Kada čujemo da osporavaju nešto što nam je lično važno, najčešće – i sve češće što smo stariji – reagujemo tako što sa vidnog polja uklanjamo saznanje da je to rečeno, da je postalo objektivna činjenica: glupa kao tele ili toliko bistra. Da nas ne bi razdraživala, rastvaramo je u saznanje o beznačajnosti onoga od koga potiče osporavanje, pa ukazujemo na očigledne manjkavosti njegove ličnosti, golemo neznanje ili nečasne motive. Katkad, pak, upiremo prstom u očigledne i lako dokazive slabosti njegovih tvrđenja, bilo razloga bilo dokaza, koje potom podvrgavamo detaljnom raščlanjavanju. To je – u načelu – sasvim opravdan postupak: argumenti osporavanja postaju obezvređeni, kao i njihov nosilac. Sve se okončava podsmehom: i naš duševni mir, ušuškana sigurnost na tlu koje podrhtava, ostaje očuvan.
Potrebno je, međutim, krenuti suprotnom stazom: uprkos slabim argumentima osporavanja, neophodno je sámo osporavanje snabdeti najjačim razlozima i dokazima, domisliti šta bi ih moglo osnažiti, šta bi se moglo dodati negiranju naših najintimnijih naklonosti i postignuća. Jer, samo na taj način oni bivaju izloženi najvažnijoj proveri: treba izmeriti njihovu istinu u suočenju sa najjačim osporavanjem. Tada početni impuls, mutan i nečist, razlozi, slabi i neinteligentni, njihov nosilac, bezvredan i često unajmljen, nestaju sa vidokruga na plodotvoran način: oni bivaju vraćeni sopstvenoj beznačajnosti, od koje su namah i pobegli prevashodno zahvaljujući našoj osetljivosti.
Potkrepljenje nesuvislih osporavanja najjačim mogućim argumentima, kojih njihovi nosioci nisu ni svesni, jer bi ih inače upotrebili, potrebno je istini i vrednostima koje zastupamo i razorno je po nas. Jer, ono pogađa osećajnu i duševnu zaleđinu naše ličnosti, njene uspavane strahove i zatajene komplekse, u mnogo čemu stavlja u dejstvo strah od smrti koji nevidljivo pulsira u našoj vezanosti za stvar ili biće koji bivaju osporeni. U toj nehotičnoj pogođenosti naše osetljivosti očituje se – često neosvešćena u nama – snaga glupaka koji nas osporavaju. Ona je njihova nenameravana i najdalekosežnija zaloga.
Kada je u rezonanci sa običajima sredine i kulture, kao nalozima konteksta koji određuje značenje, ona dobija na trajanju i jačini, na dosegu, jer pojedinčeva glupost postaje maksima opšteg mišljenja. U čemu bi bila snaga kulture? Ako bi došlo do neutralisanja pojedinčevog nastojanja da zacari ospoljenom glupošću. To često izostaje, jer kulture lakše postaju neotporne na agresiju glupaka, od vladara do naučnika, nego što odbijaju da im priznaju vrednost. U tom opštem svojstvu pronalazi svoj cilj pokvarenjak: ubijati tuđom rukom, voditi tuđu zavisnost, uceniti slabošću. Zar to nije jedan od kulturno odobrenih nauma pokvarenjaka? Zaklonjen kulturnim običajem, osnažen slabošću koja je krhki osnov kulturnog načela, pokvarenjak promišljeno i smotreno izbegava da oseti plamen našeg gneva.
Ali, njegov naum se može okrenuti u suprotnom pravcu. Jer, razaranje naše ličnosti, kao voljna ili nevoljna samodestrukcija, kao rušenje opkopa i utvrda koje smo u sebi podigli, neophodno je istini našeg tvrđenja, uverenja ili osećanja. Jer, na najtežem ispitu potvrđena, proverena u vatri ličnog samorazaranja, izložena razlozima kojih njeni osporavatelji nisu ni svesni, ta istina ostaje neprikosnovena: i u svojoj autonomnoj vrednosti, za druge, čije vreme čeka, i u svom značaju za nas, čije vreme ispunjava. Samo se kroz vatru osetljivosti do toga treba probiti: lična ranjenost je neophodna i za najmanje prostiranje istine, sa vazda važećim podsećanjem da možda neće biti dovoljna.
Izvor: iskra.co
