Пише: Урош Липушчек
Превод: Журнал
Авет Берлина из 1939. поново кружи Европом.
Садашњост и прошлост, наравно, никада не могу бити исте. Па ипак, у политичкој клими и колективној психологији појављују се запањујуће сличности.
Улазимо у ново и опасно доба: војна логика све више потискује све остало, простор за слободну мисао и независне медије све је ужи, у јавном говору све се упорније ствара осјећај да је сукоб неизбјежан, док се дипломатија гура у други план.
Таква атмосфера данас не влада само у Берлину, него и у низу других европских пријестоница.
Када једно друштво, или његове политичке елите, почну да мисле и говоре у категоријама рата, рат мало-помало престаје бити нешто незамисливо и постаје нешто што се очекује, а напосљетку чак и нешто што се представља као нужно.
Све учесталији говор о рату с Русијом, у тренутку када је антиратни покрет слаб и готово без утицаја, поништава напоре да се мир сачува.
Данас, заправо, свједочимо дубокој психолошкој прекретници: европске државе више не говоре само о одбрани Украјине, него све отвореније о дугорочним припремама за велики сукоб с Русијом.
Европски савјет је ове године затражио да се до 2030. године европска одбрамбена спремност „снажно“ повећа, док се очекује да ће војна потрошња Европске уније већ ове године достићи приближно 454 милијарде евра.
Стокхолмски међународни институт за истраживање мира (SIPRI) процјењује да је европска војна потрошња током 2025. године порасла за чак 14 одсто, док је у Централној и Западној Европи расла најбржим темпом од завршетка Хладног рата.
Званична доктрина гласи: што више оружја, то више мира. Историја, међутим, учи да више оружја обично значи и више рата.
Њемачка на раскршћу
Њемачка ће поново имати пресудну улогу у одређивању правца којим ће Европа кренути.
Економски најмоћнија европска земља суочава се са све бржом деиндустријализацијом.
Тешкоће њемачке индустрије посљедица су скупље увозне енергије, дјелимичног губитка кинеског тржишта, спорог преображаја аутомобилске индустрије, претјеране регулације, слабог раста продуктивности, демографског опадања и низа других чинилаца.
Њемачки економски проблеми такође су посљедица рата у Украјини и уништења гасовода Сјеверни ток, којим је Њемачка добијала релативно јефтин руски гас.
Фолксвагенове фабрике су зато почеле да, умјесто путничких аутомобила, производе оклопна возила и тенкове. Упркос све озбиљнијим економским тешкоћама, канцелар Фридрих Мерц не подржава поновно пуштање гасовода Сјеверни ток у рад.
Штавише, њемачка влада прихватила је чињеницу да су, у складу с новим санкцијама Европске уније, забрањене све трансакције повезане с овим гасоводом. Његово затварање, према званичном образложењу, мора остати један од кључних инструмената притиска на Русију да оконча рат у Украјини, иако се чини да таква политика више штети Њемачкој него Русији.
Берлин и Брисел су, упркос томе, одбили руску понуду да се испоруке гаса обнове преко неоштећеног крака гасовода. Њемачка би на тај начин могла увозити око 28 милијарди кубних метара гаса годишње, чиме би покривала приближно четвртину својих потреба. Крајем августа њемачка складишта гаса била су попуњена свега око 51 одсто.
Досадашњи њемачки економски модел због тога се све озбиљније доводи у питање, нарочито откако је Европска комисија, уз подршку њемачких политичара, одлучила да Европска унија до краја наредне године у потпуности обустави увоз јефтинијих руских енергената.
Све више се стиче утисак да водећи њемачки политичари дјелују противно националним интересима сопствене земље. Најснажнији отпор таквој политици долази из АфД-а, странке крајње деснице, која се залаже за обнову енергетских односа с Русијом. Канцелар Мерц, насупрот томе, политику своје владе према Русији непосредно је повезао с њемачком безбједносном стратегијом и ратом у Украјини.
