Najviše je odjeknula Vukićeva velika zbirka dokumenata, pod naslovom „Srpstvo u Crnoj Gori“ (2004) – matični, državni i školski dokumenti: krštenice, venčanice, umrlice, školska svedočanstva u kojima se krajem 19. i početkom 20. veka upisivala veroispovest i nacionalnost – na Cetinju. U svim dokumentima stajalo je da su građani koji su dokumenta „vadili“ bili – Srbi pravoslavne vere Malo-malo, pa se setimo Predraga Vukića (1966–2019).
Istoričar, službenik Državnog arhiva Crne Gore na Cetinju, pesnik. Na grobnom spomeniku u Ostrogu stoji i da je nosilac ordena Svetog Save. Bavio se uglavnom istorijom Crne Gore i njene crkve. Objavio više knjiga iz istorije i poezije – male i velike teme („Mitropolija crnogorsko-primorska na raspeću istorije“, „Bibliografija radova Državnog arhiva“, „Životopis Svetog Petra Cetinjskog“…). Najviše je odjeknula Vukićeva velika zbirka dokumenata, pod naslovom „Srpstvo u Crnoj Gori“ (2004) – matični, državni i školski dokumenti: krštenice, venčanice, umrlice, školska svedočanstva u kojima se krajem 19. i početkom 20. veka upisivala veroispovest i nacionalnost – na Cetinju. U svim dokumentima stajalo je da su građani koji su dokumenta „vadili“ bili – Srbi pravoslavne vere.
Pored tih i mnogih drugih poznatih poslova i dana Peđe Vukića, zanimljivo je i to da je bio poverenik Srpske književne zadruge na Cetinju, obnovljene s blagoslovom mitropolita Amfilohija početkom 21. veka. Istoričar Vukić pronašao je i istorijat prethodne podružnice SKZ na Cetinju stotinak godina ranije. Negde stoji da je na početku 20. veka knjaz Nikola oslobodio poštarine Zadrugine knjige u Crnoj Gori, a u „Ljetopisima osnovnih škola u Knjaževini Crnoj Gori“, koje je Vukić izučavao i napisao o njima monografiju, stoji upisano i kad je koje Kolo SKZ stiglo u zabačene škole Ceklina, Čeva, Kuča i Rovaca. U godinama najveće antisrpske histerije na Cetinju, „srpskom počivalu“ (kako ga naziva epska pesma junačka), u prve dve decenije 21. veka, Predrag Vukić okupio je tridesetak članova SKZ – fotografisali su se ispred Cetinjskog manastira s mitropolitom, a snimak je objavio „Glasnik Srpske književne zadruge“.
Svakog decembra, pošto bi se prethodno najavio, Peđa je, o trošku manastira Ostroga, u kojem je bio dobrodošao, dolazio u Beograd, odsedao u najjeftinijem hotelu „Bristol“ i nekoliko dana provodio u SKZ, u razgovorima sa časnicima, članovima, autorima i gostima stare ustanove. Ujutro bi pozvao iz ulične govornice da pita može li i kada doći. Bio je čovek izuzetnog reda i vaspitanja, kao neki plemić iz zaboravljene prošlosti.
Donosio je trideset članskih knjižica SKZ, na overu, i trideset članarina – sa spiskom članova u tri primerka: za SKZ, za Državni arhiv i za sebe. Iz SKZ nosio je po jednu knjigu za svakog člana – čudili smo se kako ih odvuče do Cetinja vozovima i autobusima. Čudili smo se i otkud u nesrećnom i antisrpskom Cetinju toliko poštovalaca Zadrugine knjige. Njih je animirao Peđa Vukić – sebe je zvao „poslednjim srpskim mohikancem na Cetinju“… Umeo je da tumači sunovrat cetinjske nacionalne svesti u 20. veku – istorijski i lično. Lično: „Na Cetinju su me tukli što ne znam da igram fudbal, a u Beogradu su mi i profesori govorili vi i zvali me kolega!“
Ostalo je upamćeno da je Peđu Vukića udario jedan cetinjski sportista (možda atleta), pa se pohvalio u kafani i za to primio novčanu nagradu od nekog „junaka“, potomka vitezova iz „Gorskog vijenca“. Bio je učtiv i skroman čovek. Kad bismo ga pozvali u „Polet“ na ručak, uvek bi naglasio: „Ja ću jednu pastrmku i jednu čašu vina – to nije skupo!“ Nikad nisam čuo lepši cetinjski naglasak nego što je bio njegov. Shvatio sam da lepota govora zavisi od onoga što se kaže – tim naglaskom govorio je i onaj prelepi mladić sa Njeguša, autor „Posvete prahu Oca Srbije“.
Kad se vrati na Cetinje, Predrag odande napiše pismo – zahvaljuje na gostoprimstvu i izveštava kako je podelio plave knjige i kako su reagovali njegovi članovi. Voleo je klasična pisma, koverat i poštansku marku, u vreme kad je ta vrsta saobraćaja izumirala, a aktuelni gospodar Crne Gore ukinuo ćirilicu u državnoj upotrebi i pripremao ubrzani izgon Srba i svega srpskoga iz kuće i iz crkve, iz prošlosti i iz sadašnjosti. Peđi je bila velika želja da bude član Udruženja književnika Srbije. Na memorandumu Srpske književne zadruge napisali smo predlog. Primljen je. Prvi put posle studija u Beograd je došao u leto, da primi člansku knjižicu Udruženja. Došao je u sakou i beloj košulji. Vukić je bio pesnik, poglavito religiozni. Objavio je knjige: „Čekajući Hrista“, „Glas moje duše“, „Gospode, u srcu te nosim“, „Pjevajmo Gospodu“. Ponekad bi mi, pred odlazak iz Beograda, ostavio pesmu koju je tih dana napisao u hotelu „Bristol“. Jednu sam upravo ovih dana, spremajući Zadruginu arhivu za renoviranje, pronašao i objavljujem je u „Pečatu“ prvi put:
U NIGDINE
U nizine
U visine
U doline
U torine
U planine
U krajine
U dubine
U dužine
U širine
U miline
U daljine
U nigdine
Beograd, 22. 12. 2017.
Na Dan Začeća Sv. Ane
Predrag Vukić
Našao sam i jedno pismo:
Dragane,
Nedavno sam primio ovjerenu člansku knjižicu mojega meni dragog i u duhu bliskog rođaka Petra Markova Vukića koju sam mu uručio, kao i poklon njemu namijenjen, studiju Đura Bodrožića „Srpski identitet“. Radi se o izuzetno vrijednoj i sadržajnoj studiji koja je mojega rođaka mnogo obradovala. Budući da istu studiju nemam, a kao pasioniranom istoričaru bila bi mi neophodna, molio bih te da mi Srpska književna zadruga jedan primjerak iste studije poštom dostavi na moju adresu.
Želeći Ti sve najbolje u daljem životu i radu, srdačno Te pozdravljam.
Cetinje, 12. 4. 2016.
S osobitim poštovanjem,
Prof. Predrag Vukić
U Nikšiću, u prepunoj Sali „Društva crnogorsko-ruskog prijateljstva“, polovinom maja ove godine, predstavljali smo Srpsku književnu zadrugu, o njenoj 130. godišnjici. Kad je na mene došao red, rekao sam da svoju besedu posvećujem Predragu Peđi Vukiću, istoričaru, povereniku Srpske književne zadruge…
Prolomio se aplauz.
Nikšićka publika, bolje od mene, znala je ko je bio Peđa Vukić.
Dragan Lakićević
Izvor: Pečat
