Последњу улогу је одиграла у 82. години у свом Југословенском драмском позоришту где је била прва генерација глумаца. Била је хуманитарни радник, амбасадор Уницефа, добровољни ватрогасац, волела је људе и живот
Бранка Веселиновић је преминула. Иза себе је оставила љубав према људима и животу. Била је глумица, најдуже у Југословенском драмском позоришту, хуманитарац, цео живот је помагала најмлађима – она и њен муж и колега основали су Фонд Бранке и Млађе Веселиновић за помоћ инвалидној деци, била је амбасадор Уницефа, била је добровољни ватрогасац са чином официра прве класе.
Последњу улогу је добила 2002. године у Држићевом Скупу, у Југословенском драмском позоришту. Имала је 82. години. Тада сам последњи пут разговарала са Бранком.
Одмах је пристала на разговор, да смо разговарале на прослави Дана Југословенског драмског позоришта, да је дошла у елегантном црном костиму, да су јој фризура и шминка биле беспрекорне, да је пре разговора хтела да обиђе градилиште зграде свог позоришта – по скелама је ходала брже о млађих колега, и да је хтела да разговарамо напољу, на сунцу, где је жагор.
Причала је о новој и о старим улогама, о првој генерацији Југословенског драмског којој је припадала, о свом Млађи, о луткама које су јој партнери на представама за децу, о хуманитарном раду.
„Kада човек уђе у девету деценију па му дају улогу, он је пресрећан! Зазвонио је телефон, мене ретко ко тражи, увек Млађу. Kад оно, јавља се Јагош Марковић и тражи мене а не Млађу. Мислила сам да ме зове да урадим нешто хуманитарно, да одем код неке деце у школу или у болницу, па га питам: Желите ли Млађу или неки добровољни за децу… А он ме прекине и пита да ли знам да се у Позоришту проба Скуп. Kако могу да не знам шта се ради у Позоришту?! Ја сам вама дао улогу, треба да играте Дунда Нику, чујем Јагоша. Моменат, моменат, одговорим и заћутим. Бранка, јесте ли ту, пита ме. Сачекајте Јагоше, да се мало заплачем. Kада можете да дођете, пита ме. Kада ви пробате, питам, а он каже у подне. Обуставила сам све и дошла у Позориште. Kад сам се појавила, и млади и стари – аплауз. А мени… Ја седнем у публику. После пола сата пита ме Јагош да ли хоћу на сцену. Хоћу. Дао ми је десет дана за пробе. Јагош ме је, каже, гледао у Три сестре Чехова. Играла сам Њану, са Kопочком, Kапиталином Ерић, у алтернацији. Улогу ми је дао Товстоногов, редитељ. Нас две играмо заједно, али мене сниме за ТВ и тако ме је Јагош видео. Јагош ми је дао улогу, значи нисам отписана као што себе виде скоро сви моји вршњаци, а можда ме чека и друга улога. Значи: Јагошу хвала, поверовао је да ћу моћи да урадим то што је замислио и сад ја могу да проживим лакше године које ме чекају. Јер не могу а да не мислим да је успех добити улогу у овим годинама. Ја сам гледала Сибил Торндајк. Она је имала 90 година. Британка. Гледала сам је када је мој муж био генерални секретар Међународне позоришне организације за Југославију, а то је био 26 година. Путовали смо и нагледали се представа…“
Фотографија коју објављујемо снимљена је пре пет година, на прослави њеног стотог рођендана.
Извор: Бранка Ћирић/vreme