Истраживања јавног мњења показују да подршка канцелару Мерцу све више опада, док је десничарска, евроскептична и антинатовска АфД у недјељу побиједила на покрајинским изборима у Саксонији-Анхалт. Канцелар је најавио да ће ЦДУ учинити све што је у његовој моћи како та покрајина не би „пала у руке радикала“.
Упркос економским тешкоћама, или можда управо због њих, Њемачка постаје све милитантнија држава, од које се очекује да за свега неколико година поново располаже најмоћнијим оружаним снагама у Европи.
Имајући у виду њемачко историјско искуство, као и све опаснију геополитичку ситуацију, разлог за забринутост представљају и планови појединих екстремистичких политичара да Њемачка дође у посјед нуклеарног оружја. Док Мерц све више губи политички легитимитет, а истраживања јавног мњења наводно показују да га подржава још свега 13 одсто бирача, намеће се питање колико дуго његова влада уопште може опстати.
Промјена владајућих политичких елита у три највеће европске државе, Њемачкој, Француској и Уједињеном Краљевству, вјероватно је један од предуслова да Европска унија успјешно превазиђе садашњу кризу. У мају наредне године истиче предсједнички мандат садашњем француском предсједнику Емануелу Макрону, док у Британији, бар засад, све остаје углавном по старом.
Лабуристичког премијера Кира Стармера замијенио је Енди Бернам, чији је однос према Русији још изразитије русофобан. Иако Велика Британија више није чланица Европске уније, све се више понаша као да је њен саставни дио. Штавише, британска русофобна политика озбиљно усложњава ионако опасну ситуацију око рата у Украјини.
Чињеница да украјинска војска, уз активну подршку Сједињених Држава, за нападе на циљеве дубоко унутар руске територије првенствено користи британске ракете „Storm Shadow“, могла би, у крајњем сценарију, послужити као повод за руске ракетне ударе на британске фабрике у којима се то оружје производи. Према тврдњама појединих аналитичара, у ракетним нападима на Русију учествује и особље НАТО-а.
Тиме се намеће питање да ли граница између посредне подршке Украјини и непосредног учешћа НАТО-а у рату постаје опасно нејасна. У прилог томе наводе се сљедеће чињенице:
Бивши њемачки канцелар Олаф Шолц говорио је о британској и француској „контроли циљева“ приликом употребе британских ракета „Storm Shadow“.
Њемачки официри расправљали су о британској и француској пракси употребе ракета SCALP/Storm Shadow, укључујући присуство људи на терену у Украјини.
Велика Британија је признала да се њено особље налази у Украјини у помоћним и савјетодавним улогама.
Британско и француско особље помагало је у преносу података и уношењу података за борбене мисије на територији Украјине.
Према извјештавању Њујорк тајмса, западно планирање и обавјештајни подаци представљају саставни дио читавог ланца од избора до уништења циља, при чему се велики дио тих активности одвија изван Украјине.
У случају руског напада на британске фабрике ракета, британска влада би готово сигурно затражила активирање члана 5 Сјеверноатлантског уговора, који се односи на колективну одбрану. То би могло довести до отвореног сукоба НАТО-а и Русије. Члан 5, међутим, не подразумијева аутоматски војни одговор, што ипак оставља извјестан простор за деескалацију могућег сукоба.
У тренутку када се појављују извјештаји да је руски предсједник Владимир Путин изложен све већем притиску да нареди такве ударе, директор ЦИА Џон Ретклиф прошлог мјесеца је тајно посјетио Москву. Амерички предсједник Доналд Трамп, како се наводи, настоји да оконча рат у Украјини и током викенда је у Москву послао своје изасланике у још једном, овога пута неуспјешном покушају да се дође до рјешења. Трампу је потребна нека врста дипломатске побједе којом би могао засјенити дебакл с Ираном.
Урош Липушчек: Нови Четврти рајх? Њемачка између дезоријентације и милитаризације
Украјина: рат без дипломатског излаза
Према томе, мало шта указује на то да ће се рат који се води око преобликовања сфера утицаја у Европи ускоро окончати.
