Piše: Slobodan Orlović
Ne može se ne reagovati na mrzilački tekst istoričara Radoša Ljušića, skoro objavljenog u Politici (Pogledi, 4. jun, str. 12) o Crnoj Gori i Crnogorcima. Činim to kao Srbin, kao intelektualac i amaterski poznavalac nacionalne istorije koji nema (unazad vekovima, koliko mi je poznato) crnogorsko poreklo.
S početka, citirajući sebe samog (ima li mu ravnog?) Ljušić odmah zaključi – „(…) sada (je) Crna gora najveći neprijatelj Srbije i Srpstva“ i jasno nagovesti u kom pravcu će ići ovaj „šovenski“ pamflet. Ne krivim Politiku jer prilog je autorski i „ne odražava uvek i uređivačku politiku lista“, ali da je bilo bar malo kritičkog stava ovaj tekst bi završio u kanti za smeće. Tim pre što je u istom broju, u feljtonu o Srbiji i Crnog Gori (str. 11) Politika objavila strašne podatke veličanstvenog žrtvovanja i stradanija Crnogoraca za račun, ljušićevski kazano, „Srbije i Srpstva“.
Kako je tekst istoričarev, polazi se od nekoliko starih, već poznatih pretpostavki iz kojih logično sledi suština našeg najvećeg neprijatelja, Crne Gore. Bilo da su pretpostavke Ljušićeve ili čije već, zapravo su tretirane kao aksiomi – netrepeljivost crnogorske dinastije sa dvema srpskim, kao da Petrovići nisu bili u dobrim, kumovskim, odnosima sa Obrenovićima ili u rodbinskim sa Karađorđevićima, a obe su nam crnogorskog porekla; a drugi aksiom je životna ideja neizbežnog Tita da „razdvoji braću i stvori crnogorsku naciju“, kao da ovaj nije ratovao po vrletima Sutjeske i zamalo glavu izgubio, zajedno sa hiljadama Srba i Crnogoraca (i drugih tadašnjih Jugoslovena).
Slobodan Orlović: Ima li te Strahinjiću Bane u malenoj Banjskoj
No, krunski, neprikosnoveni pokazatelj crnogorskog neprijateljstva je „glasanje Crne Gore u UN za rezoluciju o genocidu u Srebrenici“ čime je „Srpstvo konačno ugašeno, delotvornom rukom Montenegrina“. E pa baš i neće biti da „Montenegrini“ imaju takvu ručerdu da zagase Srpstvo, niti to može jedan neobavezujući papir, poput „rezolucije o genocidu u Srebrenici“. Nešto je tu istoričar Ljušić premerio – ako je do rezolucije, u njoj se ne pominju srpski narod i Srbija a ni „Srpstvo“, a ako je do politike, Crna Gora je ulaskom u NATO oljuštila svoj suverenitet i, htela – ne htela, ima da zastupa anglosaksonske i evrounijatske interese (podsetnik istoričaru, Azerbejdžan nikad nije bio u NATO). I tako će morati dok ne izađe napolje. Nema to veze sa ljubavlju, prijateljstvom ili mržnjom naroda naših dveju država. Poznavajući prošlost, istoričar Ljušić bi naravno mogao da napiše i novinski tekst o suštini istorije država a to su interesi i ratovi – a Crna Gora je retka sa kojom graničimo bez da smo ratovali – a ne da izbacuje teze o nekakvom „novom početku“ i „korejskoj granici između dve države“.
Nabrajajući, onako s dola, neznajući „šta je gore“ u „nebratskoj politici Crne Gore i Montenegrina“: od Božićne pobune (1918) do „glasanja o genocidu (2024)“, Ljušić bi se ipak namirio ako Crnoj Gori „glave dođu Albanci s juga i Hrvati sa severa“. Fino. Može biti da je istoričar spontano zaboravio našu zajedničku borbu pa neka za početak pročita prethodnu stranu istog broja Politike o srpsko crnogorskoj konvenciji (1912), borcima i žrtvama Crne Gore u Prvom (1912) i posebno Drugom balkanskom ratu (1913) koji je „vođen izvan crnogorske teritorije i njenih neposrednih interesa“ (M. Marjanović). Da ne pominjem opevano i ispisano staro srpstvo Njegoševo, Nikolino ili Miljanovo.
Možda je istoričar Ljušić imao neku narudžbu za ovakav tekst. Ne znam, ali liči. A možda je rođenjem metohijsko-hvostanski (da ne kažem dukađinski) istoričar, srpski profesor u penziji, samo prevideo dobre, a fiksirao lošije strane crnogorsko-srpskih odnosa. Ni to ne znam, ali dešava se. Ali sam siguran da je u ovim zlim vremenima, po stare dane, zalio divlje seme nacionalne mržnje koje proklijati ne sme.
