Povodom godišnjice upokojenja donosimo sećanje Nikole N. Živkovića na arhitektu Predraga Peđu Ristića.
Hram Vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima je osvećen 8. avgusta 2015. godine. Posle su domaćini, kako je to običaj, pozvali sve goste da dođu u obližnji restoran da se okrepe i osveže hladnim pićem i domaćom hranom. Tih dana vladale su čuvene hercegovačke, tropske vrućine. Desilo se da sam sedeo pored Peđe, a preko puta nas našao se meni nepoznati čovek. On je pokazao veliki interes za Hram. Želeo je da upozna autora tog dela. Bio sam prisutan njihovom upoznavanju:
„Ja sam Zoran Mandlbaum, predsednik Jevrejske opštine u Mostaru. Čast mi je da Vas upoznam. Stvorili ste delo neprolazne vrednosti.“
Peđa: „Ja sam Predrag Peđa Ristić, arhitekta, autor projekta Hrama u Prebilovcima.“
Zoran Mandlbaum: „Vidim da ste imenom i prezimenom ispisali imena stotine srpskih žrtava. To ste dobro uradili. Njihova imena treba da pamtite. No, nigde nisam video da piše, ko su dželati. Ko je, dakle, ubio te Srbe?“
Peđa Ristić: „Hrvati.“
Zoran Mandlbaum: „Pa što to onda i ne napišete!“
Posle sam sa Peđom raspravljao o ovom kratkom i poučnom komentaru gospodina Mandlbauma. I zaista, zbog čega se u našim, srpskim udžbenicima neprestano govori o „ustašama“? Zašto makar ne napišu „hrvatske ustaše“? Moguće, da su mnogi krvnici nosili ustaške uniforme, možda čak i većina, no neki su bili domobrani ili policajci, a veliki broj ubica bili su prosto ljudi iz obližnjih katoličkih sela. No, svi su oni bili Hrvati i sprovodili su plan Nezavisne Države Hrvatske. A ona je imala jasan cilj: jedna trećinu Srba da se pobije, jedna trećina da se pokatoliči, a preostali da se proteraju u Srbiju. Dakle, to je bio ozbiljan državni program NDH. A ta zemlja uopšte nije bila nikakva „takozvana država“, već je NDH bila međunarodno priznata od nekih sedam ili osam država Evrope, imala je dakle, svoju sopstvenu vojsku, zakone, sud, policiju, svoju valutu „kunu“, mornaricu. Slovom, ustaše nisu pale sa neba, već su bile sastavni deo Nezavisne Hrvatske Države, odnosno njenih policijskih snaga. Zločini ustaša nisu bili neki pojedinačni ispadi pojedinih njihovih glavešina, koji su se oteli kontroli centralne vlasti. Ne. Ustaše su imale pokriće, podršku i blagoslov najviših predstavnika kako hrvatske države, tako i rimokatoličke crkve. Zato njihova zlodela nisu stvar „tri kamiona ustaša“, – kako je cinično voleo da govori Vladimir Bakarić, i time jasno želeo da umanji hrvatske zločine, – već odgovornost snosi celokupni državni aparat Hrvatske i to u vremenu od aprila 1941. do aprila 1945.
Sem toga, „ustaši“ su sebe zvali i srpski ustanici, recimo, u Hercegovačkom ustanku iz godine 1875. Tako da je pojam „ustaša“ veoma neprecizan. Verovatno je titoistički režim namerno forsirao da se upotrebljava taj termin, kako bi skinuo odgovornost Hrvata za zločine koje su počinili prema srpskom narodu. Na žalost, neki srpski istoričari do danas nisu shvatili da se ovde radi o lukavoj politici Josipa Broza, Ivana Krajačića, Andrija Hebranga, Vladimira Bakarića, Miroslava Krleže i ostalih hrvatskih komunista. Oni su mnogo učinili da Hrvatska izbegne proces denacifikacije, kao što je to posle 1945. godine bio slučaj sa Nemačkom.
