Poslednju ulogu je odigrala u 82. godini u svom Jugoslovenskom dramskom pozorištu gde je bila prva generacija glumaca. Bila je humanitarni radnik, ambasador Unicefa, dobrovoljni vatrogasac, volela je ljude i život
Branka Veselinović je preminula. Iza sebe je ostavila ljubav prema ljudima i životu. Bila je glumica, najduže u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, humanitarac, ceo život je pomagala najmlađima – ona i njen muž i kolega osnovali su Fond Branke i Mlađe Veselinović za pomoć invalidnoj deci, bila je ambasador Unicefa, bila je dobrovoljni vatrogasac sa činom oficira prve klase.
Poslednju ulogu je dobila 2002. godine u Držićevom Skupu, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Imala je 82. godini. Tada sam poslednji put razgovarala sa Brankom.
Odmah je pristala na razgovor, da smo razgovarale na proslavi Dana Jugoslovenskog dramskog pozorišta, da je došla u elegantnom crnom kostimu, da su joj frizura i šminka bile besprekorne, da je pre razgovora htela da obiđe gradilište zgrade svog pozorišta – po skelama je hodala brže o mlađih kolega, i da je htela da razgovaramo napolju, na suncu, gde je žagor.
Pričala je o novoj i o starim ulogama, o prvoj generaciji Jugoslovenskog dramskog kojoj je pripadala, o svom Mlađi, o lutkama koje su joj partneri na predstavama za decu, o humanitarnom radu.
„Kada čovek uđe u devetu deceniju pa mu daju ulogu, on je presrećan! Zazvonio je telefon, mene retko ko traži, uvek Mlađu. Kad ono, javlja se Jagoš Marković i traži mene a ne Mlađu. Mislila sam da me zove da uradim nešto humanitarno, da odem kod neke dece u školu ili u bolnicu, pa ga pitam: Želite li Mlađu ili neki dobrovoljni za decu… A on me prekine i pita da li znam da se u Pozorištu proba Skup. Kako mogu da ne znam šta se radi u Pozorištu?! Ja sam vama dao ulogu, treba da igrate Dunda Niku, čujem Jagoša. Momenat, momenat, odgovorim i zaćutim. Branka, jeste li tu, pita me. Sačekajte Jagoše, da se malo zaplačem. Kada možete da dođete, pita me. Kada vi probate, pitam, a on kaže u podne. Obustavila sam sve i došla u Pozorište. Kad sam se pojavila, i mladi i stari – aplauz. A meni… Ja sednem u publiku. Posle pola sata pita me Jagoš da li hoću na scenu. Hoću. Dao mi je deset dana za probe. Jagoš me je, kaže, gledao u Tri sestre Čehova. Igrala sam Njanu, sa Kopočkom, Kapitalinom Erić, u alternaciji. Ulogu mi je dao Tovstonogov, reditelj. Nas dve igramo zajedno, ali mene snime za TV i tako me je Jagoš video. Jagoš mi je dao ulogu, znači nisam otpisana kao što sebe vide skoro svi moji vršnjaci, a možda me čeka i druga uloga. Znači: Jagošu hvala, poverovao je da ću moći da uradim to što je zamislio i sad ja mogu da proživim lakše godine koje me čekaju. Jer ne mogu a da ne mislim da je uspeh dobiti ulogu u ovim godinama. Ja sam gledala Sibil Torndajk. Ona je imala 90 godina. Britanka. Gledala sam je kada je moj muž bio generalni sekretar Međunarodne pozorišne organizacije za Jugoslaviju, a to je bio 26 godina. Putovali smo i nagledali se predstava…“
Fotografija koju objavljujemo snimljena je pre pet godina, na proslavi njenog stotog rođendana.
Izvor: Branka Ćirić/vreme
