Piše: Burhan Sonmez
Elif je slušala glasove u glavi.
Plašili su je i zbunjivali glasovi koji su odjekivali od jednog uveta do drugog.
Zašto si ušla u potok i trčiš ka kući, pitali su glasovi, vrati se, trči u polja i jaruge, u doline gde te niko ne može naći, govorili su.
Čemu vraćanje kući posle ove proklete noći i toliko smrti?
Bilo je bolje da pobegneš odavde nego da poludiš, vrištiš i čupaš kosu.
Jedi koren čička, sakrij se u trsci kod reke, uz pomoć glasova u glavi bi uspela da zavaraš trag.
Lavež pasa iznad potoka i poznati povici seljaka bili su prilično daleko.
Seljaci i psi su verovatno već stigli do drveća badema.
Seljaci su sigurno bili zapanjeni kada su videli leševe između drveća.
Majstor Avdo je danas otišao odavde, pa zašto se vratio ovamo sada?
Šta su sinovi Kara Age imali s njim?
A malo dete?
Seljaci su neodređeno zurili jedni u druge.
Elif je trčala i mislila na ova pitanja.
Ni na jedno od tih pitanja nisu odgovorili zastrašujući glasovi u njenoj glavi.
Zbog čega su Kara Agini sinovi pratili Elif, kako su shvatili da će pobeći sa Avdom?
Ako to niko nije znao, kako su oni to mogli da saznaju?
A Avdo?
Da li je zaista umro ili se samo onesvestio nakon što je rekao poslednju reč a glava mu pala na zemlju?
Elif je stavila glavu na njegove grudi i čekala da čuje otkucaje njegovog srca, ali nije ništa čula osim svog srca i glasova seljaka koji su se približavali.
Tada su počeli da govore i glasovi u njenoj glavi, rekli su joj da pobegne, da ode odatle.
Kada je stigla do potoka, Elif je stavila umorne noge na kamen.
Pala je ničice na zemlju.
Potom je skočila na noge, jer mogu da je uhvate svakog časa, i opet je počela da trči.
Iako su joj glasovi u glavi govorili da trči na pogrešnu stranu, Elif je išla ka kući prateći osećaj kao što su to svaki dan radile i njene dve bele krave kada su se vraćale sa ispaše.
Išla je kroz mrak držeći se podalje od glasova žena koje su izašle na prozore i pričale o tome što se dešava.
Zategla je maramu na glavi.
Stigla je neprimetno u svoje dvorište, ušla u baštu i stala između drveća.
Uputila se polako ka vratima kako bi videla ima li nekog kod kuće.
Pred vratima su stajale njena majka Rejhan i sestra Ipek i u strahu gledale u daljinu.
Njen otac nije bio tu i to je bila jedina stvar koja ju je obradovala u ovoj prokletoj noći.
Elif je izašla iz mraka i uputila se tiho prema majci i sestri.
Jedva stojeći na nogama, bacila im se u zagrljaj.
Uvele su je u kuću da je ne vide komšije.
Oprale su joj lice i trljale ruke.
Rekle su joj da se smiri i da njen otac ne zna ništa, da nije znao ni da ona nije tu.
Kada se čula pucnjava, i njen otac je, kao i svi, pojurio napolje s puškom u ruci i uputio se s komšijama u voćnjak.
Elif je popila čašu vode i unezverenog pogleda ispričala svoju tajnu.
Pričala je o strini koja je za vreme njenog detinjstva umrla kod tandira, da sada nju proganjaju demoni koji su njenu strinu izludeli i odveli u smrt, da je izgubila pamet i da joj je u srce ušao strah.
Razgovori o književnosti, Mangel i Borhes: Mythos, Hronos, Topos.
Već danima nije bila pri sebi, nije znala šta radi, noću, dok svi spavaju, ona je sedela u krevetu i čekala do jutra.
U mraku je pričala sama sa sobom.
U srcu je osećala ono što nikada ranije nije, a na um su joj padale misli koje nije znala od ranije.
Tada bi mislila da se i nalazi u snu.
Nije znala kako da se nosi s demonima.
Bila je mnogo umorna, samo je želela da spava.
Majka je udarila snažan šamar Elif, a zatim joj je dala još jednu čašu vode.
Obema ćerkama je rekla da je dobro slušaju.
Ova će tajna ostati između majke i njenih ćerki.
Niko ne zna za Elifine veze s noćašnjim smrtima.
Ni njihov otac ni komšije neće ništa saznati.
Da bi Elif spasili demona, odvešće je u tri različita sela da se moli i da joj izrade musku.
Prevod: Ida Jović/Danas