Peđa je Mandlbaumu ispričao slučaj njegovog prijatelja, beogradskog Jevrejina Eizenberga: „Kada sam bio uhapšen 1966. niko nije smeo da mi uđe u kuću, sem Saše Eizenberga koji je pitao moju ženu da li joj nešto treba.“
Zoran Mandlbaum bio je veoma iznenađen, kada mu je Peđa ispričao da Jevreji nisu bili samo u partizanima, nego i u četnicima. Posle toga susreta, među njima se razvila živa prepiska. Pošto sam bio neposredni svedok događaja, Peđa mi je redovno slao i kopije Zoranovih pisama. Tako Mandlbaum 14. avgusta 2015. piše Peđi:
„Zahvaljujem Vam se na fotografijama i članku koji ste mi poslali, iz kojih sam naućio stvari koje mi nisu bile poznate. Iskreno da Vam kažem do sada nisam nigdje pročitao da su i Jevreji bili u četnićkim jedinicama a prvi put sam to vidio u Jad Vašemu. Ja uopšte ne sumljam u autentičnost fotografija a autoritet Jad Vašema to i potvrđuje. Činjenica je da su Jevreji uvijek voleli Srbiju i bili veliki ljubitelji Kralja Aleksandra Jugoslavije, a svoju lubav su i djelom iskazivali svojim učešćem u dva Balkanska rata i I svjetskom ratu gdje su mnogi poginuli (spomenik u Beogradu) i bili odlikovani visokim odlikovanjima. U jevrejskom molitveniku izdanom u Zagrebu 1938 g., koji je napisao g.Nadrabin Miroslav Frajberger, ubijen u Jasenovcu 1942 g. (Stepinac nije htio da ga spasi i zaštiti) nalazi se i molitva „Za Otađbinu i Kralja Aleksandra“ koje se je uvijek za Šabat molila.
Vaše arhitektonsko djelo crkve u Prebilovcima je izuzetno i prije dva dana sa suprugom i dvojicom prijatelja išao sam ponovno da mu se divim, i da ga u miru obiđem. Hvala Vam što ste dio svoga talenta ostavili u selu mućenika Prebilovcima a ovaj dragulj nama Hercegovini na ponos. Pozdrav, Mandlbaum Zoran“
Veoma je bio pogođen iznenadnom smrću Zorana Mandlbauma, koji je umro kratko posle tog susreta, 9. novembra 2015.
Posleratne godine bile su veoma teške za Peđu i njegovu porodicu. Od novih, titoističkih vlasti bili su ocrnjeni kao „velikosrpska buržoazija“. Premda je 1945. godine imao svega četrnaest godina, i njega je nova vlast proglasila za „narodnog neprijatelja“.
Među retke svetle trenutke tog vremena, Peđa se seća jednog putovanja na Jadransko more. Evo kako je on to doživeo:
„Generacija studenata arhitekture Beogradskog univerziteta prve godine, 1950, išla je na studijsku ekskurziju u Kotor na inicijativu profesora arh. Milana Zlokovića, rodom iz Trsta koji je imao rođake u Kotoru. Rekviran je bio samo za nas i mali brodić koji držao redovnu liniju transporta meštana duž obala Boke, a don Niko Luković je bio određen da nam bude stručni vodić na tom brodiću, te da nas upozna sa arhitekturom Boke. Don Niko, rimokatoički sveštenik, javno je govorio da je Srbin i zato je imao problema kako sa titoističkim vlastima, tako i sa vrhom rimokatoličke crkve.“
Poslednjih nedelja, ili tačnije, meseci, čuli smo se redovno. Naši telefonski razgovori trajali bi obično pola časa, a često i više. Kada bih mu se javio, sa druge strane žice čuo bih redovno: „Peđa.“ To je izgovarao jasno, glasno, odsečeno, „muški“. Onako, kako to otprilike pričaju ljudi, koji se poznaju i dobro razumeju.