Један од услова које је Русија 1990. постављала у контексту њемачког уједињења био је да се НАТО неће ширити на исток, укључујући и територију бивше Њемачке Демократске Републике. Тадашњи амерички државни секретар Џејмс Бејкер увјеравао је Москву да се НАТО неће помјерити „ни један инч“ према истоку.
Грубо кршење права руске мањине, нарочито ограничења употребе руског језика у школама и институцијама, као и насиље екстремистичких националистичких снага, били су, уз ширење НАТО-а, међу главним узроцима руске војне интервенције 2022. године у украјинском грађанском рату који је почео 2014.
Руска војска полако напредује, док украјинске снаге настоје да тај продор зауставе ракетним противударима на циљеве унутар саме Русије. Украјинска економија налази се на ивици слома, а предстојећа зима вјероватно ће представљати најтежи испит до сада.
У престоницама земаља НАТО-а тврди се да ће Русија, уколико не буде заустављена у Украјини, потом напасти и чланице Алијансе. Москва такве намјере категорички одбацује. За оваква предвиђања, међутим, нема стварног утемељења.
До мира ће бити изузетно тешко доћи. Из руске перспективе, рат у Украјини представља егзистенцијално питање; из украјинске, он је одлучан покушај да се земља коначно извуче из руске сфере утицаја.
Идеја безбједносних зона
Компромис би се можда могао постићи на основу приједлога економисте Џефрија Сакса, који је развио идеју такозваних безбједносних зона.
Сфере утицаја представљају политичку стварност која се не може једноставно порећи, ма колико била у супротности с једним од основних начела међународног права, суверенитетом држава. Велике силе по правилу настоје да остваре утицај над мањим државама.
Најпознатији представник реалистичке школе у Сједињеним Државама, Џон Миршајмер, у том контексту тврди да велике силе не могу мирно прихватити приближавање других великих сила својим стратешким границама. Русија је Украјину посматрала као могућу западну војну платформу за напад на руску територију.
Из руске перспективе, стратешка ситуација се након 1991. године темељно промијенила. Украјина је остала посљедња велика геополитичка држава између Русије и НАТО-а.
Став Москве у суштини је гласио: „Не можемо прихватити да се војна инфраструктура нашег главног геополитичког супарника приближи нашим кључним стратешким подручјима.“
Сакс, међутим, у теорију сфера утицаја уноси важан концептуални заокрет: по његовом схватању, велике силе имају легитимне безбједносне интересе дуж својих граница, али немају право да стварају сфере утицаја нити да одређују унутрашњу политику мањих сусједних држава.
У томе је суштинска разлика.
Највећа вриједност оваквог приступа јесте што превазилази уобичајену пропагандну дилему:
„Да ли је крива Русија или Запад?“
и замјењује је далеко кориснијим питањем:
„Како заштитити суверенитет мањих држава, а истовремено узети у обзир легитимне безбједносне интересе великих сила?“
Из Саксове теорије произлази да би Украјина требало да прихвати неутралан статус, можда по узору на аустријски, фински, шведски или неки хибридни модел неутралности.
Рат у Украјини зато се може разумјети и као судар два принципа: начела суверенитета, према којем Украјинци инсистирају да сами одлучују о својој будућности и савезништвима, и начела недјељиве безбједности, према којем Русија тврди да не може допустити да Украјина постане војна платформа за нападе на руску територију.
Могући компромис
Када би се примијенила Саксова логика, могло би се доћи отприлике до сљедећег компромиса.
Украјина би остала суверена држава са сопственим оружаним снагама. Могла би постати чланица Европске уније, под условом да се сама Унија не претвори у војну организацију. Украјина би имала неутралан статус, остала би изван НАТО-а, на њеној територији не би било страних трупа ни војних база, а заузврат би добила одговарајуће међународне безбједносне гаранције.
