Piše: Branko Milanović
Osećam se pomalo neprijatno zbog toga što i sam ponovo doprinosim poplavi članaka na temu veštačke inteligencije. Uglavnom sam već rekao sve što sam imao u tekstovima o tome kako digitalna komunikacija utiče na svakodnevni život u Kini, o tome kako bi Marks i neoklasični ekonomisti gledali na ulogu veštačke inteligencije i, nedavno, o mogućoj strukturi novog distopijskog društva od kog mnogi strahuju. Taj poslednji članak, zajedno s tekstovima o homoplutiji u Americi, uz priloge Nilsa Gilmana, osnova je zajedničkog članka koji ćemo uskoro objaviti u časopisu Noema.
Zašto ponovo pišem o AI? Da li imam nešto novo da kažem? Zapravo, ne. Ali želeo bih da pokušam da sistematizujem literaturu o veštačkoj inteligenciji, jer se pojavilo mnoštvo tekstova u kojima se mešaju različite teme i nabrajaju svi zamislivi efekti nove tehnologije. Takvi tekstovi nastaju kada imamo posla s važnom novom pojavom čije konture se još samo naslućuju. Bilo bi korisno uočiti kako se različiti tipovi postavljenih pitanja i literature koja ih prati razlikuju.
Prvo, tu su ekonomski i sociološki članci na temu posledica korišćenja veštačke inteligencije. Obično su to očekivani rast udela u dohotku koji će pripasti kapitalu i viškovi radne snage koju će zameniti veštačka inteligencija. AI se posmatra kao i svaka druga tehnologija koja zamenjuje radnu snagu: za datu ukupnu proizvodnju udeo koji pripada radu će se smanjiti. Za neke poslove AI će biti korisno pomagalo. Neke vrste poslova će sasvim ukinuti. Trenutno dominira tema supstitucije: programeri, prevodioci, advokatski pripravnici, taksisti, nastavnici itd. U nekim slučajevima veštačka inteligencija će unaprediti ljudske radne veštine, pa će ove donositi veći prihod. Ipak, ukupan udeo u dohotku koji pripada kapitalu najverovatnije će se uvećavati, jer će kapitalni intenzitet proizvodnje (K/L) porasti, a profitna stopa će se verovatno uvećati ili ostati nepromenjena. Svakako ne verujem da će opasti dovoljno da nadomesti uvećanje kapitalnog intenziteta proizvodnje u celini. Dohodak kapitalista će porasti, jer su AI kompanije u vlasništvu finansijski dobrostojećih ljudi. Rast dohodovnog udela vlasnika kapitala će uvećati njihovo bogatstvo i produbiti dohodovnu nejednakost.
Branko Milanović: Ekonomija, politika i filozofija za novo doba
Šta se tim povodom može preduzeti? Postoje tri moguća rešenja.
(A) Uvođenje garantovanog minimalnog dohotka za višak stanovništva bez posla. To bi verovatno rešilo ekonomski problem, ali bi možda stvorilo nove probleme za psihologe i sociologe. Već sam pisao o tome, pa nema potrebe da to ovde ponavljam.
(B) Širenje vlasništva nad kapitalom, na primer, tako što će se svim građanima podeliti udeo u kapitalu vodećih AI kompanija bez prava da njima trguju. U tom slučaju ukupna dohodovna nejednakost ne bi morala da se uveća kada dohodovni udeo kapitala poraste, jer bi veći broj ljudi na različitim dohodovnim nivoima posedovao kapital.
(C) Nacionalizacija AI kompanija. To je, rekao bih, razumna opcija, posle svega što smo čuli od AI entuzijasta i eksperata: naime, da je konkurencija tako oštra, a novčana dobit tako velika i primamljiva da niko nema ni vremena ni interesa da razmišlja o potencijalno katastrofalnim posledicama adaptivne veštačke inteligencije za čitavo čovečanstvo. Što smo uvereniji da bi širenje AI moglo doneti nepredvidljive i nezamislive posledice, to je uverljiviji argument da je treba staviti pod kontrolu države. Profiti od veštačke inteligencije mogu se usmeravati u državni fond i isplaćivati svim građanima. Opcije B i C su slične po distributivnim ishodima. Ključna razlika je u kontroli. U opciji B kompanije nisu pod kontrolom spoljašnjeg entiteta. U opciji C jesu, i to ne iz primarno ekonomskih razloga. Što nas dovodi do sledećeg pitanja koje izlazi van sfere ekonomije.
