Piše: Branko Milanović
Prva ruska revolucija odigrala se u februaru 1917. godine, a druga, mnogo poznatija, u oktobru iste godine. Građanski rat, izazvan tom revolucijom i raspuštanjem Ustavotvorne skupštine, trajao je do 1921. godine. U početku, tokom 1917, ruska vojska je, mada nevoljno, nastavila da se bori protiv Nemaca i Austrijanaca, da bi potom obustavila borbe. Brest-litovskim mirom Rusija se odrekla teritorija na kojima je živela trećina njenog predratnog stanovništva i koje su obuhvatale polovinu industrijskih kapaciteta i 90% zaliha uglja. Nekadašnja imperija raspala se na brojne nezavisne države, među kojima su najznačajnije bile Ukrajina, Jermenija i Gruzija.
Bilo je to razdoblje ogromnih promena i nezamislivih patnji. Procenjuje se da je u Građanskom ratu poginulo gotovo isto toliko ruskih građana (1,2 miliona) koliko i u samom Prvom svetskom ratu (1,8 miliona). Ali tokom Građanskog rata još oko pet miliona ljudi umrlo je od gladi, a dva miliona od bolesti. Tako se ukupna „cena“ Građanskog rata približava broju od devet miliona mrtvih, što daleko nadmašuje ruske vojne gubitke u Prvom svetskom ratu. (Podaci su preuzeti iz knjige Najala Fergusona The Pity of War.) Bilo je to „smutno vreme“, koje u mnogo čemu podseća na ono čemu danas svedočimo u istom delu sveta.
Upravo to razdoblje, od 1917. do 1922. godine, tema je memoarske knjige Sentimentalno putovanje Viktora Šklovskog, čuvenog ruskog i sovjetskog teoretičara umetnosti, osnivača formalističke škole književne kritike. Šklovski je bio neposredni učesnik i svedok ogromnog razaranja zemlje, raseljavanja stanovništva i pustošenja koja su usledila posle dve revolucije.
Politički, Šklovski je bio blizak eserima (Socijalističkoj revolucionarnoj partiji), zbog čega ga je Čeka više puta saslušavala, a najozbiljnije 1922. godine, kada je i uhapšen. Bilo je to neposredno uoči velikog sudskog procesa rukovodstvu esera, optuženom da je politički pripremalo atentate na boljševičke vođe, uključujući i neuspeli pokušaj atentata na Lenjina. Ironijom sudbine, ulogu tužioca na tom procesu preuzeo je Buharin.
Iako je uživao podršku ljudi poput Maksima Gorkog i Jakova Sverdlova, Šklovski je procenio da je mudrije da napusti Sovjetski Savez. Tako je drugi deo Sentimentalnog putovanja napisao u Berlinu 1922. godine. Knjiga je na ruskom objavljena 1923, a na engleskom 1970. godine. Šklovski se tokom dvadesetih godina vratio u Sovjetski Savez, nastavio tamo da radi, stekao svetsku slavu i umro u Moskvi 1984. godine – neposredno uoči Gorbačovljevog dolaska na vlast – u devedeset prvoj godini života.
Ali sve je to došlo kasnije. Memoari obuhvataju razdoblje od Februarske revolucije do završetka Građanskog rata. To, međutim, nisu memoari u pravom smislu reči, jer Šklovski mnogo manje piše o sebi nego o drugima i o ratu. Knjiga je pre svojevrstan izveštaj o strašnom rasulu kroz koje je zemlja prolazila.
U vreme Februarske revolucije Šklovski se nalazio u redovima ruske vojske na Zapadnom frontu. Potom je, usred opšteg haosa, sa svojom jedinicom prebačen u Persiju, gde je bio svedok ne toliko rata između Rusije i Turske koliko etničkih sukoba između Persijanaca, Kurda, Turaka i Asiraca (potonji su bili hrišćani) koji su se kao od šale međusobno klali, palili sela i pljačkali.
