Разговарала: Александра Ћук
Нови роман Игора Маројевића „Мајко, пусти ме да идем“ (Издавачка кућа Штампар Макарије ) награђен „Брсковским грошем“, не испушта се из руку и читаоца оставља без даха пред потресном и истинитом причом о породичној трагедији.
Кроз глас своје мајке, коју бира за приповедачицу, Маројевић говори о судбини своје покојне сестре, према којој је обликована главна јунакиња Итана.
Она се крајем осамдесетих заљубљује у опасног момка који ће се криминализовати, а његове батине доживљава као доказ љубави. Када коначно покуша да изађе из токсичне везе, он излази из затвора у договору с полицијом како би обавио послове за државу, а ту прилику користи да покуша да је убије“.
Итана преживљава напад, али наредних једанаест година проводи у инвалидским колицима. О њеној борби да упркос свему настави да живи, али и агонији кроз коју заједно с њом пролази мајка, говори ова, вероватно најличнија Маројевићева књига.
* Зашто вам је било важно да напишете ову књигу и зашто тек сада, иако сте скицу за њу имали много година раније?
– Било ми је важно да је напишем јер је најтеже писати о нечему што особу највише погађа, дакле то ми је било важно и са емоционалне и занатске стране, у својству изазова. После исхода породичне трагедије, још 2004. године, ја сам имао скицу за роман који за основу узима страдање моје сестре али нисам био сигуран да ћу се вратити том тексту све до 2024, кад је преминула моја мајка. У овом контексту није небитно напоменути да сам, слутећи њен крај, наше последње разговоре снимао мобилним телефоном.
Желео сам да ако заиста оде и буде ли ми недостајала, доспем у прилику да макар чујем њен глас. Управо преслушавање тих аудио-фајлова подстакло ме је да завршим роман. Показало ми се да за причу о сестри коју сам забележио двадесет година раније има логике да буде исприповедана мајчиним гласом, који сам био у прилици да реконструишем и дослутим на основу речених снимака. На крају крајева, две деценије касније могао сам да боље сагледам не само оно што се догодило мојој сестри него и односе међу члановима породице, начин на који смо сви реаговали и сопствену позицију у тој причи. Мајчин глас ми је на неки начин омогућио да ту дистанцу заокружим.
* Како је изгледао сам процес писања романа? Како сте се осећали док сте га писали, а како када сте га завршили?
-Склапајући мајчин глас и збивања везана за моју сестру, све време сам осећао неку врсту олакшања, колико год било тешко држати наратив под контролом. Без обзира на то, значило ми је да увидим да могу да развијам текст за који сам пре толико времена тешком муком сачинио скицу. Међутим, откако је роман завршен и откако сам га прочитао да проверим има ли грешака, почео сам да осећам извесно бреме. Почео сам да сањам оно о чему сам писао и то се не прекида.
* Док сте снимали мајчин глас, или можда и раније, да ли сте са њом разговарали о томе да бисте једног дана од ваше породичне приче могли да направите роман? Како је она гледала на ту идеју?
-У једну руку је наглашавала да мисли да моја покојна сестра не би волела да буде написан роман о њој, у шта ја на основу штурих наговештаја до којих сам могао да дођем нисам био сигуран. Чак се реторски питала какав би био роман који би неко написао о њеној судбини. С друге стране, мајка ми је на свако питање везано за тему давала одговор. Доживео сам то као њен пасиван пристанак, мада је, ето, био добрим делом активан.
Другим речима, нисам доспео до њене експлицитне реченице у смислу: „Напиши роман“, али чињеница да је одговарала на питања, да није затварала теме које су биле болне и да је говорила о кћерки и о догађајима из прошлости, за мене је представљала неку врсту прећутног отварања простора за књигу.
* Какву одговорност према књижевној истини има писац који је истовремено и актер приче? У овом роману упадљиво је управо ваше одсуство – о вама сазнајемо из перспективе мајке. Зашто сте изабрали такву дистанцу?
– Прича у којој главна јунакиња са двадесет две године постаје инвалид зато што је криминогени младић покушао да јој се освети јер га је оставила, сама по себи прети високим дозама патетике, зар не? Како бих осушио тај склиски терен, дистанцирао сам колико год сам могао наратив од личних доживљаја, а лик брата протагонисткиње Итане морао сам градити према себи. Парадоксално, да сам говорио из мушког рода и братовљеве тачке гледишта, прича би била патетичнија него што јесте док је казује мајка. Књижевна истина ми је у овом случају била важнија од документарне истине. Нисам желео да читалац добије полицијски записник о једном догађају, него да разуме како тај догађај изгледа изнутра.
Посебно ми је било важно да мајчин глас не буде само формални избор приповедача, него да одреди и ритам и начин на који се прича саопштава. Нисам желео да мајка буде само неко ко препричава трагедију, већ особа која кроз начин говора, изборе онога чега се сећа и онога што прећуткује постаје један од главних ликова романа. На крају крајева, старајући се једанаест година о инвалидној кћерки, и она сама пролази свашта, што такође удаљује од централне трагедије. Није да се тиме бежи од емоција, али се избегава њихов вишак и то на начин који уноси свежину, или се мени тако чини.
