„Оче, да ли сте гледали најновији видео-клип Владике Григорија?“ „А тек што су му одговорили из Патријаршије, јесте ли видјели?“ „О чему је ријеч?“ „O јоги! Шта ви мислите о јоги?“
Знам толико колико да она припада једном свијету са којим немам много додира: свијету постмодерне „духовности“, глобалном хипермаркету „духовних дисциплина“ за које немам никакво чуло јер за њима немам потребу.
„Али зар Црква не би требало да има мишљење о свему? О свему што интересује вјернике?“ Мислим да не.
Најприје, зато што је један океан „интересовања“ најчешће замјена за дубока питања живота. Сав тај облик „недоумица“ као да маскира нашу невољност да живимо оно о чему недоумица нема.
„Шта Црква мисли о причешћу током менструалног циклуса?“, потпуно је споредни колосјек у односу на то да, рецимо, хришћански етос има неупоредиво јаснији однос према сексуалности по себи.
Нема никакве недоумице да је Христос много држао до честитости у људској сексуалности (уп. Мт 5,27-28) коју је данашње српско друштво, сљедујући сексуалној револуцији, углавном напустило као практичну врлину и пожељну вриједност.
У друштву у коме већина људи који себе сматрају вјерницима сматрају древне врлине хришћанства „превазиђеним“, Цркви је потребније да рехабилитује сопствени етос и праксу него да „оправослављује“ индустрију самопомоћи и да „ухристови“ баналност која нас окружује.
Не, не морамо да дамо мишљење о свему.
То што неког интересује јога, а некога „Кама сутра“, не значи да је потребно да дамо мишљење о свему, нарочито ономе што није саставни дио нашег виђења свијета.
И можда је то једино што се о источњачким праксама (нарочито у њиховим позападњаченим и њуејџерским верзијама) може рећи: то је експеримент једног свјетоназора који није наш. А живот није ескперимент. То се, изгледа, људима најтеже да објаснити.
Паралелно са узбуђењем око јоге, делује као да нова дипломатска офанзива колективног Запада, усмјерена на коначно одузимање АП Косово и Метохија од Србије, није изазвала виднији ангажман, па ни узбуђеност међу нашим свештенством.
Човјек би рекао: након толико јоге – косовска нирвана.
Свакако, већ на Јовањдан је Црква поновила своју непоколебљиву позицију о неприхватању било каквог одрицања од Косова и Метохије. Но питање остаје: зашто се толико снаге потрошило на јоги, а релативно мало на чворишту нашег идентитета и бића – на Косову и Метохији?
Да ли је ужасавајућа политичка бруталност која чека свакога ко искаже своје мишљење уплашила људе? Или је регистар стварности толико помјешан да више и не разликујемо неважно од важнога или, прије, важно од суштински важнога?
Саморазумљиво је да национални идентитет и косовски Завјет у неким другачијим временима не могу бити једини садржај нашег живота, у смислу да се од јутра до мрака бавимо искључиво пјевањем химне и увјежбавањем пјешадијских маневара.
Завјет и завјетни идентитет и иначе нису само садржај већ још и више перспектива, начин на који гледамо остале садржаје нашега живота, од оних ситних и директно невезаних за велике задатке и мисли до оних који управо јесу везани за најдубље седименте нашега бића и за наш осјећај смисла међу другим људима и пред самим собом.
Очекивано је, зато, да се српско свештенство бави не само сакупљањем помоћи за косовске и метохијске Србе и непрекидним подсјећањем свих нас, почевши од властодржаца надаље, да се Косово и Метохија не могу дати, продати, „испреговарати“, укључити у било какву спољнополитичку или унутарполитичку трговину. Ипак, ако се не можемо бавити само тиме, то не значи да се не морамо бавити најприје тиме, као мјерилом досљедности служењу кога смо се прихватили.
Србија тј. српски народ у цјелини се налазе у ситуацији која само намјерно несвјесном човјеку може изгледати уобичајено. Окружени смо ,или земљама и народима са директним територијалним амбицијама према Србији, или колонијама колективног Запада који нас је већ уништавао, земљама чије политичке „елите“ и саме не управљају својом „државом“ (понекад је и једно и друго тачно).
Човјек би очекивао да би у једној таквој ситуацији српско друштво у Србији, Српској па и у Црној Гори морало да развије један однос према животу више налик на Израел или Јерменију.
За разлику од непрекидне смјене узбуђења и хлађења, еуфорије и дефетизма, панике и неопрезности, друштва прилагођена одлучном опстанку његују осјећај свеопште одговорности, активности и мобилисаности. Она, уосталом, знају да њихов (тј. наш) опстанак зависи од озбиљности са којом улазимо у борбу за наш опстанак.
Израел не опстаје захваљујући само наоружању које има – атомска бомба је у градским условима неупотребљива, као што се показује из дана у дан – већ најприје захваљујући одлучности да се брани.
Тако да је и српска дилема око Косова и Метохије у суштински једноставна: српски народ ће се изборити за свој опстанак борбом и жртвом, или нас неће бити. Живота увијек има само онолико колико се неко прије нас изборио за њега, и онолико колико смо ми спремни да наставимо да се боримо.
Коначних битака нема. Од њих се побјећи не може.
Постоје друштва заснована на премиси о одбрани својих вриједности и државне цјеловитости – поред помињаног Израела, ту свакако спада и Швајцарска чија се „неутралност“ и „просперитет“ базирају на специфичној комбинацији милитаризованости, предузимљивости и безобзирности.
Зато је савремено друштво обиљежено феноменом делегирања непријатности: професионална војска, професионална политика, професионална Црква омогућавају нам да њима будемо незадовољни, али да њихови промашају не буду истовремено и наши.
Неко други треба да нас брани, неко други да одлучује за нас, неко други да се моли. Мени је довољан мој живот, ситан и неупадљив, и онај одушак незначајности – могућност да на друштвеној мрежи напишем коментар на стварност која ме се не тиче.
Ако још додамо наизглед бескрајне могућности информисања иза којих не стоји много знања (тј. интимне погођености ониме што се сазнало), долазимо у стање у коме је свако генерал без дана у војсци, политичар у анонимности, митрополит коме је одлазак у Цркву за „есктремне вјернике“.
У таквом свијету људима је најтеже увидјети да се тренутак у коме се српска јавност систематски слама како би прихватила мрвице свога бића за једно „боље сутра“ није тренутак у коме би јога, ритуалистика, лични неспоразуми и конфликти могли бити валидна тема било кога ко стрепи над судбином српског народа данас.
Или, како рече један ратник Војске Републике Српске: и у рату, и у рову, играју се карте. Али не на стражи и не за вријеме акције. Ко тада игра карте, остану му у руци заувијек.
Пише: Дарко Ђого/rt.rs
