Пише: Феликс Хелберг
Нагласак се често ставља на америчку и совјетску подршку Израелу — позиционирање суперсила које је било одлучујуће за рано опстајање те државе. Ипак, главни покровитељи Израела до 1967. били су лидери Савезне Републике Њемачке, укључујући и насљеднике извршилаца Холокауста. Нова западноњемачка држава била је највећи финансијски подржавалац Израела, помогла му је у преласку из аграрне у индустријску економију и обезбиједила му кључне војне испоруке и савјете.
Оснивањем Западне Њемачке 1949. године, с главним градом у Бону, влада коју је предводио Конрад Аденауер из конзервативне ЦДУ (Хришћанско-демократске уније) настојала је да се придружи настајућем западном блоку. Ремилитаризација је у том контексту била од кључног значаја, представљајући раскид са дотадашњим јединственим ставом америчких, француских, совјетских и британских лидера да Њемачка мора остати пацификована по узору на Јапан.
С порастом хладноратовских конфронтација, нарочито након избијања Корејског рата 1950. године, Западна Њемачка и западни блок дошли су до сагласности о ремилитаризацији Њемачке унутар западне војне алијансе. Овим ангажманом, Сједињене Државе и остале чланице НАТО-а одустале су од озбиљне денацификације Њемачке и умјесто тога прихватиле реинтеграцију бројних нериформисаних нациста.
Врховни савезнички командант у Европи 1951. године, Двајт Д. Ајзенхауер, касније је признао да је погријешио што је изједначио Вермахт са нацистима, изјавивши да је „њемачки војник храбро и часно ратовао за своју домовину.” Његов насљедник је 1953. године наредио да се свим њемачким официрима оптуженим за ратне злочине у источној Европи додјели помиловање, како би се лакше изградила антисовјетска баријера.
Израел је такође желио да постане дио западног блока. Ипак, његово руководство је и даље било у супротстављеном односу према Западној Њемачкој, чији постнацистички поредак је штитио многе починиоце Шое од било каквог гоњења, док друштво у ширем смислу није показивало спремност да се осјећа одговорним за поступке нацистичке Њемачке. Једно истраживање из 1951. показало је да је само 5 посто западних Њемаца изјавило да осјећају било какву „кривицу“ у вези са Јеврејима. Па ипак, за улазак Западне Њемачке у НАТО било је неопходно помирење та два западна савезника. Као што објашњава Данијел Марвецки у својој књизи Њемачка и Израел: Испирање кривице и изградња државе, „За Јерусалим, пут до Вашингтона водио је преко Бона; за Бон, пут до Вашингтона водио је преко Јерусалима.”
Помирење је требало да се постигне кроз репарације — што је омогућило Њемачкој да „испере“ властиту прошлост кроз подршку израелској влади, стварајући тако национални мит у којем је било много јеврејских жртава, али ниједног њемачког починиоца. У Израелу је то изазвало извјесне контроверзе, јер су многи препознавали да тај споразум помаже у учвршћивању наставка дјеловања нацистичких елита у Њемачкој и спречава било какву смислену борбу против насљеђа нацизма. Ипак, споразум о репарацијама, потписан 1952. године између Израела и Њемачке, имао је и другу сврху: да Њемачкој омогући водећу улогу у изградњи Израела као војног упоришта Запада на Блиском истоку и прошири њемачки утицај у том региону.
Када се у Бундестагу гласало о споразуму о репарацијама, Комунистичка партија (КПД) је указала на ту стварност. Оскар Милер, који је сам преживио Холокауст, примјетио је да су за тај споразум често гласали управо починиоци Шоа — попут Роберта Лера (ЦДУ), који је као градоначелник Диселдорфа 1933. наредио конфискацију јеврејске имовине. Управо ту улогу ће играти споразум о репарацијама с Израелом: избјегавање било какве смислене денацификације, али компензација за то кроз подршку Израелу, који је заузврат пружао западно упориште на Блиском истоку.
Индустријске везе
У тренутку када је потписан споразум о репарацијама, Израел се налазио у дубокој кризи — основне животне намирнице биле су рационоване, а већина уобичајених услуга и добара била је недоступна. Емиграција у земљу заустављена је почетком 1952. године због све тежег економског стања, јер је Израел у том периоду и даље био снажно ослоњен на прилив страног капитала како би одржао своју привреду. Земља је била претежно пољопривредна, са занатском производњом у подређеном положају, а укупно је тек 19 посто инвестиција у периоду од 1950. до 1954. било усмјерено у производни сектор.
