Suština Briselsko-ohridskog sporazuma je odricanje od Kosova i Metohije
(Integralna verzija intervjua objavljenog u Pečatu 11. avgusta 2023.)
Znam da srpska javnost, kao i mi u Pokretu za odbranu Kosova i Metohije, sa velikom neizvesnošću i strepnjom očekujemo tzv. konačno rešenje Kosovskog pitanja. I strepim da, ako se ne bude ništa značajno promenilo na terenu, i ako ovaj otpor Srba protiv kurtijevsko-natovske okupacije odnosno protiv koalicije NATO–Kurti–Vučić bude ugušen, nastaviće se sa sprovođenjem Briselsko-ohridskog sporazuma i onda će se zaista desiti najgore, a to je da Srbija dođe do odredišta koje je zacrtao NATO, tj. da prizna državu „Kosovo“ i da to onda postane novo faktičko pravno stanje. Procenjujem da oni koji izdaju naloge Vučiću žele da se do kraja jeseni, odnosno do kraja godine kako je ovih dana izjavio Lajčak, stvori „nova realnost“. Ako sa naše strane ne bude bilo zaokreta koji je sada teško predvideti, bojim se da bi konačno rešenje Kosovskog pitanja i moglo tako da se završi, rekao je na početku razgovora za Pečat doktor filosofije Časlav D. Koprivica, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i potpredsednik Pokreta za odbranu Kosova i Metohije.
Kako Pokret za odbranu Kosova i Metohije ceni poziciju u kojoj se Srbija našla povodom svog sudbinskog pitanja?
Otkad je na Jovanjdan predsednik Republike najavio da je sklopio dogovor sa Šiptarima koji su štićenici Zapada, i taj sporazum faktički formalizovan 27. februara kada je utanačena njegova sadržina iako je ona bila poznata već mesec dana ranije, svi imamo razloga za brigu. Ohridskim dokumentom je Francusko-nemački sporazum perfektuisan, i on se stoga može smatrati sklopljenim, iako, prema onome što znamo, ispod njega nije stavljen potpis. Međutim, to što nema potpisa to je, pretpostavljamo, taktički ustupak Zapada predsedniku Srbije da započne proces predviđen sporazumom, da bi onda, kad to već postane nepobitno činjenično stanje, bio i overen potpisom. A zbog čega mu je taj ustupak dat? U stvari, nije to ustupak njemu, nego je time trebalo obmanuti srpsku javnost. Jer mi stalno slušamo od ljudi bliskih vlastima da nipta nije potpisano, pa se tim povodom pitamo – ako je sporazum za Srbiju dobar zašto je dobro što (još) nije potpisan?
Šta Vi mislite, ako zaista nije potpisan šta bi mogao da bude razlog za to?
To što nije potpisan samo je privremeni taktički potez, a jedna od njegovih odredaba jeste da se odnosi između Srbije i „Kosova“, kao njene pokrajine u secesiji, regiulišu u skladu sa Poveljom UN koja predviđa međusobnu nepovredivost granica, što znači da. administrativna linija između južne srpske pokrajine i ostatka Srbije postaje međudržavna granica i to ne samo za one strane koje su pokrovitelji tzv. „Kosova“ već i za samu Srbiju. Dakle, Srbija se ovim sporazumom odriče svoga suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Takođe, jedna od tačaka u tom sporazumu je da se dve strane odriču pretenzije na međusobno predstavljanje u međunarodnim odnosima. To znači da, ako Srbija ne može da predstavlja svoju južnu pokrajinu, ona se u perspektivi odrekla pretenzije na reintegraciju Kosova i Metohije u ustavno- pravni sistem Republike Srbije, što je inače predviđeno Rezolucijom 1244.
Srbija je tražila da se u SB UN održi rasprava o Kosovu i Metohiji. Koliko je realno da se sednica sa takvim dnevnim redom dogodi?