Drugi tip literature bavi se ideologijom ključnih graditelja AI industrije i (ako se tako može reći) AI pokreta. Primer tog tipa literature je odličan esej „Čitanje Maksa Vebera u doba AI“ Nikolasa Moldera. Ideologija tvoraca veštačke inteligencije ima važniju ulogu nego što je imala ideologija pronalazača i industrijalaca iz prošlih vremena (Edison, Tesla, Ford ili Karnegi), budući da za njih AI nije samo tehnologija koja zamenjuje radnu snagu, nego i sila koja će fundamentalno promeniti ljudski život, čak i redefinisati šta znači biti čovek. Kada smo suočeni s promenama koje tako snažno utiču na ljudski život, ideologija njihovih pokretača zaslužuje našu punu pažnju. To je tema kojoj su Kvin Slobodian i Ben Tarof posvetili knjigu „Maskizam: vodič za zbunjene“. U ovoj knjizi oni detaljno pretresaju ideologiju tajkuna iz Silicijumske doline, jer njihov pogled na svet direktno oblikuju nove tehnologije. U ovom slučaju tehnologija nije neutralna već ima političku dimenziju. Novac je važan, ali nije jedini podsticaj. Milenijarizam, eugenika, traganje za utopijama, putovanje u svemir, sve su to elementi ideološke mešavine popularne kod tvoraca veštačke inteligencije. Njihove ideje su važne ne samo zbog tehnologija koje razvijaju već i zato što pokazuju spremnost da koriste politička sredstva i političku moć – koju sve više stiču – da bi oblikovali društvo usklađeno s novim tehnologijama, ili bar neko društvo koje im se više dopada. To je dovelo do transformacije političkog života u mnogim zemljama. Utemeljivači AI su ojačali trend depolitizacije iz perioda neoliberalne globalizacije (na primer, ukidanje kontrole demosa nad institucijama kojima će navodno bolje upravljati ljudi od struke). Mnogo je toga što bi tajkuni iz Silicijumske doline rado stavili van demokratske kontrole. Politički život se može potpuno zameniti odlučivanjem zasnovanom na tehnologiji. Ako kompanije cvetaju zahvaljujući centralizovanoj upravi najvišeg menadžmenta i privatnih vlasnika, zašto ne bismo upotrebili slična rešenja da čitavo društvo učinimo efikasnijim?
Branko Milanović: Novi poredak AI: Suvišan kapital, suvišan rad, suvišni ljudi
Treći tok je filozofski. Posle nedavne dramatične objave Džejkoba Koksona, jednog od istraživača iz Antropika, podigla se velika prašina oko pitanja da li bi AI roboti koji su stekli punu autonomiju mogli da odluče da se oslobode ljudi? Slična ideja se razmatra u solidnom predavanju Metjua Luenštajna, „Zastarelost konja: predviđanje budućnosti čovečanstva u svetu dominantne veštačke inteligencije“. Autor poredi sudbinu ljudi sa sudbinom konja. Broj konja se vekovima uvećavao jer su ih ljudi koristili za različite poslove, od poljoprivrede do transporta. Kada su ti poslovi mehanizovani, konji više nisu bili jednako korisni, pa je njihov broj opao. Verovatno će i ljudi, pretpostavlja Luenštajn, biti ostavljeni na miru neko vreme. Ako superiorna AI rasa zaključi da joj više nisu potrebni, može postepeno smanjiti njihov broj ili ih sasvim eliminisati.
Sličan pravac mišljenja postavlja pitanje da li je ljude proizvela neka druga vrsta koju smo eliminisali kada smo stekli dovoljnu moć. Takav način razmišljanja – u šta se ovde neću upuštati jer nemam dovoljno znanja – upućuje na preispitivanje same definicije života i pitanje mogućnosti razdvajanja mentalnog i fizičkog sveta.
Za kraj, ne treba zanemariti ni mogućnost da AI ne ispuni očekivanja i strahovanja koja je stvorila. Možda neće biti tako profitabilna kao što njeni tvorci i vlasnici tvrde. Možda će iza nje ostati samo sećanje na veliki finansijski mehur. Možda su ekonomski efekti precenjeni. Ne mislim da je to najbolja analogija, ali sećam se histerije, čak i među veoma obrazovanim i pametnim ljudima, koja je nastala kada se primakla Y2K apokalipsa pred dolazak novog milenijuma. Prodavnice će ostati prazne, izgladneli ljudi će lutati ulicama u potrazi za hranom, avioni neće moći da polete. A onda smo se brzo vratili u prethodnu stvarnost, kada je 24 sata kasnije stigao 2. januar 2000. godine.
Izvor: Global inequality and more 3.0
Prevod: Đorđe Tomić/Peščanik