У настојању да збрине таласе јеврејских досељеника, Израел се убрзано задуживао, јер због недостатка развијене извозне индустрије није био у могућности да уравнотежи све већи увоз неопходан за снабдијевање растућег становништва. До 1952. израелска стратегија финансирања војске и стално растуће популације избјеглица путем дефицитског трошења достигла је своје границе — привредна слабост указивала је да земља ускоро неће бити у стању да сервисира све већи јавни дуг.
Споразум о репарацијама између Израела и Њемачке, потписан 1952. године, показао се кључним у спречавању израелске кризе, јер је обезбиједио средства за трансформацију Израела у индустријско друштво. Репарације нису исплаћиване у готовини, већ углавном кроз финансирање капиталоинтензивних индустрија, набавку сировина за фабрике и развој трговачке бродоградње.
Часопис Der Spiegel назвао је то „израелским блицкригом“, ентузијастично описујући израелске војнике као „оне који побјеђују попут Ромела“. Између 80 и 100 посто челика и гвожђа за израелску растућу машинску индустрију долазило је управо из њемачких ресурсних испорука Израелу — без те подршке Израел не би могао да развије своју индустријску основу. То је помогло да раст БДП-а скочи са 1,8 посто прије споразума на 17 посто у периоду од 1954. до 1955. године. Њемачка помоћ Израелу надмашила је америчку чак три пута. Западноњемачке компаније, од којих су неке раније биле умјешане у Холокауст, могле су остварити знатну добит захваљујући репарацијама, јер су добиле ново извозно тржиште, а многе од њих постале су и подизвођачи за израелске фирме.
До 1954. године, око 20 посто израелског увоза долазило је из Западне Њемачке, што ју је учинило другим највећим трговинским партнером по увозу. Како је Милер истакао у свом већ поменутом говору у Бундестагу: „Побједници овог споразума нису само индустријски великани у Израелу и Американци, већ и индустријски великани у Западној Њемачкој, којима ће он обезбиједити тржишта и огромне профите у годинама које долазе.”
Израелски блицкриг
Помоћ Западне Њемачке Израелу није се ограничавала само на економску подршку — Бон је одиграо кључну улогу и у професионализацији израелских оружаних снага. Израел је могао куповати наоружање и опрему из Западне Њемачке, што је обухватало митраљезе, транспортна средства, тешко наоружање, хеликоптере, подморнице, па чак и тенкове типа „М48 Патон“.
Израелске одбрамбене снаге (ЦАХАЛ) добиле су приступ арсеналу вишег квалитета. Њемачки официри слати су у Израел ради обуке ЦАХАЛ-а, док су израелски официри одлазили у Њемачку на обуку у Бундесверу, укључујући и будуће начелнике штаба као што је Хајим Ласков. Западна Њемачка је такође помогла Израелу у оснивању обавјештајне агенције Мосад, као и у координацији њених активности у Африци и Азији. Бон је чак учествовао у помоћи Израелу у његовим раним покушајима да постане нуклеарна сила. До 1960-их, Западна Њемачка постала је најактивнији подржавалац Израела, чак испред великих сила.
Наоружани њемачким оружјем и финансијама, израелски тенкови су након побједе Израела у рату 1967. године против Египта, Јордана и Сирије, ушли у Синај, Голанску висораван и Западну обалу — при чему су Њемци доживљавали те побједе као компензацију за битке које је Хитлер изгубио. Управо је тај тренутак учврстио елитни консензус око подршке Израелу. Та подршка се изразила у облику такозваног „филосемитизма“, претјеране идентификације с Израелом и његовим војним побједама.
Израел је доживљаван као инспирација милитаристичке снаге коју би Њемачка требала подражавати. Више од хиљаду Западних Њемаца обратило се израелској амбасади са молбом да постану израелски војници — међу њима и писац Гинтер Грас, који је раније био припадник Waffen-SS. Портпарол „Удружења за међусобну помоћ бивших припадника Waffen-SS” (HIAG), Карл Церф, пронашао је своје истомишљенике у Израелу. Израелци су му били „фасцинантни“, те је позитивно примијетио како су „кибуци слични [Рајховом] радном сервису“. Један ветерана СС-а донирао је 1.500 марака израелској амбасади како би доказао да „нису сви припадници СС-а били злочинци“.