Da, takav zahtev je upućen tek dva meseca pošto je počeo poslednji talas krize koju očigledno forsiraju Šiptari jer imaju svaku vrstu podrške Zapada. A trebalo je da se zahtev o održavanju te sednice u SB UN momentalno zatraži. Ne znam zašto je predsednik Srbije dva meseca oklevao sa tim zahtevom, to verovatno on zna. Situacija na Kosovu i Metohiji je takva da su Srbi na severu, ali i oni u južnom delu, shvatili da su suštinski ostavljeni od svoje države Srbije, da država Srbija ne samo da ne koristi raspoložive kapacitete da zaštiti svoje stanovništvo, već i sarađuje sa pobunjenim Šiptarima i sa NATO. paktom na smirivanju otpora srpskog naroda na KiM da bi se mogao sprovesti u delo Briselsko-ohridski sporazum čija je suština odricanje od Kosova i Metohije i prepuštanje svih naših građana na KiM, a ne samo Srba, Kurtijevoj paradržavi, odnosno, faktički Velikoj Albaniji. Ako se, ne daj Bože, održavi „Kosovo“, za nas tada postaje samo tehničko pitanje hoće li se ono ujediniti sa Albanijom. U svakom slučaju, to je za nas Velika Albanija i sigurno je da Srbima, nealbancima i drugima koji ne bi bili odani toj paradržavi života tamo ne bi bilo nema. I ono što vidimo sada to je da fanatik Kurti zaoštrava situaciju, što je izazvalo otpor Srba i usporilo sprovođenje Briselsko-ohridskog sporazuma, iako on apsolutno ide na ruku Šiptarima.
Srbi na KiM pobedili strah
Kada je reč o pobuni Srba na KiM, koja je na svaki način opravdana, razumljiva i razložna, ona bi trebalo da ima neuporedivo veću podršku države Srbije, ali i celokupne srpske javnosti. Može da se kaže da je to trostruka pobuna – pobuna protiv terora Kurtijeve paradržave, protiv NATO okupatora, i pobuna protiv onih koji su godinama bili transmisija zvaničnog Beograda u predaji KiM Velikoj Albaniji, a to je tzv Srpska lista. Mi smo videli da je narod na severu KiM konačno pobedio strah od višegodišnje strahovlade Vučićevih lokalnih eksponenata.
Teško je verovati da će Šiptari pod kontrolom NATO i Zapada učiniti bilo kakav pogrešan korak. Da li pomenutu situaciju koriste da definitivno „počiste“ još malo preostalih Srba sa Kosova i Metohije?
Svakako, ključna stvar za Šiptare je njihov istorijski cilj, a to je etničko čišćenje KiM od Srba, što planski rade od 70-ih godina XIX veka i svaki put kada su bili u prilici – i pod Turcima, i pod kratkotrajnom austrijskom okupacijom, i pod italijansko-nemačkom okupacijom u Drugom svetskom ratu i sada pod NATO okupacijom, i da ne zaboravimo, u vreme kada su u doba SFRJ imali albansku paradržavu u okviru Socijalističke Republike Srbije. Dakle, svaki put kada su bili u prilici koristili su svoju moć da isteruju Srbe. To rade i sada i radiće ubuduće, ako budu mogli. Važno je da se shvati da pobuna Srba protiv Kurtijevog terora ne ide na ruku i Vučiću, jer on želi da završi „posao“ – da izruči KiM Kurtiju, odnosno NATO paktu, odnosno Velikoj Albaniji i da to onda postane isključivo „unutrašnje pitanje“ tzv. Kosova. Slušali smo svojevremeno da je predsednik govorio da Srbija ima svoje crvene. linije, pa su to bile jezero Gazivode, pa je to bila trafostanica „Valač“ i razni strateški objekti na severu KiM, koje su sve do jednoga preuzeli Šiptari, iako je odavde zvanično stalno govoreno da će Srbija „odgovoriti“ ukoliko do toga dođe. A Srbija ne samo da nije odgovorila, nego sad imamo situaciju da je u Zubinom Potoku stacionirano oko 500 turskih specijalaca koji su prvobitno bili u Prizrenu, u kasarni koja je sada preimenovana u „Sultan Murat,“ što znači da je Vučićev saveznik Erdogan ponovo poslao turske askere na samu granicu prema centralnoj Srbiji, od koje nije daleko ni Raška. oblast. Sve to govori da te velike, stare imperijalne sile kao naši vekovni neprijatelji i sada nastavljaju s istom politikom, a da, nažalost, u tome imaju svu moguću pomoć predsednika Srbije. A pošto je Vučić i faktičko i simboličko oličenje vlasti u Srbiji, to znači da i Srbija pomaže svoje razdržavljenje na KiM, odnosno ostvarenje istorijskih ciljeva naših neprijatelja. A to nisu samo Albanci i Turci, nego i NATO pakt koji nastavlja sa geopolitičkom teorijom i praksom koju je prema nama praktikovala Austro-Ugarska, odnosno Treći rajh.
