Piše: Branko Milanović
Aksiom 1. Sve dok je Evropa u stanju neobjavljenog ili objavljenog rata s Rusijom, Srbija će biti posmatrana kao ruski satelit ili potencijalni trojanski konj.
Obrazloženje. Ovakva percepcija, rasprostranjena među evropskim elitama (mada ne podjednako: izraženija je u Severnoj Evropi, Holandiji, Nemačkoj i Poljskoj, a naročito u Engleskoj), u velikoj meri počiva na ispravnom čitanju istorije. Ona donekle preuveličava političku bliskost dva naroda, budući da je bilo i perioda neslaganja (Sanstefanski mirovni sporazum, poslednje godine 19. veka sa proaustrijskom politika Srbije, Staljinov prekid odnosa 1948), ali sve su to bile vremenski ograničene epizode. Što je još važnije, za razliku od zapadnih sila koje su u proteklih 110 godina tri puta napale Srbiju (i okupirale Beograd, sa pravom stranom vojskom i stvarnom stranom upravom, uz javna vešanja – okupacije Srbije su trajale gotovo deset odsto prošlog veka), između Srbije i Rusije nikada nije bilo rata, niti je Rusija ikada okupirala Srbiju.
Zaključak: Nikakvi ustupci koje bi Srbija mogla da učini kako bi udovoljila Evropi u pogledu svoje politike prema Rusiji neće promeniti Aksiom 1. Shodno tome, nema smisla menjati politiku prema Rusiji, jer to ne bi bilo u ekonomskom interesu Srbije, niti bi donelo bilo kakvu korist u pogledu načina na koji je Evropa percipira.
Aksiom 2. Evropska unija nikada neće primiti Srbiju u članstvo.
Obrazloženje: To već proizlazi iz Aksioma 1. Ratifikacija eventualnog članstva Srbije u EU gotovo sigurno bi propala u Holandiji, Švedskoj, Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, svim baltičkim zemljama, Poljskoj i Hrvatskoj. Dovoljno je da se samo jedna zemlja usprotivi pa da članstvo bude onemogućeno. U slučaju Srbije, takvih zemalja ima najmanje deset do dvanaest.
Pored toga, članstvo podrazumeva priznavanje nezavisnosti Kosova. Prema načelu samoopredeljenja, Kosovo ima pravo na nezavisnost: 95 odsto njegovog stanovništva (ako ne i više) želi nezavisnost. Problem je u tome što se približno isti procenat stanovništva Srbije protivi prihvatanju nezavisnosti Kosova, što je ono eksplicitno isključeno Ustavom (pa bi bila neophodna promena Ustava, za koju je potreban referendum), a svaka vlada koja bi priznala nezavisnost Kosova bila bi nasilno svrgnuta.
Zaključak: Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova.
Branko Milanović: O razaranju i očaju, danas i pre sto godina
Aksiom 3. Srbija je duboko povezana s Evropom.
Obrazloženje: Oko dve trećine spoljnotrgovinske razmene Srbije odvija se s Evropskom unijom; približno polovina stranih direktnih investicija dolazi iz Evropske unije; oko milion građana Srbije živi u EU; stotine hiljada ljudi svake godine putuju u zemlje Unije poslom, turistički ili u posetu rođacima. Porodične veze s Nemačkom, Francuskom, Italijom, Češkom i drugim zemljama veoma su snažne. One sežu vek ili dva u prošlost, a u nekim slučajevima i dalje. U kulturnom pogledu, Srbija je u potpunosti integrisana u Evropu i sav intelektualni i kulturni napredak dolazi odatle.
Pored toga, status zemlje kandidata obezbeđuje određena (skromna) sredstva, procenjena na oko 0,3 odsto BDP-a Srbije. Još su važnije nematerijalne koristi koje pruža EU: prihvatanje njenih ekoloških, industrijskih, kulturnih i pravosudnih standarda od presudnog je značaja za jednu modernu zemlju. Srbija ima mnogo toga da nauči u ove četiri oblasti i saradnja s EU u njima (a možda i u još nekoliko drugih) neophodna je.
Međutim, sadašnji odnosi EU i Srbije podsećaju na lavirint u kojem niko ne zna gde se nalazi, niti gde je izlaz. Vreme je da se iz tog lavirinta izađe.
