Пише: Светлана Слапшак
Године 1965. мама и ја отишле смо у Бихаћ са одмора на Пељешцу, где је мој очух, директор филма, био на снимању филма Орлови рано лете у режији Соје Јовановић, а у екипи је био и Миодраг Петровић Чкаља. Била сам већ добро упозната са филмским радом, јер ме је очух од осме године често водио на снимања, па сам акцију гледала прилично блазирано. У једном тренутку снимали су сцену са Чкаљом: када се појавио пред камерама и направио прву гримасу у правцу екипе – не камере – сви смо почели да се смејемо. Смех је креснуо чим би се он појавио. Једном је пиротехничар неспретно припремио материјал, тако да су током експлозије Чкаља и још неки буквално бачени у ваздух. На срећу, није било повређених, али редитељка и екипа нису могли да престану да се смеју… Соја Јовановић и Чкаља били су велики пријатељи и увек су се добро забављали током снимања. Са снимања ми је у сећању остао стварни догађај, који је потом причан као шала. Екипи су биле потребне додатне четничке и усташке униформе: мештани – редитељка је за филм ангажовала много натуршчика, и деце и одраслих – чули су за то и рекли јој да не брине, донеће они своје старе униформе од куће.
Чкаља је свакако био најбољи југословенски комичар прошлог века. Сећам се да су у Словенији често говорили – „никада нећемо имати свог Чкаљу“ – али сада то можемо да кажемо и ми остали: нико после њега није имао свог Чкаљу и неће га још дуго бити. Ово није само балкански феномен, где налазимо паралеле – грчког комичара Танасиса Венгоса; исто тако је и средоземни, где су комичари као Луј де Финес, а још више Фернандел, Бурвил, Тото, шпански Кантинфлас или турска звезда Садри Алишик, који је снимао по десет филмова годишње. Реч је о општем медитеранском прототипу чије порекло сеже до глобалног трикстера, преваранта, који у свим митологијама света са једнаким задовољством вуче за нос богове, људе и животиње. Медитеранска варијанта има јаку друштвену димензију (сиромаштво), односно субверзивност, која је прекривена народском доброхотношћу и често презираном једноставношћу. Два кључна комична лика овог типа су турски и грчки Карађоз и турски и босански Насрадин-хоџа. Турски Карађоз је првобитно био првенствено војнички, опсцени херој, али је касније био оштро цензурисан; Грк Карађоз постао је критичар политике са дна друштва. И данас, ако ухватите представу позоришта сенки односно Карађоза у Грчкој, изненадићете се како најмлађи Грци воле да слушају и бурно реагују на политичке шале и нападе. Грчка деца, за разлику од југословенске, нису имала привилегију да уживају у Дизнијевом свету – али грчка телевизија прибегла је позоришту сенки, лако прилагодљивом за мали екран, али цензурисаном, наравно.
Са Карађозом увек се појављује група типичних ликова – као што је постојала стална група комичара који су играли типичне ликове у телевизијским серијама са Чкаљом. Насрадин-хоџа, путујући мудрац који помаже у решавању проблема између типичних друштвених ликова и увек се извуче помоћу хумора, има веома сличну улогу, и нешто мало више достојанства…
Медитеранском комичару све је опроштено јер се никада не руга слабим и рањивим. Управо из те „недужности“ произлази снага комичарске критике друштва: политички режими нису смели често и отворено да нападају такве комичаре, али догађало се: Чкаља је више пута био жртва коментара „виших власти“ и никада није био члан СК, па је било периода када је био „у фрижидеру” и није смео да се појави на телевизији. Тако се у чувеној ТВ серији Сервисна станица (као кувар Јордан) појавио тек после дванаесте епизоде, и тек тада серија је постала заиста урнебесно смешна. Мија Алексић, Чкаљин чести партнер и велика звезда, био је карактерни комичар, док је Чкаља био свестрани извођач и импровизатор, који би лако отпловио и у прави нонсенс. Зато су га све генерације подједнако волеле: гледали смо Чкаљу и смејали се и када се појавила група Монтија Пајтона, коју старији нису разумели и нису пристајали на такво потпуно лудило. Искрено, југословенски филмски и телевизијски хумор је често био блентав, прилагођен званично непостојећој цензури и ограничен на зафрканцију, али је врхунски комичар попут Чкаље умео да превазиђе сва ограничења.
