiku koja prigrljuje teror, nasilje i rat.
Ista takva bitka za dušu sveta sada se vodi na mnogim mestima, od Ukrajine do ulica velikih američkih gradova. Njen ishod nije predodređen. Nasleđe ljudskog roda je mračno, ali isto tako on ima i jedinstven kapacitet da uči i menja se. Da bi se to dogodilo, prvo moramo da učinimo ono što je od nas tražio Man: da prepoznamo kako smo po mnogo čemu bliski onima koji podležu autoritarnom iskušenju i prihvatimo da smo napravljeni od istog materijala. Samo takva moralna osvešćenost može da spreči da demagogija i represija koje su obeležile 20. stoleće ponovo prevladaju.
Izvor: Radar