Implikacije: Srbija mora da teži očuvanju dobrih ekonomskih i kulturnih odnosa s Evropom, pa čak i njihovom produbljivanju. Ali to treba da čini u okviru u kojem članstvo eksplicitno više nije cilj: ono je isključeno. To treba jasno saopštiti i o tome postići saglasnost: (1) zvaničnim sporazumom dveju strana utvrditi da se članstvo u EU više ne traži i (2) da se saradnja u prethodno pomenutim oblastima nastavlja.
EU raspolaže dovoljnim brojem fleksibilnih aranžmana (pogledajmo samo najnoviji o kojem se razmišlja u odnosima s Kanadom) da bi se mogao „izmisliti” i jedan takav poseban aranžman sa Srbijom.
Zaključak: Pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji treba okončati.
Aksiom 4. Amerika nema interesa za Jugoistočnu Evropu.
Obrazloženje: Sjedinjene Države prolaze kroz proces temeljnog preusmeravanja svoje spoljne politike. To ne treba poistovećivati s Trampovim predsednikovanjem, jer je taj zaokret započeo još za vreme Obame i njegovog okretanja Aziji. Balkan je za Sjedinjene Države od gotovo nikakvog geopolitičkog i geoekonomskog značaja.
To, međutim, nije ništa novo, jer su SAD pokazivale sličnu nezainteresovanost za ovaj region sve do 1945. godine. Tokom Hladnog rata situacija se promenila, jer su SAD želele da spreče pobedu komunista u građanskom ratu u Grčkoj, da ojačaju Jugoslaviju kao bedem protiv komunizma sovjetskog tipa i da rasporede atomsko oružje u Turskoj. Ali posle završetka Hladnog rata i s usponom Kine, jedina zemlja u ovom delu sveta koja je od značaja za SAD jeste Turska.
Implikacije: Dobri odnosi sa Sjedinjenim Državama poželjni su i korisni, ali ne znače mnogo. Geopolitički položaj Srbije danas više podseća na onaj iz 19. veka, kada se zemlja nalazila na raskršću uticaja evropskih sila.
Tu sličnost s 19. vekom, međutim, treba posmatrati u svetlu mnogo veće integrisanosti savremenog sveta i uspona Azije, o čemu govore Aksiomi 6 i 7.
Aksiom 5. U Srbiji neće biti nove industrijalizacije.
Obrazloženje: Industrijska proizvodnja u svetu preselila se u zemlje s mladom i vrednom radnom snagom. Taj proces će se sve više nastavljati. Te zemlje proizvodiće svu industrijsku robu koja je svetu potrebna. Kina trenutno učestvuje sa 30 odsto u svetskoj industrijskoj proizvodnji. U budućnosti bi najveći deo te proizvodnje mogao da se odvija u Africi. Ono što je izvesno jeste da se ona neće odvijati u starim evropskim zemljama (starim po prosečnoj starosti stanovništva), čiji se broj stanovnika smanjuje.
Slično tome, ni kada je reč o novim tehnologijama, Srbija nema nikakvu očiglednu prednost. Prema najnovijim rezultatima PISA testiranja iz matematike, Srbija sa 1.327 poena postiže dobre rezultate, ali znatno zaostaje za zemljama Južne Evrope, poput Španije (1.432), severnim evropskim zemljama (Estonija 1.547, Poljska 1.477) i Azijom (Japan 1.599, Južna Koreja 1.570).
Implikacije: Ideja da Srbija može da iskoristi domaće privatne investicije i domaću radnu snagu kako bi proizvodila međunarodno konkurentnu industrijsku robu ili proizvode informacionih tehnologija s visokim tehnološkim sadržajem je fantazija.
Srbija sa siromašnim zemljama deli nedostatak potrebnih znanja, a povrh toga ima i staro stanovništvo, slabo pripremljeno za učešće u novoj tehnološkoj revoluciji: prosečna starost stanovništva Srbije je 45 godina, dok je u Nigeriji 18 godina. Šta mislite, ko će biti tehnološki potkovaniji?
Zaključak: Privredni rast Srbije će, kao i u njenoj pretkomunističkoj prošlosti, presudno zavisiti od sposobnosti da privuče strane investicije.
Aksiom 6. Svet je veliki i menja se.