Медији су такође запјевали у истом хору. Израелски министар иностраних послова захвалио је њемачкој „штампи, радију и телевизији што су у свакој фази конфликта… били на нашој страни.“ Der Spiegel је говорио о „израелском блицкригу“, с одушевљењем описујући израелске војнике као „оне који побјеђују попут Ромела“. Rheinische Post је у Мошеу Дајану препознала „ученика“ Ервина Ромела, јер су по њиховом мишљењу израелске побједе јачале њемачку самосвијест. Berliner Zeitung је писао о „потпуној побједи“ Израела.
Десничарски медији били су још одушевљенији: за Die Welt, израелска офанзива била је „очишћујућа грмљавина“, чији би успјех требао да инспирише Западну Њемачку да се и сама упусти у војне обрачуне у Источној Њемачкој. Тај лист је тврдио да је Израел „побио модерну тезу да рат више не може бити ‘средство политике’. Нико не може више научити од понашања Израела него Њемачка.“
Интервју Давид Риб: Против сам политике Израела према Палестинцима
Bild је надмашио све остале, откривши да Савезна Република има своје властите „Арапе“ које треба покорити: Источне Њемце, Пољаке и Чехе. Der Spiegel је објавио писмо читаоца из Јужне Африке од никог другог до „Конга Милера“, ветерана Вермахта који ће касније постати озлоглашени плаћеник и одговоран за бројне ратне злочине у централној Африци. Он је хвалио постојање Израела и описао пријетњу израелског окружења од стране арапских држава које подржавају Совјети као „пријетњу број један за слободни свијет.“
Од критике до филосемитизма
Ова идентификација није прошла без критике. Послије 1968. године, велики дио њемачке љевице успротивио се опстанку нацистичких елита и с критичким одмаком посматрао новооткривену наклоност тих истих елита према Израелу. Улрике Мајнхоф је ову идентификацију Њемаца с Израелом описала као случај у којем њемачки националисти „након двадесет пет година коначно побјеђују код Стаљинграда — на Синају“, с тим што је арапски пораз схваћен као охрабрујући знак да се слична побједа може поновити и против Совјетског Савеза.
Успјех Израела доживљаван је као разлог за наду у преокрет међународног поретка, као најава да се империјалистички интереси могу наметнути искључивом силом. То се показало пресудним, јер је консензус око филосемитизма од самог почетка служио као идеолошко оправдање ревизионистичке Њемачке — омогућивши јој да за своје циљеве искористи све гласнију критику постнацистичког статус квоа. Умјесто да се директно супротстави капиталистичким елитама које су подржале почетни успон нацизма и које до данас доминирају њемачком политиком, култура сјећања преусмјерена је ка оправдању континуиране подршке Израелу. Та подршка је додатно послужила као изговор да се свака нова њемачка интервенција у иностранству представи као обавеза у борби против „фашизма“.
Током 1980-их појављује се критичка свијест о неуспјеху денацификације — активисти оснивају грађанска удружења с циљем ширења свијести о нацистичким злочинима и супротстављања постојећим структурама моћи. Ипак, чак је и та иницијатива била апсорбована од стране њемачке државе, која је у свој филосемитизам уградила моралну димензију. Нови наратив сјећања на Холокауст све чешће се користио као оправдање за њемачке војне интервенције у иностранству, као што је то случај када је министар иностраних послова из редова Зелених, Јошка Фишер, позвао на мото „Никад више Аушвиц“ како би оправдао кршење међународног права приликом учешћа Берлина у НАТО бомбардовању српских снага. „Антидојче“ представља озлоглашен примјер такве праксе: оправдан фокус на њемачку саучесничку улогу у Шоа постаје средство за подршку њемачким војним ангажманима у иностранству, као и безусловну подршку свим поступцима израелске владе — све у име борбе против антисемитизма.