I osnivanje ZSO je, po svemu sudeći, smišljena prevara i kupovina vremena za etničko čišćenje Srba, jer ko Kurtija može da natera da dogovor o ZSO sprovede u delo ako ne njegovi zapadni partneri?
ZSO je zapravo, jedna vrsta aranžmana koja je jako daleko od bilo kakve autonomije za Srbe i potvrđuje da kosovskometohijski Srbi više ne žive u Srbiji nego u Velikoj Albaniji. Dakle, ideja o ZSO na kojoj toliko insistira Vučić je najperfidnija obmana, što je potvrdio i sam Eskobar svojom izjavom da sporazum o ZSO znači priznavanje „Kosova“ od strane Srbije. On je i Kurtija pozvao da sprovede ZSO jer. on znači da Beograd više neće imati mogućnost direktnog „uplitanja“ u poslove „Kosova“. I kao što je Vučić služio NATO paktu, tako su i pripadnici Srpske liste služili Vučiću.
Šta znači da se Srbija poziva na Rezoluciju 1244 na čijem ostvarenju nije insistirala od početka njenog usvajanja?
Ta Rezolucija je od početka teško mogla da bude do kraja sprovedena – što ne znači da je to bilo nemoguće. Naime, oni koji je trebalo da je sprovedu, a to su trupe NATO pakta, tj. de facto agresori na SRJ iz. 1999. godine. Dakle, formalno oni su dobili mandat SB UN da sprovedu Rezoluciju 1244, ali oni se ponašaju kao okupacione snage NATO, a ne kao statusno neutralna, mirotvoračka vojna misija UN. Problem sa tim sporazumom je u tome što smo mi ovu rezoluciju izborili zahvaljujući svojoj junačkoj odbrani pre svega, a onda i pokroviteljstvu tadašnje, još uvek Jeljcinove Rusije. Rezolucija garantuje da problem KiM može i mora biti sproveden u okviru postojećih granica Srbije. Tu je unapred određena formula – suštinska autonomija, odnosno proširena autonomija kosovskometohijskih Albanaca, a ne Kosova i Metohije, jer Srbima i nealbancima na KiM ne treba suštinska autonomija u odnosu na državu Srbiju – unutar granica Srbije. Dakle, to znači da je tu prejudicirano da se kosovskometohijski Albanci vraćaju u okvire države Srbije i jedino treba da se pregovara o institucionalnim modalitetima. Ali ti pregovori, zbog sabotaže Zapada, nikada nisu započeti.
Zbog čega se izbegavalo da pregovori započnu?
Zato što se od samoga početka onaj ko je sprovodio ovu i civilnu i vojnu komponentu misije, a to su zapadne zemlje, nisu ponašale u skladu sa mandatom UN, nego u skladu sa svojim preferencijama. Kada je reč o Kumanovskom sporazumu nikada nije realizovana odredba o vraćanju hiljadu vojnika i policajaca na KiM, čime bi se potvrdila suverenost SRJ, odnosno Srbije na teritoriju KiM. Problem je bio što smo mi načelno dobili „crno na belo“ da KiM jeste i biće sastavni deo Srbije, ali za to, nema sumnje namerno, nisu bili određeni mehanizmi sprovođenja, što je onda dalo mogućnost trupama KFOR-a odnosno NATO pakta, da sabotiraju sve odredbe koje nisu bile u skladu sa ciljevima agresije 1999. Da bi se vratile naše trupe vojske i policije na KiM, potrebna je saglasnost glavnokomandujućeg KFOR-a, a to je uvek bio čovek iz zemalja NATO, kao, uostalom, i svi civilni predstavnici UN, koji su uvek govorili da „nije trenutak“. A mi nismo nikada bili dovoljno istrajni da ponavljamo da nisu izvršene sve ključne odredbe koje su potpisane, da se nisu vratili policija i vojska na KiM, i da nije ni započet proces pregovaranja prema odrebama Rezolucije 1244. U takvoj situaciji Vučićeva vlast je unapred pristala na ono što stoji u Briselskom sporazumu, a to je da će se pregovarački proces završiti „normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova“, bez Metohije, a to znači da se normalizuje faktičko stanje tako da Srbija, iako ima pravno zajamčenu suverenost na području svoje južne pokrajine, treba da pristane na to da KiM više nije Srbija i da se odrekne pretenzija na reintergraciju KiM u svoj sastav.