Русија би признала украјински суверенитет, повукла своје снаге из договорених подручја и обавезала се да се неће мијешати у унутрашње послове Украјине. Заузврат би од западних држава добила одговарајуће гаранције да Украјина неће постати платформа за размјештање војних система НАТО-а.
Такав споразум значио би да ниједна страна не добија све што тражи, али истовремено ниједна не бива потпуно поражена.
За сада, међутим, такав компромис није постигнут. Он би подразумијевао и да НАТО одустане од амбиције да мијења власт у Русији и потисне Русију као доминантну силу, као што је то покушавао током деведесетих, након што је себе практично прогласио побједником Хладног рата.
Од НАТО-а ка европском систему безбједности
Елементи оваквог приступа већ се могу пронаћи у различитим мировним приједлозима и досадашњим преговорима. Овако замишљена формула захтијевала би и институционално преобликовање самог НАТО-а.
НАТО одбрамбени колеџ је, на примјер, још прије неколико година као један од могућих будућих сценарија разматрао преображај НАТО-а из класичног војног савеза у ширу „безбједносну организацију“.
Данашњи НАТО свој идентитет у великој мјери гради на ономе што назива руском пријетњом. Када би Русија постала партнер, Алијанса би нужно морала изнова одредити сопствену улогу у међународним односима, нарочито у Европи.
Највећа грешка данашње европске политике јесте у томе што безбједност прије свега схвата као посљедицу војне надмоћи, а не политичке равнотеже. Током Хладног рата управо је такав приступ, кроз политику детанта, заговарао један од главних архитеката међународне равнотеже моћи, амерички државни секретар Хенри Кисинџер.
У обновљеном европском безбједносном систему Русија би морала бити дио тог система, а не сила гурнута на његову маргину.
Поуке раздобља уочи Другог свјетског рата
Слично рјешење за Њемачку прије Другог свјетског рата заговарао је, између осталих, и француски министар спољних послова Луј Барту.
Њемачка, Пољска, Чехословачка, балтичке државе, Совјетски Савез и Француска требало је да успоставе систем узајамних гаранција. Уколико би једна држава напала другу, ступио би на снагу механизам колективне помоћи.
Циљ је био да се Њемачка укључи у европски безбједносни систем и да се на тај начин ограничи њен потенцијал за агресију.
Питање, дакле, није било, као што није ни данас, како једну потенцијално опасну велику силу искључити из европског система, на примјер свеобухватним санкцијама, него како је у тај систем укључити тако да и сама њена моћ постане дио механизма колективне безбједности.
Барту је такође схватао да Совјетски Савез мора бити укључен у институционални поредак европске колективне безбједности, а не потиснут на његову периферију. Зато је 1934. године подржао пријем СССР-а у Друштво народа.
Барту је убијен у Марсеју заједно с југословенским краљем Александром I Карађорђевићем. Његов насљедник Пјер Лавал није његове замисли спровео до краја.
Амерички дипломатски документи из 1934. године показују да су Барту и совјетски народни комесар за спољне послове Максим Литвинов постигли начелни договор о неколико кључних елемената Бартуовог плана, који је у историографији познат као Источни Локарно.
Барту је настојао да створи европски систем способан да обузда Хитлерову експанзију и, можда, чак промијени ток догађаја који су касније довели до Минхенског споразума, затим пакта Молотов–Рибентроп и, коначно, Другог свјетског рата.
Након Бартуове смрти, његову борбу за успостављање система колективне безбједности усмјереног против нацистичке Њемачке наставио је совјетски народни комесар за спољне послове Максим Литвинов. Међутим, због неспремности, колебања и противљења Британије, Француске и Пољске, није успио да успостави дјелотворан систем колективне безбједности.
Европа се данас поново налази у сличној ситуацији.
ОЕБС као костур новог безбједносног система
Нови систем безбједности требало би изградити у оквиру Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС), која је потиснута на маргину зато што су владајуће европске елите предност дале наставку рата и слабљењу Русије.
Нешто слично догађало се и на почетку Другог свјетског рата.