Poslednji put, koliko se sećam, izašao je Peđa Ristić iz stana godine 2019, „na svojim nogama“, da proslavimo Srpsku novu godinu. Na trotoaru je bio led. Osećao se najsigurniji u čarapama. Tako sam, sa Peđom, autom, stigao do Šafarikove 5, ja u čizmama, a Peđa u čarapama. Nekoliko dana posle Srpske nove godine proslavio je 88. rođendan.
Među nama bio je dogovor, da mogu da mu se javim „do dva ujutro“. Obično bih mu telefonirao – ja njemu, ili on meni – oko deset ili jedanaest uveče. Teme su nam bile različite. Peđa je, razume se, obično pričao, a ja sam bio pažljivi slušalac.
Poznajem to i kod mog strica Ilije, najstarijeg očevog brata, koji je doživeo devedeset godina. Imao je potrebu da nađe nekog, ko će hteti da sluša njegove priče, ili, možda je bolje kazati, ispovesti. U tom pogledu Peđa nije bio izuzetak. Žalio se, da su gotovo svi u nekoj žurbi, te da malo ko ima vremena da ga sasluša, „a toliko toga još imam da kažem“.
Njegova tragedija, kao što je to čest slučaj sa ljudima koji dugo žive, bila je u tome da su mu najbolji prijatelji davno umrli. Upoznao sam ih iz njegovih priča: Vukota Vukotić – Tupa, Leonid Šejka, Dado Đurić, Saša Ajzinberg, Olja Ivanjicki – i mnogi drugi.
Ja sam ga upoznao relativno kasno, tek godine 1993. No, poslednjih sedam ili osam godina viđali smo se redovno. Čuli bi se „preko žice“ obično dva ili tri puta nedeljno. Pričao mi je da, uostalom kao i mnogi stariji ljudi, ima problema sa nesanicom:
„Znaš, Nikola, kako se ja borim protiv te bolesti? Pokušavam, na primer, da se setim nekih nemačkih dečjih pesmica, koje sam učio u Srpsko-Nemačkoj školi, u Beogradu, godine 1940.“
I onda bi se požurio da mi recitira jednu, najčešće ovu:
„Ich bin Peter, du bist Paul
Ich bin fleißig, du bist faul.“
Pošto je znao da prevodim sa nemačkog, pokušavali smo zajednički da nađemo najbolji srpski prevod, gde se ne bi izgubila ova rima, recimo „aul“, kako stoji u nemačkom originalu.
Izgovarao je to kao Nemac, sa savršenim akcentom, dakle, „hohdojč“. Kada bih mu to kazao, radovao bi se kao malo dete. I uopšte, njegova priroda imala je nešto u sebi naivno, iskreno, prostodušno, bezazleno. Upravo kako su mala deca – i geniji.
Šta je sve pridonelo da smo se Peđa i ja tako zbližili? Verovatno i nemački jezik, koga je on dobro govorio. Znao je neke pesme Getea i Hajnea naizust, „a ti si, Nikola, jedini komu mogu da ove stihove kažem na nemačkom.“
Najzad, doktorirao je Peđa Ristić na univerzitetu u Gracu. Povezivala nas je i ljubav prema srpskoj tradiciji. Nesreću srpskog naroda i on i ja osećali smo kao ličnu, sopstvenu. Jednom smo ušli u jednu kafanu nedaleko Beograda, hteli smo da jedemo jagnjeće pečenje. Peđa se odjednom digao i na zaprepaštenje vlasnika restorana, objasnio mu je da neće da sedi kod njega, jer ime kafane ne stoji na srpskom, na ćirilici.
Da li je Peđa bio genij? Mnogi njegovi dobri poznanici i prijatelji tvrde da – jeste. Ja to ne mogu da kažem, jer ja slabo poznajem sakralnu arhitekturu i matematiku. Mogu samo da kažem, da mi se neka njegova ostvarenja veoma dopadaju. Hram svetog Jovana Vladimira u Baru, recimo. Ili crkva u Trebinju, te ona u Apatinu, pored same obale Dunava. To sam Peđi i kazao. Zato je odmah posle nemačkih pesmica prešao na, čini mi se, njegovu omiljenu temu Evklidovu (nikada nije kazao „Euklidovu“) geometriju. Pokušao je da mi objasni aksiome Evklidove geometrije i aksiome ruskog matematičara Nikolaja Lobačevskog.