Namerno skretanje sa pravog puta
U trenutku kada smo bili pred pobedom u UN, jer smo imali uverljivu većinu u Generalnoj skupštini za ono što smo tražili, Tadićeva i Jeremićeva administracija je problem prebacila u nadležnost Evropske unije koja je sve vreme radila protiv nas. Drugo, Briselski sporazum od samog potpisivanja 2013. godine nije predviđao da se pregovori između Srbije i njene južne pokrajine odvijaju prema propozicijama Rezolucije 1244, što nije bilo slučajno. I kao posledica, „ministar spoljnih poslova“ EU Žozep Borelj, iako ogorčeni protivnik secesije Katalonije od Španije, koja ne priznaje „Kosovo“, kao visoki činovnik EU sprovodi ono što je premoćno stanovište unutar EU, da je „Kosovo“ nazavisna država.
U međuvremenu teror i egzodus Srba traju u kontinuitetu i čeka ih, očigledno, sudbina Srba iz Hrvatske!
Procene su da je od dolaska Vučića na vlast sa Kosova otišlo oko 40.000 Srba. Narod je tamo shvatio da ne samo da je prepušten Velikoj Albaniji, nego da njihova država asistira Velikoj Albaniji. Sada egzodus nije upadljiv kao u doba „Oluje“ 1995. godine ali Srbi svakodnevno neprimetno „otiču“ sa KiM i sve ih je manje ne samo južno nego i severno od Ibra. Sve to ide u prilog „konačnom rešenju“, jer kao što je rekao Lajčak „Kosovsko pitanje treba da se reši do kraja ove godine“, naravno na način kako oni to žele. Oni hoće da se Kosovo suverenizuje, da se Srbija trajno odrekne ambicije na povraćaj svoje privremeno okupirane pokrajine u svoj ustavno-pravni poredak, što joj garantuje ne samo njen Ustav nego i Rezolucija 1244 na koju su pristale i zemlje agresori iz 1999. Ta Rezolucija predviđa i ono što je Pokret za odbranu KiM razradio kao jedan strateški dokument, a to je Platforma za reintegraciju KiM u ustavno-pravni poredak Srbije.
Ima li Pokret za odbranu KiM dovoljno kompetentne ljude iz pravne struke da obave teko važan posao?
U okviru Pokreta mi imamo i Pravni odbor u kome je niz istaknutih profesora univerziteta koji se bave ovim pitanjima. Oni su izradili ovaj dokument, što je, inače, bio zadatak naše države. Osim toga, u maju ove godine imali smo skup o političko-pravnim posledicama Francusko- nemačkog ultimatuma koji su organizovale parlamemtarne stranke Dveri i Zavetnici, gde je nedvosmisleno zaključeno da Vučićev pristanak na Francusko-nemački ultimatum i početak njegove primene znači de iure priznanje „Kosova“.
U slučaju da Vučić suprotno volji srpskog naroda samostalno odluči o priznanju tzv. države Kosovo, postoji li pravni instrument koji može da onemogući ostvarenje te zle kobi?
Znak za uzbunu je trebalo da bude već sam Jovanjdan kada je Vučić rekao da je prihvatio Francusko-nemački sporazum a da o tome prethodno nije obavestio ni najbliže saradnike. Jer, kada prekršite zakletvu koja zahteva da poštujete teritorijalni integritet Republike Srbije, tada izlazite iz mandata predsednika države i postajete nelegitimni predsednik. Vučić je ovim činom napravio jednu vrstu ustavnog puča i postao nelegitimni predsednik, kao i svi državni organi koji posle sklapanja Briselsko-ohridskog sporazuma dalje nastavljaju izvršenje naloga nelegitimnog predsednika u domenu koji se tiče KiM. Kako u praksi može izgledati udaljavanje sa vlasti nelegitimnog predsednika, to je pitanje za pravnike i istoričare. Ono što je sigurno to je da mi imamo čoveka koji je izvršio ustavni puč i svaki dan koji on provede na mestu predsednika Srbije daje mu mogućnost da učini još veću štetu od dosad učinjene.
Zar institucije države nisu mogle da spreče dovođenje Srbije pred „svršen čin“? Kakva je uloga srpskih intelektualaca u savremenoj kosovskoj tragediji?