Obrazloženje: Evropska unija, koliko god bila važna za male balkanske zemlje, predstavlja opadajuću ekonomsku i intelektualnu silu. Ako uzmemo sadašnjih 27 članica i dodamo Ujedinjeno Kraljevstvo, udeo tih 28 zemalja u svetskom BDP-u 1980. godine iznosio je 27 odsto, dok je danas 15 odsto. S nastavkom ekonomskog i političkog uspona Azije, naročito Kine, Indije, Indonezije i Vijetnama, udeo Evrope će se dodatno smanjivati.
I u intelektualnom pogledu, iako Evropa ostaje veoma važan deo sveta, ona zaostaje u praktično svim novim tehnologijama, uključujući veštačku inteligenciju. Istovremeno, kulturna produkcija ostatka sveta (Sjedinjenih Država, Latinske Amerike, Južne Koreje, Turske i Japana) postaje sve popularnija, potiskujući evropsku kulturnu produkciju.
Implikacije: Male zemlje moraju da pronađu svoju posebnu nišu u globalizovanom svetu i iskoriste prednosti svog položaja. Male evropske zemlje to su činile vekovima. Današnje bogatstvo Luksemburga i Lihtenštajna u velikoj meri počiva na tome što služe kao poreski rajevi i što učestvuju u poslovima koji su na granici legitimnosti i zakonitosti, pa čak i s one strane te granice. Isto već vekovima važi za Švajcarsku. Na prostoru bivše Jugoslavije, Crna Gora je uspešno igrala sličnu ulogu.
Srbija zato mora da usmeri pogled i dalje od svog neposrednog okruženja. Pritom treba da se usredsredi na bogate arapske zemlje, otvorene za sve vrste poslovnih aranžmana, kao i na Kinu, koja nastoji da obezbedi bar nekoliko uporišta u Evropi. To znači da su potrebne investicije iz tih zemalja, razvijanje poslovnih kontakata, a u slučaju Kine i mnogo intenzivnije kulturne veze i neposredni kontakti među ljudima.
Indija je, ne samo zbog dugogodišnjih prijateljskih veza koje sežu do Pokreta nesvrstanih, važna kako u oblasti investicija (naročito u nove tehnologije), tako i u obrazovanju studenata. Indija ima i dodatnu prednost što je na nivou visokog obrazovanja engleski jezik gotovo sveprisutan, a engleski je nesumnjivo jezik globalne komunikacije, čije je poznavanje neophodno.
Zaključak: Od svih bivših jugoslovenskih republika, jedino Srbija može da nastavi da vodi verziju Titove politike nesvrstanosti. To nije samo ispravna politika – to je i jedina izvodljiva politika (osim politika koje vode u katastrofu).
Branko Milanović: Moj rođak, nepostojeća osoba: Priča iz dvadesetog veka
Aksiom 7. Kina postaje velika sila.
Obrazloženje: Neosporno je da je Kina ekonomska velesila (najveća ekonomija sveta prema paritetu kupovne moći i druga po veličini kada se BDP meri po tržišnim kursevima). Brzina njenog tehnološkog napretka iznenadila je sve – možda čak i same Kineze.
Zato male zemlje moraju da posvete posebnu pažnju Kini. Osim toga, Kina u očima malih zemalja ima još jednu prednost: ravnodušnost prema tipu njihovog političkog sistema.
Male zemlje, dakle, ne moraju da strahuju da će Kina pokušati da politički određuje oblik vlasti u zemljama u kojima posluju njene kompanije (osim u čisto ekonomskom smislu, kada je to potrebno da bi se izdejstvovali najpovoljniji mogući uslovi poslovanja).
To je u oštroj suprotnosti s Evropskom unijom, koja u velikoj meri veruje da je njena svetskoistorijska uloga da se meša u unutrašnje poslove drugih zemalja. Isto tako, to je u suprotnosti sa Sjedinjenim Državama (koje su se mešale u stotinama slučajeva, a u najnovije vreme protiv Venecuele, Palestine i Irana), kao i sa Sovjetskim Savezom i Rusijom (koja trenutno vodi rat protiv Ukrajine).
Implikacije: Usredsređivanje na saradnju s Kinom mora biti deo razumne spoljne politike.
Zaključak: Saradnja može da se proširi i izvan ekonomske sfere.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