Odlično je poznavao i voleo srpsku istoriju i kulturu. Znao je da podseti svoje sagovornike, da je Srbin Lazar sa svoja četiri sina 1402. godine napravio časovnik na Spasenjskom tornju u centru Moskve:
„Mi danas dosadismo s onom prokletom viljuškom na freskama, a niko ne pominje časovnik Srbina Lazara. Prizren je tada bio evropski centar časovničarskog zanata. Srbi se ne ponose onim što stvarno imaju.“
Takođe je govorio da ne smemo da zaboravimo da je na Avali umesto uništene srednjovekovne tvrđave Žrnov podignut spomenik Jugoslaviji, čime je zauvek uništen dokument o našoj istoriji: „Odgovornost za ovaj zločin nad srpskom kulturom snosi Aleksandar Karađorđević i njegovi najbliži savetnici.“
Bio je do kraja lojalan svojim prijateljima. Često ih je spominjao. Već sam spomenuo Ajzinbergove. Evo njihove priče:
„Jednog dana, u jesen 1941, Matveja i Aleksandra hapse Pećančevi četnici, pod optužbom da sarađuju sa komunistima. Saslušavali su ih u opštini Sopot. Posle tri dana u hodniku su videli i Gretu. Kako nije bilo dokaza, pušteni su, a Greta ostaje u opštini, da radi kao daktilografkinja kod komandanta tog odreda, vojvode Milije Majstorovića. Međutim, posle nekog vremena, sreski načelnik koji je štitio Ajzinbergove je smenjen, a novi je poslao žandarme da ih uhapse i odvedu u logor. Greta je molila vojvodu Majstorovića da ih spase, na što je on odgovorio: „Dobro, tebe i dete ću spasiti, muža neću“. Matveja više nikada nisu videli. Greta je i dalje svakog dana radila u vojvodinoj kancelariji, vodeći i Aleksandra. On piše: „Bili smo, zapravo, u zatvoru, ali su nas uveče, ponekad, puštali kući. Često i nisu: tada smo spavali tamo, na podu“.
Pećančevi četnici, po njegovim rečima, „nisu bili zli ljudi, izuzev vojvode i možda još dvojice ili trojice“. Februara 1942. sreski načelnik je odlučio da se i Greta i Aleksandar pošalju u logor. Onda im je prišao jedan četnik, ropočevački bogoslov zvani „Popče“, rekavši da u stvari hoće da im pomogne. U susednoj kafani popunio im je isprave. Usledilo je skrivanje po Beogradu, do proleća 1942. Neki poznanici su ih čuvali, a neki su bili isuviše uplašeni. Videvši da ne mogu dugo, prihvataju predlog Dušana Stojadinovića: da odu u selo Krepoljin na Homolju, gde je udata njegova sestra. Na ulazu u kanjon reke Mlave zaustavlja ih četnička zaseda. „Mi o vama sve znamo. Znamo da imate lažne isprave. Priznajte ko ste i kuda ste pošli. Biće bolje za vas“, rekao im je oficir. Posle toliko neizvesnosti, Greti su se oduzele noge, sela je i sve priznala. Jednostavno su čekali da ih četnici predaju Nemcima. Aleksandar nastavlja:
„Četnik je mirno saslušao, pa skinuo šubaru i rekao, prekrstivši se: `Gospođo, zahvalite Svevišnjem što Vas je nadahnuo da kažete istinu – ako je to, što ste rekli, istina. Mi smo Kraljeva Jugoslovenska vojska u Otadžbini i nećemo vas predati ni Nemcima ni onim četnicima od kojih ste pobegli. Imali smo informacije da ide gestapovka sa detetom i zbog toga smo vas zadržali…“
Oficir koji ih je sačekao bio je poručnik Jagoš Živković, komandant Mlavske brigade. Potom su upoznali i generalštabnog kapetana Simeona Sinišu Ocokoljića, komandanta Mlavskog korpusa.