Не треба, дакле, посматрати њемачки антиантисемитизам као неки „неуспјех“ у постизању „његовог наводног циља“, који је ненамјерно резултирао подршком израелском национализму. Од самог почетка, филосемитизам Савезне Републике Њемачке био је утемељен у њеном повратку као самоувјерене империјалне силе, која је у Израелу видјела свијетли примјер који ваља слиједити. Након 1980-их, томе је додана и морална компонента — поступци су се представљали као „његовање сјећања“ на Шоа, што је истовремено служило да се избјегну опасне посљедице које би активно и искрено сјећање могло изазвати.
Десница за Израел
Рат у Гази, који траје од 7. октобра 2023. године, показао је пуни домет оваквог приступа. Док Израел уништава болнице, јавну инфраструктуру и универзитете, те изазива глад блокирајући било какав значајан приступ Гази међународним организацијама, Њемачка се нашла у првим редовима подршке. Њемачки извоз оружја у Израел удвостручен је од почетка рата, влада је учествовала у настојању Израела да се распусти Агенција Уједињених нација за помоћ и рад (UNRWA) тако што је привремено обуставила њено финансирање, а такође се прикључила израелској влади у одбацивању међународног права.
Бивша њемачка министарка иностраних послова Аналена Бербок, из редова Зелених, чак је бранила израелске нападе на болнице и школе. Када је главни уредник WELT-а написао да је „Нетањаху авангарда Запада“, он је тачно уочио да је израелски рат у Гази почетак демонтаже поретка који је сам Запад створио. Како се данас западне међународне институције све чешће користе против самог Запада од стране других сила, геноцид у Гази може послужити као инспирација за потпуно напуштање хуманитаризма. Њемачка сада дјелује као да је спремна да одбије спровођење налога за хапшење Бењамина Нетањахуа од стране Међународног кривичног суда — истог оног суда у чијем је оснивању и сама одиграла кључну улогу, у име „поретку заснованом на правилима“.
Мирко Даутовић: САД и Израел: Златни пејџер и ум изван кутије
Не треба да изненађује што је крајња десница, Алтернатива за Њемачку (AfD), постала најгласнији подржавалац Израела, препознајући заједничке интересе у одбацивању досадашњег модела хегемоније у корист доминације великих сила. Као и Израелци из Сдерота, који су посматрали и навијали док су бомбе падале на Газу, десничари с одушевљењем гледају како Израел међународно легитимише етничко чишћење и доктрину „сила је право“.
Агресивни империјализам Њемачке окренуо се и према унутра. Протести који захтијевају обуставу извоза оружја у Израел, као и стварну посвећеност подршци палестинској државности, гуше се ограничењима слободе говора, док се имигранти налазе под појачаним надзором. Нови имигранти све чешће морају изјавити лојалност „праву Израела на постојање“, а након 7. октобра њемачка полиција забранила је готово све протесте у подршци палестинском народу, позивајући се на могућност „антисемитских инцидената“.
Пошто подршка Њемачке израелском геноцидном рату није популарна међу великим дијелом становништва, медији и политичари нису имали другог избора него да на протесте одговоре делегитимизацијом, представљајући их као израз растућег „исламистичког“ утицаја који се мора сузбити. AfD је искористила тај тренутак да популаризује свој дугогодишњи захтјев за „чишћењем“ Њемачке од великог дијела имигрантске популације, тежићи да опонаша Израел као етнодржаву којој се одавно диви. Та стратегија показала се изузетно успјешном — отворени политички и медијски расизам омогућили су AfD-у да искористи прилику и прошири своју поруку о имигрантима као унутрашњој пријетњи, што је странци помогло да заузме друго мјесто на федералним изборима 23. фебруара.
Симболично, нови њемачки канцелар, Фридрих Мерц (ЦДУ), који је почетком године предсједавао првом парламентарном сарадњом између своје странке и крајње десничарске AfD, чак је јавно позвао Бењамина Нетањахуа да присуствује његовој инаугурацији — упркос међународној потјерници која је против њега издата. Изгледа да је њемачки жар за Израелом данас достигао своју логичну кулминацију.
Феликс Хелберг је њемачки публициста и активиста који живи у источном дијелу Њемачке и активно је укључен у антифашистички и солидарни рад. Пише за часопис Jacobin, гдје се бави темама као што су однос Њемачке према Израелу, историја денацификације, савремени империјализам и успон десничарских покрета у Њемачкој.
Извор: Jacobin