Током преговора 1940. године о окончању Совјетско-финског рата, Британија, а нарочито Француска, покушавале су да спријече потписивање мировног споразума. Истовремено су припремале интервенцију на страни Финске, са десетинама хиљада војника.
Чини се да се историја понавља. Најновија проукрајинска „Коалиција вољних“, предвођена Француском, већ припрема терен за слање својих трупа у Украјину након завршетка рата.
Француске дипломате су 1940. покушавале да спријече потписивање споразума којим је окончан Совјетско-фински рат. У априлу 2023. године, с друге стране, бивши британски премијер Борис Џонсон је, према појединим тврдњама, успио да спријечи потписивање истанбулског споразума којим је рат у Украјини могао бити окончан.
У оба рата постојала је утицајна група западних сила чији је стратешки интерес био да се рат против Русије не оконча сувише брзо.
Из тога се намеће закључак да су западне силе, у појединим пресудним тренуцима 20. и 21. вијека, давале, или још увијек дају, предност стратешком слабљењу Русије.
Небојша Поповић: Страх од “Велике Њемачке” и 80. годишњица Аушвица
Шта ће учинити Америка?
Европи је потребан нови мировни пројекат који би војни савез НАТО постепено преобразио у свеевропски систем безбједности.
Питање је, међутим, у којој би мјери такав систем био прихватљив Сједињеним Државама, гдје се већ говори о такозваном НАТО-у 3.0.
Према тој новој стратегији, Европа би морала преузети одговорност за трошкове сопствене конвенционалне одбране.
Сједињене Државе, међутим, готово сигурно неће одустати од НАТО-а као главног инструмента за пројекцију своје моћи у Европи у оквиру шире глобалне стратегије.
Из те перспективе, поставља се питање да ли би Вашингтон прихватио потенцијално аутономну Европу која би, с релативним слабљењем америчке моћи, могла почети да успоставља ближе односе с Русијом и Кином независно од Сједињених Држава. То би, наравно, подразумијевало и одустајање Европе од садашње крајње русофобне политике.
То би могло постати једно од кључних геополитичких питања наредне деценије.
Не побједа, него компромис
Будући европски безбједносни споразум, уколико до њега уопште дође, не смије бити ни „побједа Запада над Русијом“, нити „руска побједа над Украјином“. Он мора бити споразум који ће свим главним актерима омогућити да сачувају и достојанство и безбједност.
Европи је потребан безбједносни систем заснован на равнотежи између суверенитета мањих држава и легитимних безбједносних интереса великих сила.
Уколико компромис не буде постигнут, нарочито када је ријеч о територијалним питањима, што у овом тренутку не дјелује нарочито вјероватно, Европу очекују дуготрајна нестабилност, ако не и нови рат, као и коначан опроштај од статуса велике силе који је готово пола вијека уживала.
И управо зато треба да се запитамо да ли је највећа опасност с којом се Европа данас суочава заиста недостатак оружја, или, напротив, недостатак дипломатије.
За сада се на европском хоризонту не назире државник способан да одагна авет Берлина из 1939. године.
Зато су већ у току припреме за Хелсиншку конференцију о безбједности и сарадњи III, која би 2028. године требало да буде одржана под покровитељством мировних покрета, а не влада.
Њен циљ биће да повећа притисак на европске политичке елите како би дјеловале у правцу мира, а не рата.
Урош Липушчек, доктор наука, словеначки је новинар и историчар, дугогодишњи дописник РТВ Словенија из Уједињених нација, Сједињених Држава и Кине. Био је кандидат на изборима за Европски парламент 2024. године. Данас је професор на Универзитету ЕМУНИ (Евро-медитеранском универзитету) у Пирану, у Словенији. Аутор је више књига и историјских анализа, међу којима су Ave Wilson: USA and the Remaking of Slovenia in Versailles 1919–1920 (2003) и Sacro Egoismo: Slovenians in the Clutches of the Secret London Pact of 1915 (2012).
Извор: Consortium News