Četnici su im rekli da ne primaju u svoje jedinice žene i dece, ali da mogu biti u neposrednoj blizini i na njihovom kazanu. Ajzinbergovi su se neko vreme osećali sigurno, ali, onda su shvatili da su i četnici progonjeni: od Nemaca, Bugara, ljotićevaca i belogardejaca. Zato, kad god bi krenule osovinske operacije, njima je dozvoljavano da se pridruže najbližoj brigadi i da se kreću na njenom začelju.
Za dve i po godine, u tom delu Istočne Srbije, u trouglu Donji Milanovac – Despotovac – Bor, Ajzinbergovi su među četnicima videli Poljake, Italijane, članove britanskih vojnih misija, oborene američke pilote koje su spasili četnici, pa čak i jednog odbeglog Nemca. Samo nisu videli ni jednog jedinog partizana.
Aleksandar Ajzinberg ovako opisuje prvi susret sa partizanima:
„Videli smo, na susednoj planini, kako dolazi grupa od njih desetak. Bile su, među njima, tri devojke. Petoro ili šestoro je imalo oružje, a ostali su se verovatno tek priključili odredu. Mi smo im s radošću izišli u susret, a oni su nam rekli da su nas – zarobili! Neko ih je obavestio da smo na tom salašu i oni su došli po nas. Pretresli su nas i oduzeli nam skoro sve stvari. Jedan od njih mi je skinuo šajkaču sa glave i stavio je na svoju. Onda su nam uzeli ćebe, šatorsko krilo, ono malo lekova i zavoja, jednu torbicu koju je majka sašila od nekih krpa, džak lešnika. Sve za tren oka. Naprosto, opelješili su nas“.
Ali onda nailaze na Crvenu armiju i s njom odlaze do Beograda. Aleksandar ovako opisuje ulazak u dvorište svoje kuće, u Ulici Gundulićev venac broj 53, u koje nisu kročili od 6. aprila 1941:
„U kući neki nepoznati ljudi. Pitaju nas koga tražimo. Bili su vrlo iznenađeni kad su čuli da je to naša kuća i da smo se vratili. Podozrivi: `Kako kući, pa mi tu stanujemo! Nismo ni sami. Četiri porodice’… Radnik nas je dočekao sa neprikrivenom mržnjom. On je radnik, ima petoro dece, došlo je vreme radnika, a naše, kućevlasničko, prošlo je. Izaći neće, ima on stambenu dozvolu nekakvog komiteta, a mnogo strpljenja nema.“
To je bila masovna pojava u Beogradu „po oslobođenju“: komunisti su svojim pristalicama delili kuće „buržuja“ – bilo da su te „buržuje“ ranije poubijali Nemci kao četnike, kao Dražine ljude, ili kao Jevreje, bilo da su ih oni sami upravo pohapsili i likvidirali. Ajzinbergovi nikada nisu dobili natrag svoju kuću.
Jednom prilikom, onako, u šali, rekoh: „Peđa, ja sam od tebe čuo toliko interesantnih priča, da mogu da postanem i ՚tvoj Ekermanՙ.“ Primetio sam da nije čuo za to ime, pa sam mu objasnio, da je Ekerman bio mlad čovek, koji je poslednjih godina Geteovog života, redovno posećivao ovog velikog nemačkog pisca, a posle Geteove smrti objavio je knjigu „Razgovori sa Geteom“.
Peđa nije mnogo ni čitao, a ni pisao. To je i sam više puta kazao. No, to njemu nije bilo ni potrebno. On je pripadao onoj vrsti ljudi, koji su aktivni, koji grade crkve, ili, kako je on voleo za sebe da kaže da je „žižditelj“. Nije mu se dopadala reč „neimar“. Ukratko, žižditelji, po Peđi, stvaraju ne samo hramove, već i istoriju. Drugima velikodušno prepušta da pišu o njemu i njemu sličnima. Veoma je cenio Crnotravce kao žižditelje.