I ruska vojska dala je svoj doprinos tom krvoproliću.
„Došli smo u tuđu zemlju, okupirali je, njenom mraku i nasilju pridodali naše nasilje, podsmevali se njenim zakonima, ometali njenu trgovinu, branili otvaranje fabrika i podržavali šaha. I radi toga držali smo tamo svoje trupe – držali ih čak i nakon revolucije. Bio je to imperijalizam – i to ruski imperijalizam, što će reći glupi imperijalizam.“ (str. 78)
Razmere pokolja koje opisuje Šklovski su neverovatne i daleko nadmašuju sve ono o čemu čitamo u drugim delima o Prvom svetskom ratu, kod Remarka, Barbisa ili Hemingveja. Ko god misli da postoji sličnost između ratova koji se vode na kopnu, uz pljačkaške pohode vojski i neprestane promene kontrole nad teritorijom, i ratova koji se vode bombardovanjem ili u rovovima, grdno se vara. I trebalo bi, između ostalog, da pročita ovu knjigu.
„Grad je bio podeljen na sektore; svaka četa pljačkala je svoj sektor. Da bi bolje videli, zapalili su grad.“ (str. 94)
„Tu, kraj samog puta, pod jednim žbunom ležao je mrtav čovek; ležao je nepomično. Pored njega vojnici su mirno doručkovali austrijske konzerve, spuštajući ih na leš.“ (str. 44)
„Puška – naročito ruska – na Istoku je pravo blago. Na početku našeg povlačenja Persijanci su za pušku davali dve do tri hiljade rubalja… Poređenja radi, uzmite u obzir koliko su koštale žene koje su naši vojnici otimali u Persiji i na Kavkazu. U Feodosiji [na Krimu], na primer, žena je koštala 15 rubalja ako je bila ‘korišćena’, a 40 rubalja ako nije, i postajala je vaša zauvek.“ (str. 110)
Posle Persije, Šklovski odlazi u Petrograd i Moskvu, a zatim u Kijev. (Usred sveg tog razaranja, čitaoca iznenađuje što vozovi i dalje saobraćaju manje-više redovno. Istina, ne drže se reda vožnje, ali vas ipak za nekoliko dana prevezu od Kurdistana do Moskve.)
Petrograd je sumoran, hladan i gladan. Kijev je življi, makar zato što se u njemu smenjuju različite vojske. U početku je ruska buržoazija bežala u Kijev.
„Bilo je to vreme kada se čitava ruska buržoazija okupila u Ukrajini, kada su je okupirali Nemci; ali Nemci je još nisu sasvim opljačkali [odneli svu hranu]. Na ulicama su se vijorile trobojne [nemačke] zastave.“ (str. 157)
Ali onda:
„U Ukrajini su bile sledeće snage. U Kijevu je bio Skoropadski [ukrajinski hetman koga su Nemci doveli na vlast kao marionetskog vladara], koga su podržavali ruski oficiri. Ni sami nisu znali zašto ga podržavaju, ali tako je naredio Eno [francuski diplomata]. Svuda oko Kijeva bio je Petljura, s čitavom vojskom.“ (str. 158)
Kako se ratovalo u Hersonu? Kada su grad držali Beli:
„Spiskovi streljanih visili su po zidovima. Petnaest ljudi dnevno. Vrlo redovno. A poslednjih pet imena uvek su bila jevrejska – da se pokaže kako nema diskriminacije.“ (str. 208)
Ili kada su na vlasti bili ukrajinski nacionalisti:
„[Ukrajinci] su boljševike uglavnom streljali zato što su Rusi, a Ruse zato što su boljševici.“ (str. 159)
Posle „rada“ za esere u Ukrajini, Šklovski se vraća u Petrograd, gde, zahvaljujući svojim književnim vezama, dobija smeštaj u umetničkoj koloniji. Istovremeno nastavlja i svoju konspirativnu delatnost u korist esera (o kojoj nikada ne govori otvoreno, već je samo nagoveštava).