Добар пример је Пепи из Заједничког стана Драгутина Добричанина, комедије која је доживела позоришно, књижно, филмско и телевизијско издање: Пепи је требало да буде (усклађено са партијском пропагандом) критика лика младића који следи западњачке моделе (затегнуте фрулица панталоне), док га је Чкаља приказивао као шашаву, али у основи допадљиву фигуру, па је тако неутралисана пропагандна порука.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Посебан аспект Чкаљине комедије био је њена асоцијативност: сваки пут када би се његово лице појавило, покренуло би се сећање на све његове ликове и у ишчекивању бисмо експлодирали у смех, ишчекивану радост, знак љубави, одговор на његову смешну и тако људску топлину. Многи комичари рачунају на овај ефекат сопственог лица, неки претерано и неоправдано. Чкаља је у овој ризичној области увек савршено процењивао како и колико да игра и никада није упао у јефтино кловноство. Често се говорило да би Чкаља био смешан и да чита телефонски именик: наравно, јер сама имена често изазивају смех. На пример, када је Чкаља читао из новина, ризик да ће исмевати званични начин изношења информација био је итекако основан. Критика Чкаље у позоришту, филму или телевизији била је одувек добар показатељ овог амбивалентног става: елитни критичари његове су представе често оцењивали са мало поспрдним тоном, али је то био и њихов општи однос према комедији. Многи су потајно прижељкивали јаче и критичније комедије и због тога су се напрезали у заплетеном писању и тиме истовремено показивали своје фрустрације и недостатак храбрости. Чкаља је своје дело изводио без оваквих унутрашњих препрека, у оквиру задатог текста и назнака импровизације, а публика га је одлично разумела.
Miodrag Petrovic Ckalja – Pasulj – (Official Video 1991)
Такође је потребно разумети да је критика у овом периоду имала сасвим другачији статус него данас, да је била повезана са теоријом књижевности, уживала је велики друштвени углед и имала значајан утицај у култури. Управо због тога критичари су испољавали високу личну културу, просвећеност и суптилност с једне стране, а с друге – бојали су се друштвеног ангажовања као ђаво крста: логично, друштвени ангажман у супротности са владајућом идеологијом није био само непожељан него и презрен међу самим критичарима… Тако је СК произвео један од најзанимљивијих парадокса југословенске социјалистичке културе: хтео је да интелигенција следи један, званични идеолошки модел високог ангажовања у корист народа, али произвео је културу у којој су највернији следбеници партије стварали нешто потпуно изоловано, одвојено од друштвених проблема. Колатерални производ таквог окружења били су, с једне стране, ретки критичари друштвене стварности, које су следбеници СК бестидно називали „левичарима“, и са друге, нерефлективне присталице „националног“ као коначног паравана за све назадно, псеудоромантично и антиисторијско.
Плитак чанак, Чкаљин Чеда
Не смемо заборавити да је Чкаљина популарност порасла са аудио наступима, посебно у емисији „Весело вече“ на Радио Београду из 1950-их, његово лице није било прво по чему га је широка публика препознавала. Био је врхунски уметник вокалне модулације, заиста је било довољно само да прочита било који текст, и било је смешно… Са филмом и телевизијом његово лице постало је заштитни знак смешног, толико снажно да је Чкаљи омогућило да ствара нове, увек подједнако популарне ликове. Један од ових ликова свакако је Јованча, не нарочито бистар јагодински трговац који се нађе у улози светског путника. Оба филма о Јованчи режирала је Соја Јовановић, која је знала да се смеје са Чкаљом. Филмови су снимљени у београдском „филмском граду“, Кошутњаку, на остацима великих копродукција шездесетих година прошлог века – вестерна, авантуристичких филмова, филмова о Марку Полу итд. Комедија је стереотипна, али са примесама нонсенса, карневала, слепстика, повремено и праве скрубол комедије. Крајње је чудно да Соја Јовановић, редак пример редитељке комедије, и то не само у социјалистичком свету, још није добила подробније истраживање…
Врхунац Чкаљине глумачке каријере била је серија филмова и ТВ серија о возачима камиона (Камионџије) са Павлом Вујисићем. Визуалну асоцијацију пара – дебелог и мршавог комичара далеко је надмашила друштвена проницљивост и маестрална глума двојице изузетних глумаца: у основи је то права супкултурна творевина, што индиректно потврђује углавном негативан став тадашње критике. Да бисмо разумели југословенско друштво, данашњи поглед на серију помаже да се открије како је то друштво постало свесно и истовремено изгубило оруђе за своју обнову и опстанак. Павле Вујисић био је познати опозиционар, сувише славан и награђиван да би му ико икада озбиљно наудио; Чкаља је задржао свој статус и обојица су сликовито представљала замерке старије генерације против система. Када је Србију обузела ратна страст и нестрпљење, и један и други повукли су се и препустили памћењу свој огроман морални капитал. Чкаља, поштен и топао до краја, и данас се окреће лицем према нама и не можемо а да се њему, себи и свету не насмејемо до суза.
Извор: Пешчаник