Delio je sudbinu „narodnih neprijatelja“, pa je pedesetih i šezdesetih godina često bio zatvaran, kao i njegov otac, od titoističkog režima. Međutim, bilo je i uvek ima i hrabrih, kao što majstor instalater iz Bosne Danilo Arsenić koji je radio za mog oca projektanta centralnog grejanja, dolazio krišom kod nas i za celo vreme robijanja mog oca. redovno nas materijalno pomagao.
Sem spomenutog Danila, pomagali su ga još dvojica: „Milić Stanković slikar koji se ponudio da nas materijalno i moralno pomaže, kao i Aleksandr Saša Eizinberg, gruzinski Jevrejin koji je proveo rat krijući se, kako sam već kazao, u četama Kraljevske jugoslovenske vojske u otadžbini, na Homoljskim planinama dok je njegov otac diplomirani arhitekta iz Minhena ostavši u Beogradu tragično ubijen žrtvujući se za svoju porodicu. Između dva rata stari Matvej Eizinberg je kao istaknuti građevinski preduzimač izgradio monumentalni hram Svetog Marka u Beogradu.“
Pedesetih godina prošloga veka Peđa se najviše družio sa kolegama arhitektima i slikarima. Zajedničko im je bilo to da su bili srpski rodoljubi, anti-titovci i da su nosili brade: Miodrag Dado Đurić sa Cetinja, Uroš Tošković–Toša, takođe slikar, Vukota Vukotić–Tupa, arhitekta sa Cetinja i Leonid Šeйka–Ljonja slikar.
Kao svaki čovek, i Peđa je bio vezan za svoju rodnu kuću, koja se nalazi u Beogradu, na Senjaku. Evo što mi je o tome pričao:
„Početkom šezdesetih adaptirao sam potkrovlje u Senjačkoj broj 3, u kući u kojoj sam se rodio, jer sam bio izbačen iz dela stana u istoj kući koja je bila konfiskovana. Potkrovlje sam uglavnom izgradio svojim ličnim fizičkim radom. Samo sam jedan dan imao pomoć od četiri nadničara s Vukovog spomenika. Uspeo sam kojekako da se driblam s opštinom oko zakonske građevinske dozvole, s time što sam u predati prvobitni projekt-skicu za dozvolu u kome je bilo lažirano minimalno rešenje, koje su mi uslovljavali ubačeni stanari, ubacio neprimetno ono što sam u stvari izveo. Odmah su počela protiv mene suđenja koja je pokretao ubačeni stanar, sitni udbaš i cinkaroš, slikar Boško Risimović–Risim, koja su trajala i posle njegove smrti, jer je štafetnu palicu preuzela njegova žena Dragoslava–Daca. Ta suđenja traju sve do današnjih dana. Potkrovlje je nasledio moj sin koji se ilegalno rodio i odrastao u njemu, i koji tek odnedavno, posle sramnih i ponižavajućih peripetija, stanuje u tom potkrovlju legalno, posle neshvatljive međustanarske administrativne borbe između ubačenih komunista, i nas „velikosrpske buržoazije u propadanju“.
Ovaj slučaj takođe slikovito pokazuje, u kojoj zemlji mi to živimo. Jer, ovo nije samo slučaj jedne porodice, već hiljade ljudi, koji su posle godine 1945. izbačeni iz svojih stanova i kuća, a u njih su se uselili Brozove verne srpske sluge, srpski titoistički janičari. Ni danas, godine 2019, zakonski naslednici ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava.