„Učionice se nisu grejale. Život jedinice odvijao se oko menze. Svakog dana dobijali smo po funtu hleba, haringu, nekoliko grama raži i komad šećera. Kad biste se vratili kući, bilo je strašno gledati te bedne porcije. Kao da vam se neko ruga.“ (str. 180)
„Jedan moj prijatelj spalio je svoju biblioteku. Bio je to užasan posao. Moraš da iščupaš sve stranice iz knjiga i zgužvaš ih.“ (str. 235)
(Ova rečenica savršeno ilustruje suv, uzdržan, gotovo hladan stil kojim su memoari napisani.)
„Deo te zgrade [za umetnike] nekada je zauzimala Centralna banka. Domogao sam se ključa od banke, ušao unutra i zavrtelo mi se u glavi. Prostorije, prostorije i opet prostorije, s prozorima prema Nevskom prospektu, one okrenute ka Morskoj ulici, pa još prostorija prema kanalu Mojka. Otvoreni sefovi, čitav pod zatrpan papirima, registratorima sa priznanicama, kartonskim fasciklama. Samo tim fasciklama ložio sam peć gotovo godinu dana.“ (str. 235)
Branko Milanović: Moj rođak, nepostojeća osoba: Priča iz dvadesetog veka
Kako su boljševici organizovali privredu?
„Želeli su sve da organizuju tako da i sunce izlazi po rasporedu, a da se vremenske prilike određuju u njihovoj kancelariji.“ (str. 189)
„Mogle su se čuti neverovatne priče! Prikuplja se mleko: naređenje nalaže da se sve mleko mora dopremiti na određeno mesto do određenog dana. Ali nema posuda, pa se ono prosipa po zemlji.“ (str. 181)
Stil je sveden, gotovo naivan. Rečenice su kratke, telegrafske, napisane hladnokrvno, bez uzbuđenja. Iako knjiga, uopšteno govoreći, prati hronologiju, veze između pojedinih događaja nisu ni objašnjene ni razmatrane. Ne saznajemo zašto Šklovski, nakon što se vojska raspadne, prelazi iz jednog grada u drugi.
Sve me to podseća na cinéma vérité jednog drugog ruskog umetnika iz tog vremena, Dzige Vertova: isti tramvaji koji besciljno tutnje pustim petrogradskim ulicama, zatvorene prodavnice, izlozi zakovani daskama, svuda prisutna glad.
Značaj knjiga poput ove Šklovskog nije samo istorijski, mada je i taj aspekt važan. Kroz njene stranice promiču mnoge znamenite ličnosti: Kerenski, Gorki, Nikolaj Suhanov (hroničar Revolucije), pripadnici tek osnovane Čeke, a pred kraj i Mandeljštam („Piše pesme okružen ljudima i čita im stih po stih, dana za danom“), Ana Ahmatova, Gumiljov („Bio mi je stran i teško mi je da pišem o njemu. Nije bilo potrebe da ga ubiju“), Blok („Umirao je teže od Gumiljova: umro je od očajanja“).
Ali kada se ovi memoari čitaju danas, neizbežno se nameće pomisao o ponavljanju istorije. U mnogim slučajevima današnji problemi gotovo su istovetni onima od pre sto godina. Ništa nije rešeno.
Tada se postavlja pitanje: u kom trenutku istorije određeni problemi nestaju? Kada se istorija nečega završava? Jer ona se, sasvim sigurno, bar kada je reč o nekim pitanjima, zaista završava. Danas se niko ne bori na strani Cezara protiv Pompeja. Ali kada je reč o drugim pitanjima, poput Bliskog istoka, neki od učesnika jesu se donekle promenili, ali rat i dalje traje.
Isto pitanje možemo danas postaviti i za onaj deo Evroazije koji opisuje Šklovski u svojoj knjizi.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
