Пише: Филип Драговић
Послије неуспјеха српских фудбалера на Еуро 2024 били смо свједоци непримјерених изјава предсједника државе Александра Вучића, који се толико уплитао у „ситна цревца“ тактике и кадровске поставке игре Пиксијевог тима, да нам није било јасно да ли је он економ из свлачионице, селектор са клупе или предсједник ФСС? У истом маниру „сведржитеља“ српске стварности он се оглашава уочи Олимпијских игара, комбинујући легитимну подршку првог човјека државе репрезентативцима са неумјесном промоцијом свог „доприноса“ материјалној, буџетској припреми српских спортиста за Игре. Јер, прије свега то је системска обавеза државе (без обзира ко влада и како тај који влада лично доживљава важност спорта).
А друго, српску народну даровитост за спорт, као и мукотрпни рад стручњака и тренера, па и лична породична одрицања (примјер: Ђоковић) није умјесно употребљавати у идеолошке и пропагандне сврхе било чије политике.
Обезбједити услове да Драгутин Топић лансира своју кћи до висина националног рекорда може бити заслуга и званичне политике, али она је толико минорна у односу на импулс који поменута породица сама развија и спроводи у дјело, да се претјерано хвалисање предсједника државе може претворити у облак баксузлука. На борилишту треба да побједи таленат, стратегија, занос публике коју чини цио народ, па и они Срби изван Србије, тако да хвалисање србијанске власти тим поводом мора имати неке границе лијепог васпитања.
И инфраструктурно подржати, и испратити са лијепим жељама, и честитати у име свих грађана, све то припада политичарима… али, склони се за све остало. У први план иду спортисти и борци, иду тренери и иде публика. А публика је цио српски народ, кога си ти, као предсједник Србије посљедњих 12 година, прилично разјединио, и подијелио на неколико различитих табора.
Па још кад томе додамо папагајско понављање многих предсједника спортских савеза и понеких играча како је за све заслужан „друг Тито“, пардон „господар Вучић“ ствара се императив да се овај политички притисак на српске спортисте „размађија“ и да се спорт врати спортистима и навијачима.
Сјетих се оне Шешељеве опаске током Игара у Рију када Србија послије прве недјеље није имала ни једну медаљу (оманули тенисери, стријелци, пливачи….) а Тома Николић и Драгица све вријеме били тамо од самог отварања такмичења. Тада је чувени „војвода“ рекао: „Вратите оног баксуза назад, можда нешто и освојимо“. Нијесам вјеровао да ћу се икада морати позвати на Шешеља, али ако треба прозвати Вучића да се смири, не знам за друго средство него зазвати Воју у помоћ.