A kako su to rešile bivše socijalističke, komunističke države? Pouzdano znam za Češku i Mađarsku, jer tamo žive moji dobri poznanici. U Pragu i Budimpešti država je vratila starim vlasnicima imovinu, a ljudi, i njihova deca, koji su od 1945. godine nezakonito živeli u tim konfiskovanim stanovima, morali su da se isele, a državama je im pomogla i delom finansirala nove stanove. Zašto to ne može da se sprovede i u Srbiji? Iz prostog razloga, jer Srbija nije pravna država.
U Srbiji su na vlasti i dalje titoisti. Kada to ne bi bilo tako, onda bi Srbija iselila Boška Risimovića i njegovu porodicu iz Peđine roditeljske kuće i pomogla im da nađu drugi stan, a kuću bi vratila Peđi i njenim pravim, pravnim naslednicima. A šta srpsko pravosuđe traži od Peđe i njegove porodice? Da Ristići kupe stan Risimovićima! Oteli su mu stan i sada Peđa još mora da svojim zlotvorima i razbojnicima plati!
U Peđinom potkrovlju na Senjaku osnovana je poznata „Medijala“. Danas se Medijala smatra možda jedinim našim autentičnim umetničkim pokretom. Tu su dolazili često ponekad svakodnevno Leonid Šejka sa svojom ženom Marijom Čudinom, pesnikinjom; Dado Đurić, slikar; Vukota Vukotić, arhitekta;
Uroš Tošković, slikar; Vlada Veličković, arhitekta i slikar; Olja Ivanjicki, slikarka; Sveta Samurović, pravnik i slikar i njegova žena pravnik; Ilija Savić, psiholog; Miro Glavurtić, pisac i slikar, pokretač Medijale; Slobodan Dane Mašić, arhitekta i izdavač; Dolores Ćaće, psiholog; režiser Slobodan–Boni Šijan; Mihajlo Đoković Tikalo, slikar; Milosav Lazarević (Laza Buđavi), slikar; Milovan Vidak, slikar; Danilo Kiš, pisac, akademik Dimitrije Bogdanović, Vasko Popa, pesnik; slepa, izuzetno obrazovana Ljiljana Ristić, poliglota. Tu je jednom s Dimitrijem Bogdanovićem bio i mladi maturant Risto Radović, današnji mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije, ali i drugi manje poznati sveštenici i kaluđeri, kao, na primer, otac Silvestar Vučović.
Poznavao je Desu Trevizan. Evo što on Peđa o njoj napisao:
„Desu Pavlović–Trevizan, čiju smo burnu životnu istoriju mi Beograđani veoma dobro poznavali, a opet iz mudrosti to nisam pokazivao, jer je u tom trenutku ՚Desa Baronesaՙ, tako smo je svi znali, očigledno radila u našu korist i to od srca na vrlo duhovit način, tako da je čak izazivala i simpatije. Takođe je veoma povoljno pisala o nama i Zadarskoj deklaraciji iz godine 1966. u londonskom Tajmsu i tako nas je izvlačila iz anonimnosti da Udba ne može baš tako lako da s nama da radi šta hoće. Desa Trevisan rođena je 1924. u Zagrebu kao Desanka Pavlović, ćerka srpskog trgovca i bankara i majke Hrvatice. Priče o njoj čuo od svog oca pred Drugi svetski rat. Moj otac je bio prijatelj njenog oca, a stari Pavlović kao ugledan i bogat Srbin iz Zagreba morao još pre izbijanja rata da pobegne u Beograd. Tako sam preturao u glavi sve priče koje sam o njoj čuo kao dečko. Pričalo se kako je ՚Baronesaՙ prvo za vreme nacional-socijalističke Nemačke okupacije osvojila srca braće Boronijašević, mladih bogatih srpskih kapitalista koji su ujedno bili i pripadnici Ravnogorskog omladinskog pokreta, a zatim ih izdala Gestapou koji ih mučio i pogubio. Odmah po nastupanju komunističke okupacije opčinila je jednog starijeg engleskog novinara Brauna i udala se za njega i tako obezbedila sebi zaštitu. Odmah posle toga gospodin Braun je umro, pa se Desa preudala za bogatog gospodina Trevizana, vlasnika brodogradilišta iz Trsta. Kasnije, kada sam se u jesen 1966. vratio u Beograd, pre mog hapšenja, Trevizan me izveo na večeru u Klubu književnika.“
Peđa nas je napustio. Da li je dakle došlo vreme da se najzad počnu da realizuju neke od Peđinih projekata? Da se, recimo, izgradi spomenik, koji bi nas podsećao na titoističke, komunističke zločina nad nevinim srpskim žrtvama od godine 1941. do 1951? A možda će njegov projekat uskoro početi da se gradi na mestu hrvatskih zločina u Donjoj Gradini?