Завршен фестивал „Слова словенска“: Игору Маројевићу награда „Брсковски грош“
* Где је за вас у роману који се заснива на стварним догађајима граница између чињеница и фикције? Колико сте себи као писцу дозволили да мењате стварност коју сте као брат и син познавали?
– Као што сам скрајнуо лик брата главне јунакиње, тако сам покушао да изоставим све оно што се дешавало везано за сиже а што не служи одржању драматуршког прогреса. Постоји и део приче који је занатски требало пресложити тако да стварносни поступак не буде сведен на пастиширање стварности. Поједини новинари и културни делатници који су јавно говорили о роману доживели су да се све што је у њему написано десило баш онако како стоји. То је нека врста околишног комплимента.
* „Мајко, пусти ме да идем“ речи су које Итана изговара у роману. Како ви данас чујете ту реченицу – као молбу, вапај, захтев или као тренутак у којем је њена судбина можда још могла да крене другим, срећнијим путем?
– У првој трећини романа, тамо где је реченица изговорена да би осликала жељу главне јунакиње да се пресели у Београд ради наставка школовања, ту реченицу чујем као молбу. Кад Итана доспе до инвалидских колица она не изговара ту реченицу, али да је то учинила, звучала би ми као мешавина теоријског захтева и вапаја.
* Након што Итана постане непокретна, мајка настоји да јој удовољи готово у свему, као да је то једини начин да јој олакша живот. Може ли брига, чак и када произлази из љубави и најбољих намера, у једном тренутку почети да гуши потенцијал друге особе за самосталност и борбу?
-Мислим да је тај механизам апсолутно присутан у роману. Како би јој сведени живот учинила макар удобнијим, мајка преузима чак више кћеркиних активности него што то њен инвалидитет изискује. Тиме из најбоље намере заиста смањује Итанине капацитете. На досадашњим промоцијама књиге – београдска је остављена за 1. октобар у „Штрику“ у 18х – долазило је до неформалне дебате у којој је део публике тврдио да за све што се лоше деси родитељ мора имати ваљану стратегију јер то подразумева његова одговорност док су други, великодушнији, износили мишљење да кад се деси друштвени колапс какав је био овде деведесетих, где су осуђени затвореници пуштани из затвора да обаве извесна посла за државу и искористе то и за личне освете, родитељ једноставно не може да се постави адекватно јер га ново, рђаво искуство превазилази. Волим да не дајем личне одговоре на таква питања, већ да их препустим читаоцима.
* Мајка и ћерка у роману могу се читати као жртве истог насилника, али и система који није способан – или није спреман – да их заштити. Колико је за вас ово породична трагедија, а колико прича о друштву и држави у којој се она догодила?
– Систем није желео да их заштити јер је у речено време изразито форсирао насилнике. Главни негативац романа доспева у затвор одакле је пуштен да би учествовао у једном атентату, што он користи да покуша да намири лични рачун са Итаном. Пошто је главна јунакиња завршила у инвалидским колицима, постаје упућена на здравствени систем, што је прилика да се сагледа његова тадашња коруптивност и хаотичност. Затим, породица тужи државу за пропуст што није обавестила јавност о бегу опасног криминалца, што је за директну последицу имало страдање протагонисткиње… По мени „Мајко, пусти ме да идем“ у средишту има породичну трагедију окружену причом о друштву и држави у којој се она догодила.
Зачарани кругови из којих нема изласка: „Београдско петокњижје“ Игора Маројевића (први дио)
* Роман нас враћа у деведесете: полиција не реагује иако мајка пријављује насиље над Итаном, док њен насилник излази из затвора када почиње рат како би обављао послове за државу. Док сте писали о том времену, колико сте у њему препознавали обрасце који постоје и у данашњој Србији?
– Роман се одвија у доба СР Југославије и приказује тадашње друштвене прелепоте у обе њене републике, већ у зависности од радње. Нисам га писао да бих правио директну политичку паралелу са садашњим временом, али поређења су се наметала док сам га завршавао. Разлика је, наравно, с једне стране огромна: нема ратова, нема санкција и хиперинфлације у оном директном облику. Али неке друштвене навике, однос према институцијама, медијска подељеност, повремена бруталност полиције и чињеница да су неки изнад закона, укључујући ту и криминалце, делују препознатљиво. Све узев, понекад ми се чини да живимо плишану верзију деведесетих.
* Може ли писац романом који почива на тако личној причи да затвори једно поглавље сопственог живота или га писањем само поново отвара?
– Ја сам покушао да га затворим. Мислим да сам у томе самим текстом успео у смислу да не верујем да ћу се враћати на ту личну причу. Међутим, по својим каснијим реакцијама на бављење њоме, можда сам га само поново отворио.
Извор: Данас