Vučić je uzurpirao sve institucije države Srbije. Svaki segment državne vlasti u državi Srbiji predsednik je izmestio iz redovnih institucionalnih tokova i radi na neformalizovan, vanpravan način, a često i suprotno interesima Srbije. Njemu je „redovan“ modus operandi postao da radi mimo onoga kako država treba da funkcioniše. Pošto imamo ličnu vlast predsednika Srbije, ne može se očekivati ni od njegovih saradnika ili koalicionih partnera koji su slični njemu, da se pobune protiv njegovog antinacionalnog i antidemokratskog samovlašća i da vrate rešavanje knjučnih pitanja, ne samo Kosova i Metohije, u okvire institucija sistema. Kada imate takvu situaciju da najviši nosioci vlasti iznutra razaraju državu, onda treba da interveniše društvo, tačnije oni čiji je glas u društvu najistaknutiji, a to su intelektualci. To su pojedinci ili klasa pozvani da javno deluju u interesu zajednice. Međutim, sama ta reč proizvodi zabludu, jer se može pomisliti da je reč o nekoj homogenoj skupini, koja u stvarnosti kao takva ne postoji. Prvo, intelektualci nisu ideološki jedinstveni. Ima dobar deo naše inteligencije koja je ili „misionarska“, drugosrbijanska, ili koja okupatorima iz NATO, ne samo na okupiranom KiM nego i u ostatku Srbije, pruža „intetektualne“ usluge. Oni su strukturno- funkcionalno potkupljeni ili makar imobilisani za nacionalni rad. Drugo, postoji deo inteligencije povezan sa vlastima i oni takođe ćute o veleizdaji KiM. Ako te dve skupine i zanemarite, preostaje inteligencija gde ima ljudi koji glasaju za SNS, odnosno za prozapadnu opoziciju. I na samom kraju, pretpostavljam da ste na te ljude i mislili, imamo onaj deo inteligencije koji je nacionalno svestan i nije ravnodušan prema onome što se dešava u našoj državi i konkretno prema Vučićevoj predaji Kosova i Metohije. Ono što mi vidimo kao strukturni problem jeste da su mediji u vlasništvu ili ljudi bliskih vlastima, ili ljudi bliskih Zapadu. Dakle, mi nemamo ozbiljne medije sa nacionalnom frekvencijom koji nisu u rukama onih koji žele da se kosovskometohijsko pitanje reši u interesu Republike Srbije. Utoliko možemo da govorimo o jednoj vrsti nepisane solidarnosti između prorežimskih i pronatovskih medija u Srbiji. Primer za to je ono što radi naš Pokret za odbranu KiM koji formalno postoji tri godine, iako smo otpor započeli sa Apelom za odbranu KiM na Badnji dan 2018. Znači, mi se suprotstavljamo više od pet godina, a niko od nas ne može, ili veoma retko može da dođe do elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom ako želimo da govorimo o KiM. Nekad nam je i dozvoljeno da govorimo u lično ime, ali ne o KiM, a Pokret ne smemo da pominjemo. Naš Pokret nije samo pokret intelektualaca, već našeg naroda iz svih srpskih zemalja, iz rasejanja, ali njegovo jezgro, mislim na Skupštinu Pokreta, čine intelektualci, uključujući i pet akademika SANU. Uzgred, i vladike su, što često zaboravljamo, intelektualci i čak 14 njih je potpisalo pomenuti Apel za odbranu KiM. Dakle, otpor Vučićevoj predaji KiM je postojao i od laičke i od crkvene inteligencije, a ako odem korak dalje mogu da kažem da smo mi u saradnji sa nekima od arhijereja čak možda uspeli da odgodimo Vučićev pokušaj da predaju KiM okonča još 2018. godine. Pokret čine ljudi od formata u svojim strukama, međutim ima mnogo ljudi koji nisu formalno u Pokretu ali su nas podržavali i potpisivali naše inicijative. I na kraju, kao ilustraciju stava inteligencije prema našem sudbinskom, Kosovskom pitanju, na Fakultetu političkih nauka, od nas preko stotinu nastavnika, samo trojica su u Pokretu, i još dvojica kolega podržavaju naše inicijative. Situacija je slična i na drugim fakultetima društveno-humanističkih nauka Beogradskog i drugih srpskih univerziteta.
Nevenka Stojčević
Izvor: Pokret za obnovu Kosova i Metohije