„Sećam se Beograda 1941-1944. Leševi su tada plivali umesto ljudi. Vadili su ih kod Kule Nebojše i sahranjivali na licu mesta. Vadili su ih i na Velikom ratnom ostrvu, gde je niklo veliko groblje od malih belih krstača. Na ostrvu, koje su tada držali Nemci, sahranjivao ih je Toma Maksimović. Poklane Srbe vadili su lađari. Mi, Srbi, dužni smo da ostavimo beleg gde su ti ljudi sahranjeni i da u istoriji ostavimo trag ko su ove žrtve, zašto su umorene i ko je kriv za to. Jer, jasenovački zločin je hrvatski genocid rasut Savom od Jasenovca pa sve do Crnog mora. Nikada posle rata ta groblja nisu obeležena. Žrtve su u ogromnoj većini bile Srbi, a ubice Hrvati. Među srpskim žrtvama bilo je mnogo dece i žena. Verovatno zbog „bratstva i jedinstva“ i da ne uvredimo Josipa Broza, koji je bio Hrvat, nije se smelo da govori, ko su žrtve, a ko dželati.“
Govorio mi je mnogo o titoističkim žrtvama: „Ovaj hrvatski diktator, uz pomoć srpskih janičara, pobio je od oktobra 1944. do kraja decembra 1945. srpsku elitu: intelektualnu, naučnu i ekonomsku. Ni ove masovne grobnice nisu obeležene. Od ovog gubitka srpski narod se nije oporavio do danas.“
Kada bih ga pitao, od stotinjak crkava koje je projektovao, koje bi tri njemu bile najdraže. Obično bi odgovorio ovako:
„Crkva posvećena Blagovestima, Hercegovačka Gračanica, na Crkvinama, Trebinje, osveštana 2000 godine; Crkva posvećena svetom kralju Jovanu Vladimiru, Bar, 2015; a treća – Crkva Hristovog Groba, Prebilovci, Hercegovina, 2015.
Istina, ovome bi često dodao i još neke, kao što je crkveni dom Svetog kneza Lazara u Birmingemu u Engleskoj sa crkvicom Svete Evgenije (završen i osvećen 1989. nagrada princa Čarlsa); Krstionica Svetog Save u manastiru Kaoni (završena i živopisana 1984); crkva Svetog Georgija na Ravnoj Gori (završena i osvećena 1998.); crkva Sabora Svetih Apostola u Apatinu; crkva Uspenja Bogorodice na Zlatnoj Obali kod Brisbejna; crkva Svete Trojice u Gackom 1999; pirg i kapija manastira Tvrdoš u Trebinju početa i završena 2000; krst četnika Popa Radojice u Gacku; crkvica u Lipovu kod Kolašina;
Verujem, da se reči velikog srpskog pisca odnose i na Peđu: „Jeste, dosadna je pomalo staračka govorljivost i sklonost ka ponavljanju. Pa ipak, koliko je bolja, vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja“. Ivo Andrić, „Nemiri od veka“.
Kao i većina Srba, i Peđa je bio rusofil. Završavam ovo kratko sećanje na prijatelja ruskim bukvama: „Večnaя pamяtь!“
Nikola N. Živković
Izvor: Stanje stvari/ Časopis „Nova Zora“, broj 64, jesen 2019/zima 2020; Bileća-Beograd, str. 388–396.
